Politika

Vreme broj 496, 8. jul 2000.

Priča sa naslovne strane

JUL isceljuje

Odlazak Leposave Milićević na mesto saveznog ministra vera možda je i logičan: srpskom zdravstvu još samo Bog može pomoći

Prošlonedeljnim kadrovskim potezom Jugoslovenska levica, partija sa verovatno najvećim brojem ateista u svojim redovima, kročila je u veru: dr Leposava Milićević, ministarka zdravlja u Vladi Srbije i istaknuti funkcioner pomenute partije, postavljena je za saveznog ministra vera.

Sam čin ustoličavanja iz kabineta Momira Bulatovića, predsednika savezne vlade, objašnjen je namerom savezne vlade da dalje razvija saradnju sa crkvom i verskim zajednicama.

Iz Jugoslovenske levice za sada se, bar ne javno, ne objašnjava ova nagla kadrovska promena. Ili JUL pored moći u zdravstvu, koju bar formacijski nesumnjivo ima – impozantan broj direktora uglednih bolnica i klinika iz njegovih je partijskih redova – želi i novi resorni izazov, ili je dr Milićević jednostavno skrajnuta sa puta svoje munjevite karijere. U Vladu Srbije došla je 1994. godine posle 18 godina lekarskog službovanja u Požarevcu i Kladovu. Tokom šest godina ministrovanja, sudeći po stručnim potezima i javnim nastupima, ni u jednom trenutku nije pokazala sklonost verskim zajednicama ili interesovanje za njih. No direktiva je direktiva, i samo nekoliko dana po postavljanju na novu funkciju već je u javnom obraćanju saopštila prioritet u svom budućem radu: uspostavljanje oficijelnih veza sa svim verskim zajednicama u Jugoslaviji. "Ima mnogo problema i svakako ću prvo raditi na definisanju svega što može biti problem, a SRJ će držati do rešavanja tih problema onoliko koliko ona bude u srcu svih verskih zajednica u Jugoslaviji, toliko će i one biti u srcu SRJ..." Citiranu izjavu zabeležile su beogradske novine, dok su se informativne emisije državne televizije zadovoljile šturim saopštenjem sa sednice savezne vlade.

JUL i inače sebe vidi kao partiju obrazovanog i superiornog kadra koji, bez obzira na profesiju, školsku spremu i ostalo, može uvek da uleti u vatru. Dosad na saveznom nivou ministarstvo vera nije postojalo.

Postojala je Savezna komisija za odnose sa verskim zajednicama, i predsednik te komisije obično je bio prvi čovek nekog ministarstva.Tako je na primer funkciju predsednika komisije obavljao nekadašnji ministar za sport Zoran Bingulac. Ranijih godina to su bili čelni ljudi ministarstva za turizam, na primer. Imenovanje dr Milićević za ministra vera mogao bi biti čin zahvalnosti za dosadašnji partijski rad, ali nikako i priznanje. Jer, JUL je grčevitom borbom za stavljanjem "šape" na zdravstvo svih ovih godina pokazao do čega drži.

PARTIJSKI UČINAK: Šestogodišnje ministrovanje dr Leposave Milićević, bar što se tiče njene partije, moglo bi biti i plodotvorno: zdravstvo je centralizovano, kao i distribucija lekova, ona se uspešno nosila sa dva velika štrajka lekara, ušla je u klinč sa privatnom praksom, uvela ukucavanje kartica pri dolasku na posao u zdravstvene ustanove, otvorila puteve lekova iz daleke Indije i Kine. Zarad socijalnog mira, velike firme pod patronatom vladajućih partija oslobodila je, naravno odlukama Vlade, uplaćivanja doprinosa za zdravstvo.

Za godinu dana postavila je četriri i smenila tri direktora Republičkog zavoda za zdravstvenu zaštitu, a jedan od njih, dr Nenad Đorđević, inače njen partijski drug, završio je i u zatvoru. Poslednji veliki potez pod njenim patronatom jeste preuzimanje i stavljanje privatne kompanije ICN Jugoslavije pod patronat srpske države. Jedina eventualna partijska mrlja mogle bi biti optužbe već pomenutog dr Nenada Đorđevića upućene dr Milićević na njegovom suđenju o njenom navodnom učešću u nečasnim rabotama oko uvoza lekova. Te optužbe niko iz JUL-a nije ni potvrdio ni demantovao.

Da ni dr Milićević nije imuna na brige i probleme svedoče i njen optimizam na početku karijere i potpuni pesimizam pri kraju zaduženja u republičkoj vladi. Ponudu srpskog premijera Mirka Marjanovića da 1994. preuzme resor srbijanskog zdravstva prokomentarisala je rečima: "Izazov je bio veći od straha, i ja nisam mogla da odolim. Ako uspem da ne budem gori ministar od mojih prethodnika, biću zadovoljna." Pet godina kasnije, potkraj 1999. godine, na sednici Republičkog odbora sindikata zdravstva izjavljuje: "Da mi je neko rekao 1994. godine da će se ovo desiti, pljunula bih ga iz sve snage."

Kad je već o pljuvanju reč, dve godine ranije lekari su preko svojih ne baš moćnih sindikata ispoljili slično razočaranje, ali prema ministarki.

Zbog mizernih i neredovnih plata i teških uslova rada tražili su njenu ostavku. Naravno da je nisu dobili, kao ni tražene plate. Četiri godine kasnije kubure sa još većim siromaštvom i problemima, a ministarka menja resor.

Njeno ime, a čije bi drugo, u negativnom kontekstu su svih ovih godina pominjali i bolesni ljudi, koji su, kako je njeno ministrovanje odmicalo, sve teže dolazili i do lekara i do lekova.

TOTALNA KONTROLA: Pošto je u prvoj godini mandata privatnim lekarima jasno stavila do znanja da nema šanse da se njihova delatnost uključi u sistem zdravstvene zaštite,niti da mogu od države, s obzirom na okolnosti, očekivati bilo kakvu pomoć – usput su sanitarne inspekcije Ministarstva zdravlja zatvarale ordinacije i laboratorije, a dr Milićević je najavila i veliko spremanje u zdravstvu. Krenulo se od centralizacije u kojoj su sve zdravstvene institucije stavljene pod "kapu" vlade, tačnije Ministarstva zdravlja. Kontrola je bila potpuna, bolnice su izgubile samostalnost, a Ministarstvo je postavljalo čelne ljude bolnica i ostalih zdravstvenih ustanova.

Povika na višak lekara urodila je plodom. Prema statističkom godišnjaku za 1997. godinu, u Jugoslaviji je bilo 22.480 lekara. U poređenju sa 1996. godinom, samo u tzv. službama za zdravstvenu zaštitu žena na primer broj organizacionih jedinica smanjen je za 12,6 odsto, a lekara za tri odsto, dok se broj ostalih zdravstvenih radnika smanjio za sedam odsto. Broj lekara u ustanovama za zdravstvenu zaštitu predškolske dece smanjen je čak za četiri odsto. Pomenute godine o zdravlju mališana staralo se ukupno 1034 lekara. U 1994. godini, kada počinje šestogodišnje "šefovanje" dr Milićević, broj bolesničkih postelja je u poređenju sa 1991. godinom smanjen za tri hiljade – jedan krevet na 184 stanovnika. Malo ili mnogo, kako se uzme. Statistika kaže da su bolnički kapaciteti popunjeni manje od 70 odsto. Istovremeno, na bolnički krevet se čeka dugo, a prijem u bolnicu, osim urgentnih slučajeva, potpuno je neizvestan.

UVOZ LEKOVA: Učinak disciplinovanja farmaceutske industrije i veletrgovine lekovima jeste sve teži opstanak nekad bogatih i prestižnih kuća. Najgora posledica je nestašica lekova koja od prošle godine poprima zabrinjavajuće razmere.

Svako navodno zavođenje reda državno-farmaceutskog lobija u proizvodnji i prodaji medikamenata značilo je pristizanje lekova u apoteke na kašičicu.

Najveći haos na tržištu lekova, koji su platili naravno građani, dogodio se preotimanjem Panićeve ICN Jugoslavije, koja je snadbevala ovdašnje tržište sa više od 50 odsto potrebnih lekova. Dok je Panić zarad svojih interesa opraštao dugove državi (u to vreme oni su dostigli 320 miliona dolara), stvar je nekako i išla. Kada je zatražio naplatu duga, Ministarstvo mu je najpre zabranilo prodaju lekova u državnim apotekama, a tu se lekovi izdaju na recept i besplatno, i zdravstvenim ustanovama, a potom su mu uzeli i fabriku. Cela stvar je na sudu, bez izgleda da se brzo okonča. Ako se išta u ovoj državi može posle svega što se događalo uopšte više podvesti pod skandal, onda je to bukvalno otimanje ICN-a, prve fabrike sa privatnim stranim kapitalom.

Septembra 1998, posle prve veće svađe sa ICN-om, usledilo je raspisivanje tendera za uvoz lekova vredan 120 miliona dinara.

Među 68 farmakoloških oblika predviđenih uvozom, čak 30 odsto čine zamene za preparate nepodobnog ICN-a. U uvoznu kvotu ulazi i 20 antibiotika. Podsećanja radi, od 420 preparata koji su se u tom momentu nalazili na pozitivnoj listi (besplatni lekovi na recept) ICN lekovi su činili 112 medikamenata u 230 oblika. Od toga, 43 preparata u 128 oblika na domaćem tržištu nisu imali nikakvu zamenu. Preciznije, reč je o proizvodnji od 22 miliona pakovanja raznih lekova iz ICN-a Jugoslavije koje je valjalo, posle svađe srpske države sa Panićem, nadomestiti sa četiri miliona pakovanja lekova ostalih proizvođača u zemlji.

Poteze srpskih vlasti istovremeno upotpunjuje i dosta nelogičan potez saveznog ministra, čijom se odlukom iz nepoznatih razloga sa tzv. pozitivne liste (lekovi na recept) zdravstvenog osiguranja Srbije skidaju i lekovi makedonskih proizvođača.

Preostalim domaćim farmaceutskim industrijskim kućama, koje takođe potražuju državna dugovanja u zvaničnom iznosu od dve milijarde dinara a u nezvaničnom četiri, preti se uvozom lekova ako obustave proizvodnju ili traže povećanje cena.

Tako je sondaža terena za uvoz lekova iz Indije, Pakistana, Meksika, a potom Kine bila pripremljena. U celoj priči o uvozu najteže je doći do spiska uvoznika. Prema sopstvenim javnim izjavama, ministar zdravlja dr Milićević zna da ih ima 300, ali ne zna ko sve uvozi lekove: "Za promet i proizvodnju lekova zaduženo je Savezno ministarstvo za zdravlje i socijalnu politiku, a ja sam se time, sticajem okolnosti, bavila 1994. i 1995. godine."

Već kao zatvorenik, optužen zbog bogaćenja o trošku države, bivši visoki funkcioner JUL-a i bivši direktor Zavoda za zdravstveno osiguranje pred sudom pominje u negativnom kontekstu dr Leposavu Milićević, zamerajući joj na ugovoru koji je Ministarstvo zdravlja sklopilo sa izvesnom privatnom bečkom firmom "Biorena". Kako tvrdi Đorđević, Zavod garantuje "da će od ove firme preuzeti lekove i sanitetski materijal i opremu u vrednosti od sto miliona dolara, a da pri tom fali specifikacija lekova, sanitetskog materijala i opreme koju je trebalo Bečlije da isporuče". Taj ugovor je označio početak sukoba sa ministarkom.

U sudaru dr Milićević i Đorđevića na bitnim, ali i osetljivim funkcijama punim izazova, stvari i nisu mogle drugačije da se okončaju nego razlazom. Oboje su imali pretenzije da budu gazde u istoj kući. Za sada već bivšu ministarku zdravlja vezuje se apsolutna centralizacija u distribuciji lekova u Srbiji koja, nažalost, osim koncentracije ovlašćenja, nije napunila državne apoteke i medikamentima dobro snabdela bolnice.

Za Nenada Đorđevića, u njegovom kratkom sedmomesečnom direktorovanju Zavodom, vezuje se potpuna centralizacija finansija ove moćne institucije. Korisnici, ako je suditi po učinku, uopšte nisu ni bili bitni.

LEKARI U ILEGALI: Restrikcije bez vidljivijeg učinka odlikovale su zdravstvenu politiku Ministarstva u vreme Leposave Milićević. Pre dve godine uredbom pomenutog ministarstva lekarima državnih zdravstvenih ustanova jednostavno je zabranjeno da u slobodno vreme privremeno ili povremeno rade u privatnim lekarskim ustanovama. Za neposlušne je bio predviđen otkaz.Većina lekara je uredno potpisala direktoru obavezu da prihvata naredbu, i nastavila da radi u privatnim ordinacijama. Doduše u dubokoj ilegali. Danas uredbu niko više i ne pominje, a od 22.000 lekara, koliko ih ima u Srbiji, gotovo 10.000 ih radi povremeno u privatnom sektoru. Najfarsičnija stvar u ovom "zavođenju reda" jesu direktori ili načelnici koji takođe rade privatno, a neki od njih se reklamiraju čak i na internetu kao stručnjaci i gostujući konsultanti na privatnim klinikama. Ova represivna mera bi i imala smisla da je nije potpisao neko ko vrlo dobro zna da lekari zbog malih plata kubure s egzistencijom, da su tim platama poniženi (radni sat hirurga Zavod plaća desetak dinara), i da žive u stalnom iskušenju da primaju mito. Doduše, za neke od njih to je postala rutinska stvar. Uslovi u kojima rade takođe su ponižavajući. Bolnice su toliko siromašne da u većini ne postoje ni minimalni uslovi za normalan rad.

Oskudevaju u svemu: od gaze, toplomera pa do hirurških konaca. Aparati su priča za sebe. Prema podacima iz beogradskih domova zdravlja, više od 50 odsto rendgena starije je od 20 godina, nešto manje od polovine su stariji od deset godina. Stare mašine ugrožavaju zdravlje i lekara i pacijenata. Zaposleni u bolnicama i domovima zdravlja primaju humanitarnu pomoć u sapunima, pirinču, ulju i ostalim namirnicama. I uzimaju pakete. Prema nekim proračunima, proteklih godina je u srpske bolnice pristiglo humanitarne pomoći (sanitetski materijal, lekovi, aparati) u vrednosti od 700 miliona nemačkih maraka. Ipak, ministarka izjavljuje da nema ništa protiv humanitarne pomoći, ali da nema nameru da se zahvaljuje darodavcima poput Sorosa. Sve u svemu, ova vrsta reakcije mogla bi se podvesti pod stav njene partije o onima sa Zapada.

TEORIJA I PRAKSA: U ovdašnjem zdravstvenom sistemu uvek je bilo privilegovanih bolnica, koje su bile na ceni i u koje se ulagalo kapom i šakom. U velikom siromaštvu oči postaju veće a apetiti nezajažljivi. Dr Milićević nije baš imala sreće kada je stupila na funkciju ministra.

Zatekla je pregolemo zdravstvo, sirotinjsku državu, i sve bolesniju naciju. Ipak se odlučila da aminovanjem ulaganja enormnih suma novca u

vrhunsku medicinu, i po cenu dupliranja kapaciteta, podrži projekte ideološki joj bliskih direktora klinika. Suludo bi bilo biti kritičan prema vrhunskoj medicini. Ali, teško je u zemlji sa jedva nešto više od sto dolara po glavi stanovnika, koliko se u Srbiji izdvaja za zdravstvo, gajiti vrhunsku medicinu ako ljudi po bolnicama nemaju sa čim da rade, ako se u zdravstvenim ustanovama umire i od najobičnije infekcije, ako nema preventive za ponovo nadolazeću tuberkulozu, od koje godišnje na 10.000 stanovnika oboli više od 30. U vreme kada su na jednoj dečjoj klinici zbog nedostatka novca bili ugroženi životi beba koje su čekale operacije na srcu, u drugoj dečjoj ustanovi svečano je otvaran nov dijagnostički centar. Poslednjih godina u srpskom zdravstvu imamo i "hjustone" i "afrike". O ovim prvim postoji čaršijska priča o skoroj privatizaciji.

Ako se i u čemu julovsko teoretsko zagovaranje besplatnog zdravstva sukobilo sa praksom onda je to zvanično sužavanje liste besplatne zdravstvene zaštite i uvođenje devet puta veće participacije za preglede, recepte i podizanje lekova. Još drastičnija mera je proširenje usluga koje plaćaju pacijenti. Na udaru su se našle i trudnice, iako je natalitet skoro na nuli. Kako sada stvari stoje, prema aktuelnoj zdravstvenoj politici, u bolnicama je besplatan samo krevet, sirotinjski obrok i spisak stvari koje se moraju kupiti ili za operaciju ili za lečenje. Čak su i teški bolesnici zaštićeni samo na papiru. Džaba recept ako nema lekova. A nema ih. Najteže prolaze hronični bolesnici, poput dijabetičara.

U Jugoslaviji je registrovano 1050 lekova. Na pozitivnoj listi dr Milićević je zatekla oko 500 lekova. U vreme obavljanja funkcije lista je sužena na 385, sa tendencijom daljeg smanjivanja.

U više navrata od građana je zatražila razmevanje za situaciju u kojoj se nalazimo. U dokumentima ove zemlje i u programu levice i dalje stoji da je zdravstvena zaštita i lečenje u državnim ustanovama besplatno. Za svaki slučaj, možda neko i poveruje.

Na kraju odlazak Leposave Milićević u ministarstvo vera možda je i logičan: ovakvom zdravstvu samo Bog može da pomogne.

Branka Kaljević

Bez značaja za Crkvu

Za zvaničan stav Srpske pravoslavne crkve po bilo kom pitanju, pa tako i po pitanju novoizabrane ministarke vera, zadužen je Sinod SPC-a. Komentarisanje novih vladinih naimenovanja nikada nije bilo praktikovano, te nam je u Patrijaršiji rečeno da to neće biti učinjeno ni ovog puta.

Crkva na ministarske funkcije gleda kao na prolazne i ne preterano važne stvari. Već sam pokušaj da povodom najnovijeg izbora dobijemo komentar nekog od vladika pokazao je kakav značaj ima sastav vlade za crkvena lica – ispostavilo se da većini nisu ni bile poznate vesti o naimenovanju. Nezvanično, iz krugova sveštenstva moglo se štošta čuti – od toga da je nepristojno imenovanje žene na tu funkciju, do toga da to nema značaja "jer je možda dobra i čestita žena u pitanju". Rečeno nam je da "nije naše da samo na osnovu partijske funkcije i poznatih biografskih detalja komentarišemo ili osuđujemo neku osobu čija nam prava dela nisu za sada poznata".

"Postoji mišljenje da je spektakl važniji od stvarnosti, a nije. Stvarnost je mnogo važnija od komentarisanja naimenovanja", rekao je jedan od naših sagovornika. Crkva, u svom duhu, ne pridaje značaja dnevnopolitičkim promenama, a isti sagovornik nam je objasnio da bi primećivanje takvih promena proizvelo kontraefekte, kakvi su ponekad primetni u borbi sa sektama – kad ih se pomene, one pridaju sebi još veću važnost. Ignorisanje je stoga, smatraju u crkvenim krugovima, najbolje.

Jelena Grujić

prethodni sadržaj naredni

vrh