Politika

Vreme broj 494, 24. jun 2000.

Intervju: Ljuba Popović

Srbija na ivici

Kad vidim da je čitav intelektualni svet danas u opoziciji, da napada sistem, da je doista redak intelektualac koji ne osuđuje režim, moram da priznam da ne mogu da učestvujem u tom opštem urlanju

Povod ovom razgovoru je izlazak iz štampe knjige Ljuba Popović – Odiseja jedne senke, u izdanju nakladne kuće Gradac (Čačak, urednik Branko Kukić). U knjizi nailazimo na 12 reprodukcija u prirodnoj veličini i kao uvod, nadahnuti tekst Jovice Aćina. Vidim da ste zadovoljni rezultatom.

"Napor koji je uložio izdavač, Branko Kukić, i cela ekipa, Mile Grozdanić kao dizajner, štamparija Čigoja, topčiderski Zavod za izradu novčanica i, naravno, pisac popratnog teksta, Jovica Aćin, dao je ploda i dobili smo knjigu zaista dobrog kvaliteta. Svaki susret s drugima koji hodaju meni nepoznatim lavirintima slike za mene je dragocen. Jovica Aćin je u susretu s mojih 12 slika načeo pitanje mikrokozmosa, i njegovo lutanje za senkom slika dalo je literarno-poetičan tekst retke inspiracije", kaže za "Vreme Ljuba Popović.

U Parizu ste trideset i šest godina. Francuzi rabe baš tu znamenku i u značenju nečega što je puno, mnogo, neodređeno veliko.

Da, i trideset šest godina jeste puno, to je čitav jedan život. No, za sve to vreme redovno sam odlazio u Jugoslaviju, u Valjevo ili Beograd, naročito u zadnjih petnaestak godina, tako da kontakt nikada nije bio prekinut. Zbog tog dvostrukog koloseka, čini mi se da mogu reći, a da ne bude pretenciozno, da poznajem i pratim događaje koji su se zbili, ili zbivaju na našim prostorima, ali i stanje i razvitak zapadne civilizacije, kulture i društva. No, pre nego što počnemo razgovor o temama koje vas zanimaju, hteo bih reći nekoliko reči o sebi, pre svega zato što ima mnogo mladih koji me ne poznaju dobro, ili tek površno, na osnovu onoga što se s vremena na vreme objavi u našoj štampi. Živeo sam u Beogradu u teškim uslovima, kao i svi studenti tada, u vreme Josipa Broza. U Pariz nisam otišao iz političkih razloga. Bitno je da istaknem, da u vreme Brozove Jugoslavije nikada nisam bio član Komunističke partije, za razliku od mnogih koji se danas bave politikom. Istovremeno, tu sam komunističku partiju smatrao normalnom pojavom, protiv koje se trebalo, i moglo, boriti. Ali, ponavljam, u Pariz nisam otišao iz političkih razloga, već zbog toga da nešto naučim i nešto saznam. To je prvo. Drugo, spadam u ljude koji ne prave kompromise. Stigao sam u Pariz kad je apstrakcija bila u punom jeku – o čemu možemo kasnije nešto reći – ali nisam pristao na nagodbe i pogodbe trgovaca. Svih tih trideset i šest godina radio sam ono što sam smatrao da je moj zadatak na planu slikarstva. S druge strane, ili bolje reći, iz drugog ugla, spadam u ljude koji ne voze automobil. Hvata me užas od današnje civilizacije koja punom parom uništava životnu i prirodnu sredinu. Nikada u životu nisam stavio ni odelo, ni mašnu... Nisam, dakle, pravio kompromise ni kad su bili odlasci na važne prijeme i kad je bilo važno ostaviti očekivani utisak. Sa svojih dvadesetak godina, kajakom sam obišao čitav Jadran. I danas, u šezdeset i šestoj godini rado vozim kajak, nažalost, po nekim drugim obalama. To je neka vrsta skice za autoportret. A što se tiče nekih drugih stvari, hteo bih naglasiti da smatram da je kultura daleko iznad i važnija od politike. Kad govorim o tim nekim stvarima, pokušavam da budem objektivan. I "Vreme", list za koji pravimo ovaj razgovor, neka nastavi tražiti zlatnu sredinu i objektivnost, jer time samo dobiva u svemu. Potrebno je smiriti navijačke strasti i pokušati da se pomogne, onoliko koliko se može, da ta naša država izađe nekako na kraj sa svim tim nedaćama koje je saleću.

Vaše su slike u poznatim galerijama svijeta. Kako biste boravak u Parizu ocijenili sa te strane: sa strane osobne afirmacije kao umjetnika?

Trebalo bi, kao prvo, naglasiti da mi malo patimo od mitomanije, često se u pisanju preteruje. Trebalo bi imati dozu realizma, znati tačno gde se nalazimo. Jednom sam to već rekao, mi nismo u podsavezu, ali nismo ni na vrhu prve lige. Znači, negde smo dole, u dnu te prve lige, i borimo se za opstanak. U Parizu ima čitav niz umetnika, znam ih bar desetak, iz moje generacije, generacije između šezdeset i sedamdeset godina, što iz inostranstva, što Francuza, koji bi, jer su istrajavali na svom putu i stvarali delo sa prepoznatljivom sopstvenom logikom, kroz godinu dve, trebalo da preuzmu kormilo, ukoliko u njima još bude snage. Među tom generacijom ima i slikara Jugoslovena, Italijana, ima Francuza, jedan s Islanda, ima Nemaca i Belgijanaca. Tako da se ta naša pozicija drži. Uspevamo da živimo od onoga što radimo, a to je, po meni, važno za jednog slikara, da može da živi od onoga što radi, ne praveći kompromise. To znači da ne pristaje na mode, da ne pristaje na ukus publike, nego da jednostavno svojim stavom, svojim slikama, pokuša da nametne sam svoju modu, da tako kažem.

U Parizu je u isto vrijeme – koju godinu ranije, koju kasnije – stigla skupina afirmiranih jugoslovenskih umetnika, Dado, Petar Omčikus, Bata Mihajlović, Vlada Veličković... Što je, po vama, prednost, a što hendikep, boravka i stvaranja u umjetničkom središtu kao što je Pariz, koji nameće svoje kanone, svoju tradiciju, pa i svoju borbu protiv tradicije, a u usporedbi s vašim kolegama koji su svoje stvaralaštvo nastavili na tlu bivše Jugoslavije, Lubarda, Murtić i drugi...

Da bih odgovorio na to pitanje, moram da se vratim u vreme kad sam bio u Beogradu. Jugoslavija je, iako komunistička, tada bila otvorena zemlja, jedina – za razliku od svih ostalih istočno-evropskih zemalja – koja je održavala kulturne veze sa Zapadom. To bi mogla biti posebna tema za razgovor. Poljaci, Rumuni, Bugari, Mađari, pa čak i Rusi – nisu uopšte prisutni u Moderni. Za njih je Moderna bila tabu. Svakako, postojala je ruska Moderna, u početku, s grupom slikara koja je od Maljeviča do Kandinskog napravila veliki boom u Moderni, naročito apstraktnoj. Međutim, danas kad posmatrate, svi ti slikari iz zemalja koje su bile iza gvozdene zavese jednostavno ne postoje u Parizu. Mi u Beogradu, prelistavajući časopise koji su stizali za našu Akademiju: Quadrum, Arts – mi smo to što se dešavalo na Zapadu, u takozvanom pokretu Moderne, smatrali nekim čudom. Kao da je u pitanju bio kompleks niže vrednosti. No, kad dođete ovde, kada se suočite s ovim svetom, kada počnete da živite na ovim prostorima, taj kompleks nestaje, i čovek započinje borbu na terenu i, jednostavno, ima manje respekta i straha prema tom što se dešava na Zapadu. Naravno, bile su dve generacije – generacija Petra Omčikusa, Bate Mihajlovića, i njihovih supruga, Kose i Ljubinke, tu su, među njima, bili još Jovanović, Andrejević (kasnije otišao za Ameriku) i skulptor Knežević, zvani Knez, koji je nedavno umro. Ta prva generacija je probijala put i teško je izlazila na kraj s Francuzima. Ali, za razliku od naših predratnih slikara koji su došli u Francusku, mislim tu na Konjovića, Šumanovića, Marka Čelebonovića i Mila Milunovića, oni su nekako živeli pod jakim uticajem francuskog slikarstva i francuskog impresionizma, trpeli su snažan uticaj apstrakcije, iako su svi oni bili figurativci. I to se vidi na njihovim slikama u Narodnom muzeju, i na svemu onome što su posle toga radili. Bata Mihajlović, Petar Omčikus i ta grupa uneli su jednu svežinu u francusku školu, ali pod snažnim uticajem te francuske apstraktne škole. Imali su dosta muke da iznesu na videlo svoj umetnički kredo. Moja generacija: prvi je tu došao Dado, pa Tošković, posle sam došao ja, Veličković, i drugi. No za nas trojicu, Dadu, Vlada i mene, problem je bio što smo praktično doživeli strujni udar, između onoga što smo nosili u sebi, kao mulj, i zapadne, kultivisane civilizacije, s njenim sopstvenim slikarskim zakonima. Na našu sreću, uspeli smo sačuvati taj mulj, da poprimimo eventualno neke etičke i estetske vrednosti Zapada, ali taj električni udar smo izdržali, i već trideset i nešto godina borimo se za neke svoje ideje, koje su delom suprotne zapadnom razmišljanju i načinu slikanja. Čini mi se, da nismo izgubili tu prvobitnu energiju, i da i dalje pokušavamo da ostanemo svoji.

Nikada nam umjetnost nije bila potrebnija nego danas, umjetnost kao bijeg ili lijek od istine i stvarnosti. No, ona je u dubokoj krizi, pa ni samoj sebi ne može pomoći, a okolo nas pustoši produktivizam, hedonizam kvantitativne potrošnje, nizak vodostaj duševnog i čuvstvenog života. Kako to doživljavate?

Pa čitav XX vek je veoma destruktivan vek. S jedne strane destrukcija, s druge umnožavanje. To znači da je XX vek polako ali sigurno napuštao duhovnu sferu i ulazio u nezaobilazni proces konzumacije. Na tom planu može se najbolje pročitati najveći slikar XX veka, Pablo Pikaso. Kad pogledate njegovo delo, na početku, ono je klasično, ima izvanredne vrednosti, naročito njegov plavi roze period, ima i neke stabilnosti. Problem kod Pikasa je bio u to vreme problem ljudske tragedije, i sirotinjstva, da tako kažem, što se vidi iz tih ispijenih likova, klovnova, iz atmosfere koju je verovatno doneo sa sobom iz Španije. Međutim, kako je vreme prolazilo, ako posmatrate njegov opus, njegov se rad sve više ubrzavao, proizvodnja se povećavala, kao što se povećava na primjer proizvodnja konzervi, ili bilo čega drugog u današnjem produkcionističkom svetu. Duhovno je polako iščezavalo s njegovih slika, i pojavio se mađioničar koji je veoma vešto pravio i do dve-tri slike svakog dana. Ja sam u jednom mom nesrećnom intervjuu jedanput bio čak rekao da je to za mene bio umetnički proliv. Možda je to suviše jaka reč, jer to je stvaralac koga XX vek ne može mimoići, ali moram da kažem, da od Pikasa ništa nisam naučio, sem optike. Ne znam da li je to moja ili njegova greška. No, u tom Pikasu, iz te faze, ne vidim ni duhovno, ni unutrašnje nabijenog tenzijama. Vidimo kako se polako u XX veku pojavljuje destrukcija slike, da bi to kasnije, kod manjih kalibara od Pikasa, poprimalo groteskne razmere i bilo dovedeno do apsurda: slučaj Manconija koji je završio tako što je izlagao svoja sopstvena govna, zapečaćena, valjda da manje zaudaraju, a posle njega je za taj period interesantan Iv Klajn, koji je farbao žene u plavo i valjao ih po platnima, da bi konačno stigli do Endi Verhola, koji se pretvorio u pravu industriju i nekakav egzibicionizmom, i Bojsa, koga su Nemci izmislili da bi konkurisali Amerikancima, i koji je predmete oko sebe umotavao u nekakvu čoju. Naravno, tu bi se mogao smestiti i Mišel Žurnijak, koga sam poznavao, i koji je pravio spiritističke seanse tako što je svoju sopstvenu krv ubacivao u kobasice – Francuzi to kažu boudin, mislim da je na našem jeziku to bolje reći krvavica – i tu krvavicu posetiocima delio na otvaranju kao naforu. Oni, naravno, nisu znali što jedu, da se u toj krvavici nalazi krv autora. Nakon tih ekstremnih slučajeva koje vam navodim, XX vek završava s bombe-artom, famoznim bombardovanjem Jugoslavije, na način koji je naprosto istovetan s hepeningom. Svi ti egzibicionizmi, hepeninzi i destruktivni vid XX veka kod mene su stvorili neku vrstu alergije. Francuzi kažu contre-courant, što bismo mi rekli uz dlaku. Suprotno svemu tome, ja sam svoje stvaranje posvetio unutrašnjem raspoloženju, unutrašnjim porivima, pokušavajući da povratim dostojanstvo slike.

Branko Kukić je tu konstantu u vašem stvaralaštvu nazvao povratkom faustovskog – misleći na to samoosvješćenje Fausta, koji je shvatio da srlja i da usuprot dominaciji praktičnoga uma treba afirmirati novu osjećajnost i tražiti izlaz iz pakta s đavolom. No, današnji je pakt, rekao bih, u mirenju s hegemonijom, i više nego hegemonijom, jer hegemonija pretpostavlja bar nekakav otpor, borbu, s apsolutnom vladavinom jedne određene ljestvice ne-vrijednosti. Što je još gore, sve se to zbiva u nekada demokratskom tradicijom duboko zaoranom prostoru, pa se stječe dojam da demokracija danas samu sebe ukida, uvjerenjem da je pobjednička, i da samom činjenicom da je pobjedila više nema potrebe da se dokazuje, te se prosto nameće kao jednoumlje, točnije neumlje. Kako doživljavate ovaj paradoks?

Problem koji se tu postavlja jeste onaj koji je u svoje vreme postavio Pol Gogen: Ko smo, šta smo i kuda idemo? U beznađu koje se u čoveku rađa, i nužno rađa, pred neizmernošću kozmičkog prostora, on nema onu pomoć koju mu je dugo pružala religija, koja je stvarala neku iluziju, govorila mu o tome da postoji čovek-bog, neka veza između čoveka i Boga. Danas na pragu XXI veka ona bledi, jer čovek više ni u šta ne veruje. Postoje oni koji pokušavaju da veruju, ali mislim da se toj situaciji ne možemo odupreti trikovima i samozavaravanjem. Bog moje majke, Onaj koji je živeo na oblacima, nije i bog koji možda odnegde diriguje celim ovim kozmičkim mehanizmom, oni su veoma različiti. Drugi faktor je taj da polako nestaje i umetnost, ono čime se bavila suptilna duša, zahvaljujući pre spomenutoj destrukciji. Zamenjuje se mašinama, kompjuterima, i nekim novim programima koji čoveka sve više udaljavaju od senzibilnog načina razmišljanja i njegove unutrašnje priče, koja je, u svakom slučaju, za mene kao slikara, umetnika, najzanimljivija. Ipak, odgovori na bitna pitanja, na skrivene tajne, trebalo bi da budu u nama. Evo male ilustracije, nije to moj običaj, ali navodim ovu rečenicu iz Velike antologije fantastike: "Posle nemoćnog čoveka-boga, iskasapljeni čovek-mesto: umetnik se više ne obmanjuje kad je smisao njegovog dela u pitanju. Ne trči za banknotama, izražava se autentično, stvara likove koji su stecišta njegovih poriva (uključujući i one najagresivnije) i tu se nesporazum začinje". U trenutku kada se nalazim pred belinom platna, počinjem da postavljam pitanja i tražim odgovore na Gogenovo pitanje. No, filozofiji, filmu, pozorištu, literaturi i slikarstvu nedostaje danas zajednički imenitelj. Slikarstvo, ono današnje, nije vezano sa stvarnošću, sa stvarnim strahom čoveka. Ako to pitanje ponovno postane aktuelno, ako dođe na videlo, na dnevni red onih koji se bave kreacijom, bit će i neke nade za buduće stvaralaštvo, za umetnost.

Srbiju vidite kao prostor na kojem se reflektiraju Istok i Zapad i njihovi utjecaji. Kako vidite ovaj problem na relaciji Pariz-Beograd?

Pa pre nego što pokušam da odgovorim na to pitanje, rekao bih da se Srbija nalazi na ivici žileta. To je slovenski narod koji je s vremena na vreme trpio te uticaje Zapada. Nosimo neke taloge, neku težinu slovenske duše, koja dakako, potiče iz velikih ruskih prostora, polako se odvaja i ide prema jugu. Nije čudno da se taj prostor zvao Jugoslavijom. Ta južnoslovenska plemena su na toj ivici koja je veoma opasna, i zato što se nalaze između dveju kultura, ali ovo bi moglo biti i pozitivno, pod određenim okolnostima, pozitivno je moglo biti samo u celini, kad je postojala ta država koja je bila stvorena nakon Prvog svetskog rata i zvala se Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Posle toga, dolaskom Broza, održala se, na sreću, i jedno vreme, kao celina. Ja nisam rođen na političkom, nego na kulturnom prostoru koji se zvao Jugoslavija. Moje obrazovanje je obuhvatalo sve krajeve te zemlje. Tu Jugoslaviju sam gotovo celu obišao – napomenuo sam na početku da sam Jadransko more prošao kajakom i tako ga zavoleo – i odatle su poticali različiti uticaji. Čitajući literaturu, hrvatsku, slovensku i makedonsku, sticao sam obrazovanje koje nije bilo isključivo nacionalno omeđeno užim prostorom koji se zove Srbija. Počeo sam da slikam pod uticajem nekih slika Miljenka Stančića, posebno njegove slike Mrtvo dete. Ona je na mene, kad sam došao u Beograd, izvršila preloman uticaj. Shvatio sam da postoji kreativnost, da postoji nešto iza tog hodnika, te njegove žute svetlosti. Sledeća slika koja je na mene dosta uticala bila je Šejkina Muzejska postavka, i naravno, posle toga, neke slike Igora Vasiljeva, kao što je Utopljenica. U Srbiju je sada ušla postmoderna, posebno među piscima, što nužno nije loše, ali taj sukob, koji se stvara između te dve kulture, odražava se u politici. Tako da je politika u stvari dete tih sukoba. S jedne strane, zapadna civilizacija, koja ima i vrednosti koje su strane našem čoveku, i s druge, naša balkanska, ili slovenska civilizacija. Međutim, ako se naš čovek preseli u ove prostore, i ukoliko ima snage i inteligencije, on može da odabere ono što je najkvalitetnije na Zapadu, čuvajući tu osnovu u sebi. Tako eventualno može da dođe do nekog višeg stepena kreativnosti. Hteo bih da kažem i nešto što mi se u ovom trenutku čini bitno, i, ako bi mi netko i postavio to pitanje...

Smatrajte da vam je to pitanje postavljeno...

... zašto recimo meni nikada ne pada na pamet da kritikujem današnji režim u Srbiji? Kad vidim da je čitav intelektualni svet danas u opoziciji, da napada sistem, da je doista redak intelektualac koji ne osuđuje režim, moram da priznam da ne mogu da učestvujem u tom opštem urlanju. Ne želim da učestvujem iz prostog razloga što mi se čini da je Srbija slaba i ugrožena. Mislim da joj treba pomoći, a pomoći joj možemo ako se ujedinimo. Činjenica je da je bila bombardovana, da je pod sankcijama, i sve to čini da postajem nekako sentimentalan i "antiprotivan". Ne mogu nikoga da napadam u Srbiji, nemam prosto za to snage, niti morala. Ne mogu iz prostog razloga što mislim da je to nemoralno, mislim da Srbi treba da sami rešavaju svoj problem, da se jednostavno oslobode iskušenja koje im se nudi zveckanjem novcem, zveckanjem oružjem, zatvaranjem granica, napadima koji više nemaju nikakvog smisla, a dolaze iz civilizovanog sveta. Taj civilizovani svet, koji sve manje dokazuje svoju civilizovanost, naprosto se uputio bio u nepotrebno uništavanje jedne teritorije, koja nije uništavana samo u fizičkom smislu, nego je i zagađena. Nijedan narod na svetu ne zaslužuje takvu egzibicionističku kaznu.

Mi slikari spadamo, tako bar pretpostavljam, u one ljude koje sve partije i frakcije pokušavaju uvesti u svoje redove. Potrebni su im umetnici, potrebni slikari, pisci i tako dalje. Tamo mi nije mesto. U svakom slučaju, ne pada mi na pamet da napadam, niti da branim vlast. To je pitanje koje me na etičkom planu ostavlja ravnodušnim. Osim toga, ti koji su danas na vlasti, pre dvanaest godina su govorili suprotno. Politika se menja. Opozicija isto tako. Ima jedan detalj koji bih hteo da naglasim, jer ilustruje ovo što želim da kažem. Žak Širak, u više navrata je u poslednju godinu dana ponovio da je Slobodan Milošević diktator, i da on s diktatorima neće da ima posla. Kad Srbi shvate što je demokratija, on će tada da pomogne srpskom narodu. To je izjava predsednika francuske republike. Međutim, isti Širak odlazi na sahranu jednog od najvećih diktatora sveta, onog u Siriji, koji nikada nije biran na izborima, koji je čak išao dotle da postavi svoga sina na prestolje. Znači, za Širaka, Asad nije diktator, diktator je jedino Slobodan Milošević. Ne ulazim je li to tačno o Miloševiću ili nije, ali činjenica je da su Srbi za tog Miloševića ipak glasali, a Sirijci nisu birali Asada, ili njegovog sina. Drugo, isti Širak prima onog ljudoždera Kabilu – stalno se na televiziji vrti spot gde se oni srdačno rukuju – onog koji je pobio tolike ljude bacajući ih krokodilima u reke. Krokodili su postali toliko debeli da više i ne jedu ljudsko meso. Živimo u potpunom apsurdu, političkom apsurdu, kako u odnosu Zapada prema nama, tako i u odnosu nas prema Zapadu.

Frano Cetinic

prethodni sadržaj naredni

vrh