Dosije Vremena

Vreme broj 456, 2. oktobar 1999.

 

Kako zapadni mediji danas izveštavaju o Kosovu

Zamor pre zaborava

Ništa nije tako bajato kao jučerašnja vest: NATO je dobio šta je hteo i priča više nije zanimljiva. Nevoljno se pominju zločini nad Srbima i špekuliše o budućoj nezavisnoj državi kosovskih Albanaca

"FBI je otkrio decu koja su umrla od tupih udaraca, odrasle sa prerezanim grkljanima, leševe zakopane ispod stoke i prestrašene preživele čiji životi više nikad neće biti isti", piše ovih dana "Vašington post" o pronalasku 124 leša kosovskih Albanaca pokopanih u na 21 lokaciji na Kosovu. Forenzičari su, kaže se dalje, severno od Prištine medju 23 leša našli zaklanu 94-godišnju staricu i dvogodišnje dete u crvenom skijaškom odelcetu, sa čizmicama i flašicom.

"Njujork tajms" izveštava da su francuski mirovnjaci 27. septembra u Kosovskoj Mitrovici obavestili porodice 26 nestalih muškaraca da su njihove najbliže ubili Srbi i bacili u masovnu grobnicu. Sledi priča svedoka o tome kako je 14. aprila srpska policija isterala te porodice iz stanova, razdvojila muškarce od žena i dece i nekoliko minuta kasnije pobila muškarce. Očevici pričaju kako su medju ubicama, iako su bili maskirani, prepoznali i neke od svojih komšija Srba. Francuzi su jednoj ženi vratili polomljen sat nadjen na ruci njenog ubijenog muža.

INTERESOVANJE NULA: Tema srpskih zločina nad Albancima je i dalje očigledno prisutna, mada to nije ni nalik novinarskom lovu na leševe iz dana kad je KFOR u prvoj polovini juna ušao na Kosovo.

Fil Hamond, londonski medijski analitičar koji je u više navrata u britanskoj štampi analizirao izveštavanje o ratu na Kosovu napisao je u u skorašnjem tekstu: "Pol Vud je na 'Njuznajtu' BBC-ja 14. juna rekao da će rastući dokazi o zločinima biti 'potvrda da je ovo bio pravedan rat'. Pri ulasku na Kosovo, NATO je dao zvaničnu brojku od 10.000 ljudi ubijenih u sto masakra koje su počinile srpske snage. Procena je bazirana na informacijama izbeglica, više nego na otkrićima masovnih grobnica i leševa..."

Medjutim, nastavlja Hamond: "Robin Kuk je 3. septembra rekao da je britanska policija našla 200 leševa. Tim španske policije i civilnih forenzičara izvestili su da nije bilo masovnih grobnica. 'Srbi uglavnom nisu bili toliko loši koliko su ih predstavljali', napisao je El Pais 23. septembra. Bez sumnje je da su ljudi ubijani u sukobima UČK-a i jugoslovenskih snaga, i nema sumnje da su paravojske činile zločine. Medjutim, slika koju je dao NATO o sistematskoj kampanji genocida u nacističkom stilu bila je čista izmišljotina. Nasuprot tome, stvarna ubistva Srba koja su se dogodila u zapadnom protektoratu otkad je sukob okončan bila su ignorisana ili minimizirana od strane britanskih medija. Rojter je, na primer, 15. septembra izvestio o otkriću masovne grobnice kod sela Ugljare sa telima 11 Srba ubijenih mecima, noževima ili batinama. Interesovanje britanskih medija za ovu priču bilo je nula", konstatuje Hamond.

ETNIČKI ČISTE EMOCIJE: Zapadni mediji, istina, javljaju o zločinima nad Srbima - ali je pristup sasvim drugačiji nego kad je reč o albanskim žrtvama. Agencija AP 25. septembra izveštava da je jedan Srbin ubijen, a četiri povredjena kad je traktor sa 12 ljudi upao u zasedu nepoznatih lica. "Napad je izgleda bio etnički motivisan", kaže AP, i odmah dodaje da je nemačka vojna policija pritvorila četvoricu Srba za koje se sumnja da su učestvovali u zločinima protiv etničkih Albanaca i da je u Ljubiždu, selu nadomak granice sa Albanijom, "nekoliko hiljada albanskih seljana plakalo" prilikom sahrane 41 osobe koje su pre pet meseci ubile srpske snage.

Američki CNN 29. septembra javlja da je dvoje ubijenih i četvoro teško ranjenih na pijaci u Kosovom Polju, da "etnički identitet žrtava nije odmah bio poznat, ali se napad dogodio na području gde uglavnom žive Srbi". Tanjug je, kaže se dalje, odmah optužio "albanske teroriste", ali portparol KFOR-a kaže da je identitet napadača nepoznat. To je sve o zločinu, ali se u nastavku dodaje da su NATO mirovnjaci u poslednja tri dana uhapsili devetoricu Srba osumnjičenih za ubistva.

MINIMUM PODATAKA: Izveštavajući dan ranije o istom dogadjaju, BBC priznaje da su žrtve bili Srbi, a od detalja dodaje još samo da su bombe bačene iz obližnjih zgrada. Nema podataka o ubijenima, ne pominje se njihov pol ni starost, nema opisa dogadjaja ni razgovora sa svedocima i porodicama ubijenih i ranjenih, nema polomljenih satova i dečjih flašica. Novinar zato podseća da je baš u Kosovu Polju pre deset godina Milošević lansirao srpski nacionalistički projekat.

Izuzetak predstavlja "Vašington post", gde Džefri Smit počinje tekst eksplicitnog naslova "Eksplozija bombe na pijaci ubila dvojicu kosovskih Srba", tonom koji je uobičajen za zločine nad Albancima: "Dve granate eksplodirale su na srpskoj pijaci na Kosovu, bljujući vrele komade metala u gomilu kupaca i pretvarajući tezge sa svežim namirnicama u krvavu sliku žrtava koje jauču. Dvoje ljudi je na mestu ubijeno, skoro četrdesetoro je povredjeno, od toga šestoro teško sa unutrašnjim i povredama glave." Smit dalje piše da je ubijeno više od 330 civila od kad su snage NATO-a ušle na Kosovo; da paljenje kuća - što je bila istaknuta taktika srpskih snaga protiv etničkih Albanaca - sad nastavljaju Albanci; da je nasilje uglavnom "iznenadjujuće brutalno" i da konkuriše brutalnosti srpskih napada na desetine hiljada etničkih Albanaca. "U nedelju, na primer, petnaestogodišnja albanska devojčica priznala je da je na smrt pretukla sredovečnog Srbina i potom zapalila leš."

REZERVISANO O UČK-u: Razoružanje UČK-a i njihovo pretvaranje u "zaštitne snage" izazvalo je različite komentare u zapadnim medijima. "Sporazumom o razoružavanju UČK-a gerilska vojska prestaće da postoji", što je od "vitalne važnosti za planove NATO-a i UN-a da uspostave bezbednost i ograniče nasilje u pokrajini", piše Karlota Gol 21. septembra u "Njujork tajmsu".

Dva dana ranije, londonski "Gardijan" bio je znatno rezervisaniji. Izveštaj Krisa Birda počinje: "Do ponoći će odrpana gerila UČK-a prestati da postoji, samo tri meseca posle trijumfalnog ulaska mirovnih snaga predvodjenih NATO-om. Odnosno, u to bi da nas uvere propagandisti NATO-a". Komandanti UČK-a, piše dalje "Gardijan", samo se na rečima slažu sa procesom demilitarizacije, dok u stvarnosti žure da transformišu svoje snage za naredne bitke. Minobacači, raketne bombe i drugo oružje još su u rukama etničkih Albanaca koji ih svakodnevno koriste da terorišu sve manju srpsku i romsku populaciju kako bi otišli. Oružje koje se predaje najčešće su prastare lovačke puške."

DALEKOVIDA GERILA: Džefri Smit u "Vašington postu" pre nekoliko dana otkriva kako je došlo do toga da UČK ipak ostane pod oružjem. Američki državni sekretar Medlin Olbrajt je, naime, lično lobirala kod Gerharda Šredera da pristane na pretvaranje UČK-a u civilnu nacionalnu gardu; čak se i Britanija u početku protivila da se to zove "Odbrambene snage Kosova" - što je de facto prihvaćeno - jer su se složili s Nemcima da to previše zvuči kao nacionalna vojska. Medjutim, civilni administrator UN-a Bernar Kušner hteo je da "okrene aspiracije UČK-a od nasilja", pa je nazvao Širaka, a Širak je onda u to ubedio Blera i visoke nemačke zvaničnike.

Pol Vud je na BBC-ju 21. septembra rekapitulirao razvojni put UČK-a, podsetivši da su mu u januaru 1998. u jednom ženevskom kafeu Bardil Mahmuti, sad ministar spoljnih poslova u privremenoj kosovskoj vladi i Jašar Salihu, šef ogranka OVK za prikupljanje para, ispričali da će svakog meseca udvostručivati broj napada na srpske policajce u nadi da će uvući stanovništvo u sveopšti ustanak. Napisao je i da je krajem 1997. UČK odlučio da pridje nekolicini zapadnih novinara sa namerom da dobiju propagandni rat protiv Beograda. "Posebno ih je brinulo da će biti obeleženi kao islamski fundamentalisti i hteli su da u zapadnim medijima definišu svoju borbu kao odbrambeni rat za nacionalno oslobadjanje od opresivnog režima." Vud citira Rifata, brata ubijenog albanskog vodje Adema Jašarija, koga je pre mesec dana pitao šta će se dogoditi ako se političari ne izbore za nezavisnost Kosova: "Videćemo šta će biti, ali još imamo puške i možemo ih opet upotrebiti."

ŠTA SE MOŽE: "Njujork tajms" je još krajem jula objavio opširan tekst Krisa Hedžisa o UČK-u. Kaže se da je - u odsustvu jakog medjunarodng političkog prisustva, UČK "uspostavio široku političku kontrolu nad Pokrajinom, obrazujući mrežu ministarstava i lokalnih saveta, otimajući biznise i stanove, ubirajući poreze i carine". Citiran je civilni administrator UN-a Bernar Kušner koji kaže da je svesan zloupotreba koje čini pobunjenička armija, da svetska organizacija čini sve da ih suzbije, ali da je "uvek bilo tako posle oslobodilačkih ratova". Neke od ovih stvari čini UČK, neke se čine u ime UČK-a, "ali moramo raditi s njima da uspostavimo red i zakon", objasnio je Kušner. Autor zaključuje da sirovi, često neškolovani borci "imaju političkog patrona u vladi Albanije i da malo mare za manire zapadnih demokratija".

Pre toga, kad je u junu postignut sporazum o demilitarizaciji UČK-a, CNN je izvestio da je Bil Klinton lično nazvao Hašima Tačija da mu zahvali što je potpisao. Tači mu je tad rekao da će se posvetiti "zaštiti prava svih stanovnika Kosova, bez obzira na etničku ili versku pripadnost. Amerikanci su izgleda već tad predvideli i unapred se ogradili od drugačije prakse: prema CNN-u, zvaničnici SAD su govorili da je Tačijev potpis najvažniji zbog kredibiliteta koji uživa kao glavnokomandujući, ali da ne mogu isključiti neslaganja medju militantnijim frakcijama UČK-a, niti "neke incidente" u toku implementacije sporazuma. Klinton je tom prilikom, u junu, rekao da je pozvao Tačija da pozove pripadnike UČK-a da "pokažu uzdržanost i ne svete se".

Zvaničnici NATO-a i dalje pozivaju: sredinom septembra BBC izveštava da je generalni sekretar NATO-a Havijer Solana prilikom oproštajne posete Kosovu, pre prelaska na novu dužnost, "pozvao vodje etničkih Albanaca da učine više da obuzdaju nasilje protiv manjina". Naglašavajući da su "odnosi KFOR-a i UČK-a još vrlo dobri", BBC još kaže da medjunarodni zvaničnici ne veruju da albanski lideri naručuju napade na Srbe, ali sugerišu da bi se moglo činiti više da se zaustave.

OTCEPLJENJE NEMINOVNO: Još jedna tema kojom se ovih dana bave zapadni mediji je budući status Kosova. Džefri Smit je 24. septembra u "Vašington postu" objavio tekst pod naslovom "Američki zvaničnici očekuju nezavisnost Kosova" (podnaslov: "Secesija se sve više čini neminovnom"). Tu piše da su "SAD postale vodeći advokat stvaranja nezavisnih institucija i pravnih struktura koje izoluju nejaki protektorat UN-a od mnogostrukih ekonomskih problema i političkih teškoća Jugoslavije", s tim što američki zvaničnici opovrgavaju da taj pristup administracije ima za cilj dalje cepanje Jugoslavije, kao što to tvrdi vlast u Beogradu. Kažu da samo hoće da osiguraju da Kosovo postane "održiva demokratska samouprava sa uspešnom ekonomijom". Medjutim, dodaju da "pitanja suvereniteta ne bi smela da stoje na putu napretka Kosova".

"Post" još navodi da se Bernar Kušner sad suočava sa odlukom da li i kako privatizovati Trepču i nekoliko velikih energetskih objekata u predgradjima Prištine, kao i lokalnu mrežu mobilne telefonije - inače vlasništvo jugoslovenske vlade. Za početak, nova mobilna mreža neće zadržati jugoslovenski pozivni broj 38.

Londonski "Tajms" prenosi ovo pisanje "Posta", ali kaže da se takav stav kosi sa stavom Havijera Solane koji je ove nedelje rekao da će, u cilju ostvarivanja trajnog mira, "kosovski Albanci morati da odustanu od nada za nezavisnost".

Gabrijel Partoš u analizi BBC-a, medjutim, kaže da to Solanino neće biti održivo iz nekoliko razloga. Prvo, više od 90 odsto kosovske populacije podržava odvajanje od Jugoslavije; drugo, zamena srpskih vlasti administracijom UN-a oslabila je institucionalne veze Srbije i Kosova, odnosno "nema zvaničnog jugoslovenskog prisustva na Kosovu"; treće, Rezolucija 1244 kojom je okončan kosovski konflikt govori o Kosovu kao delu jugoslovenske federacije i uopšte ne pominje Srbiju. Medjutim, "sudbina Jugoslavije deluje klimavo, jer se Crna Gora kreće u pravcu nezavisnosti". Bez Crne Gore ne bi bilo Jugoslavije, pa samim tim ni medjunarodno priznate države kojoj bi Kosovo pripadalo.

KO PITA EVROPU: U još jednom tekstu na istu temu u "Vašington postu" Džefri Smit ukazuje na različitost pristupa Amerikanaca i Evropljana: dok Amerikanci vide nezavisnu državu kosovskih Albanaca kao neminovnost, Evropljani od toga zaziru zbog opasnosti da Kosovo postane model za separatističke pokrete u Evropi i iz straha da će sledeći metež na Balkanu izazvati novo društveno i ekonomsko pustošenje na području južne Evrope. "Umesto da evropske nacije posluže kao model za Kosovo, postoji rastuća bojazan da će problemi Kosova nekako postati prototip evropske budućnosti."

Ova rasprava nije sasvim nova. Džejn Perlez je još 6. juna u "Njujork tajmsu" napisala da "iako politička budućnost Kosova ostaje nejasna u sporazumu kojim je okončan rat, američki i NATO zvaničnici kažu da tamo vide medjunarodni protektorat koji će teoretski biti deo Jugoslavije, ali koji lako može, posle nekoliko godina, prerasti u nezavisnost". Citiran je visoki funkcioner NATO-a koji je rekao da će biti podignut zid izmedju Kosova i Srbije, da "stanovništvo Kosova neće služiti u Vojsci Jugoslavije ni plaćati porez, da će nove policijske snage i sudstvo biti formirani bez srpskog uticaja, da će valuta biti nemačka marka ili američki dolar, a trgovina će se okrenuti na jug i zapad prema Albaniji, Makedoniji i Crnoj Gori umesto na sever, prema Srbiji. I Perlez je tad napisala da je nezavisno Kosovo ili Kosovo pripojeno Albaniji za zapadnu Evropu mnogo manje zamislivo nego za druge - izmedju ostalog i zato što bi ta provincija mogla postati islamsko ostrvo u Evropi.

RATNE POUKE: Još nisu sasvim zamrle rasprave o samom ratu. Sajmon Dženkins, protivnik rata od početka, u "Tajmsu" je nedavno napisao (podnaslov "neselektivno bombardovanje Kosova bilo je teroristički akt") da je već početkom maja obećanje NATO-a da će gadjati samo vojne ciljeve bilo fikcija. "Ideologija strateškog ili 'političkog' bombardovanja bila je u usponu. Intenzivno bombardovanje imalo je za cilj da se potkopa moral civila, iznude promena politike, čak i režima. Pokušano je ubistvo iz vazduha Miloševića i njegove porodice. Članak u 'Forin afers' ukazuje da je bombardovanje objekata neophodnih za preživljavanje civilne populacije jasno kršenje Ženevske konvencije iz 1949. godine. Medjutim, od marta nadalje, NATO izgleda nije mnogo brinuo za legalnost. "

"Herald tribjun" objavio je počev od 20. septembra tri teksta Dejne Prist o tome kako se u NATO-u odlučivalo o toku rata, posebno o ciljevima. Sećamo se da je ranije naglasak bio na kolektivnom odlučivanju i jedinstvu svih 19 članica NATO-a. U pomenutoj seriji, medjutim, piše: "Pre nego što su američki avioni ispalili projektile u 23-spratnu centralu SPS-a krajem aprila, planeri NATO-a otvoreno su izložili rizike u dokumentu prosledjenom Klintonu, Bleru i Širaku. Pored fotografije partijske centrale pisalo je - kolateralna šteta: kategorija 3, visoka; procenjene žrtve: 50 do 100 vladinih i partijskih službenika; procene nenamernih civilnih žrtava: 250 stanova u radijusu udara.

Zvaničnici u Londonu i Vašingtonu su se složili, ali su Francuzi u početku bili protiv jer su u toj zgradi bili radio i TV studiji. "Jedan od mitova rata je da su lideri 19 zemalja zajednički vodili kampanju", piše Prist. U stvarnosti, unutar Alijanse bilo je jasno da važne odluke - na primer o bombardovanju civilnih ciljeva - donose lideri SAD, Velike Britanije i Francuske. Ostale članice Severnoatlantskog saveta su u prvoj nedelji rata ovlastile Havijera Solanu da u njihovo ime donosi odluke o osetljivim ciljevima, a on je opet slušao Amerikance, Britance i Francuze. Zamisao komandanata NATO-a bila je da, izbegavajući smrt civila, "nanesu odredjenu količinu boli srpskom narodu". I u tim tekstovima citira se Ženevska konvencija kojom se zabranjuje bombardovanje civilnih zgrada ili čak dvojnih vojno/civilnih objekata ako bi "gubitak života civila bio preteran u odnosu na konkretnu i direktnu vojnu prednost" koja bi se postigla takvim napadom.

Roksanda Ninčić

 

Novinari o sebi

Majkl Dobs, "Vašington post"

"Ranije smo redovno imali dve ili više strana o Jugoslaviji/Kosovu, dok sad imamo samo par tekstova nedeljno. Još imamo reportera koji je stalno na Kosovu, ali ne uvek i u Beogradu. Mislim da je mnogo ljudi ovde verovalo da će sledeća velika priča biti zbacivanje Miloševića. On je, medjutim, još jednom pokazao da ima strahovitu moć opstanka, delimično i zbog podela u opoziciji. Kao što je poznato, pažnju Amerikanaca je moguće zadržati petnaest minuta, ako i toliko. Sad kad je rat na Kosovu završen, a Sloba je još tu, uglavnom su izgubili interesovanje za celu priču.

Što se mene tiče, bio sam u Beogradu 1996/97, i video sam kako je Milošević preživeo tu krizu. Tad sam napisao tekst koji je počinjao, otprilike - ovo je početak kraja za Miloševića. Kad sam se ove godine vratio u Beograd, rekao sam sebi da tu priču neću ponovo pričati bez jakih dokaza, kojih zasad nema."

Gabrijel Partoš, BBC

"Prvih nekoliko nedelja posle rata još je vladalo ogromno interesovanje za Kosovo, televizija je danonoćno emitovala izveštaje sa terena. To je posebno važilo za dane ulaska trupa KFOR-a, kad su svi hteli da vide kako će proteći ta operacija, hoće li se 'naši momci' suočiti sa nekakvim otporom, hoće li biti u opasnosti. Takvo interesovanje trajalo je možda još prve nedelje prisustva KFOR-a na Kosovu. Onda su se stvari smirile, bar iz perspektive NATO-a. Bilo je svakodnevnog nasilja, ali ograničenog intenziteta, nije više bilo šireg konflikta u koji su uključene zemlje Alijanse. I već u julu, a pogotovo u avgustu, nadjene su zamene za Kosovo u Dagestanu i Istočnom Timoru - mada taj sukob ni izbliza nije pobudjivao sličnu pažnju, jer je reč o dalekom području i vrlo je malo NATO trupa tamo angažovano.

Prvih dana po okončanju rata opširno se izveštavalo o napadima na Srbe, jer je Kosovo još bilo u žiži interesovanja i bilo je mnogo novinara na terenu. To je, medjutim, činjeno s manje emocija nego kad se izveštavalo o zločinima protiv Albanaca. Izgleda da mediji nisu uspeli da izadju na kraj s moralom te priče. Ranije je bilo lako - znalo se da je Milošević zao, da su Albanci žrtve, a da je NATO vitez u sjajnom oklopu, i nije se mnogo ulazilo u suptilnosti. Sad, kad su žrtve postale počinioci zločina, više nije bilo jednostavno upakovane priče koju je lako prodati. Manje se moralisalo nad zločinima protiv Srba, stav je bio otprilike - šta mi tu možemo, logično je da se Albanci svete, nemamo dovoljno ljudi da tu nešto bitno promenimo. Zauzet je ton bespomoćnosti. Uz to, kako su napadi na Srbe i Rome postajali svakodnevna pojava, više i nisu predstavljali vest vrednu objavljivanja.

Još je manje interesovanje za dileme o budućnosti Kosova. Prvo, to je za televiziju manje uzbudljivo od ljudi koji lete u vazduh na pijacama i zapaljenih kuća. Osim toga, eventualna nezavisnost Kosova neće biti proglašena sutra, to je postepen proces koji se kamuflira i dalje će se kamuflirati raznim sporazumima i nazivima. Mislim da nije slučajno u 'Vašington postu' procurelo da Amerika smatra nezavisnost Kosova neminovnom, već da je namera administracije da pripremi političku javnost na takav ishod. Takvih signala iz centara odlučivanja u Evropi nema, mada sam razgovarao sa ljudima koji gledaju malo dalje u budućnost i nezvanično kažu da je, ako se trendovi ne promene, nezavisnost Kosova verovatan ishod".

Jolanda Žakme, "Le tan"

"Švajcarska štampa bila je uglavnom neutralna u ratu NATO-a protiv Jugoslavije, kao i država sama. Glavni urednik 'Le tan'-a bio je jasno protiv vazdušnih udara, možda zato što je ekspert za Rusiju i osetljiv na taj ugao stvari. Tokom rata smo naročiti publicitet davali greškama NATO-a u kojima su stradali civili, možda veći nego etničkom čišćenju. To nije jedinstven, ali jeste poseban slučaj u švajcarskim medijima, koji su opet u celini bili mnogo kritičniji prema NATO-u od francuskih, recimo. Pored nas, na francuskom govornom području Švajcarske je i nedeljnik L' ebdo bio vrlo oštro protiv bombardovanja Jugoslavije, i to je bio rat koji je izazvao mnogo strasti i rasprava u obe redakcije.

Švajcarska je bila posebno zainteresovana za kosovski konflikt, jer skoro 200.000 kosovskih Albanaca - oko 10 odsto njihovog ukupnog broja - živi u Švajcarskoj. Oni su ovde prilično omražena kategorija imigranata, ali kad su počele da se emituju TV slike o zločinima, odjednom su ih svi zavoleli. Objavljena je bila izvrsna karikatura tipičnog švajcarskog rasiste kako plače nad sudbinom kosovskih Albanaca. Čim je rat prestao, opet su postali vrlo neomiljeni - što pokazuje koliko ljudi podležu propagandnim slikama. Onda urednici govore, otprilike - javnost je ionako lenja i glupa, pa i nema svrhe ulaziti u produbljenije analize. Mislim da je to problem novinarske profesije, a ne politike bilo koje države.

Iako je drastično opalo interesovanje za Kosovo, mislim da smo korektno izveštavali o napadima na Srbe, posebno u odnosu na Francuze koji su o tome počeli da javljaju još mesec dana pošto su to učinili američki mediji. Imali smo specijalnog izveštača na terenu kad je krajem jula ubijeno 15 Srba u selu Gracko, i to nam je ne samo bio dogadjaj dana, nego smo o tome objavili i redakcijski komentar. Objavili smo i komentar Vetona Suroija u kojem se on protivi nasilju nad Srbima. Istina je da se s manje emocija izveštava o stradanju Srba. Jednostavno, teško je početi tri nedelje kasnije sa obrnutom pričom, javnost to više neće da čuje, kažu - dosta više sa svima njima, svi su tamo na Balkanu divljaci. To se dogodilo i u bosanskom ratu. Jedan od razloga je i to što su zločine protiv Albanaca činile vladine snage, a protiv Srba ih, navodno, čine pojedinci, mada ja ne verujem da je reč o bilo kakvim pojedincima, već mislim da to čini UČK".

 

 

Kako priznati grešku

"Kristijan sajens monitor" objavio je nedavno priču o novinarki kanadske TV mreže CBC Nensi Durham koja se u junu vratila na Kosovo da uradi nastavak mnogo hvaljene reportaže iz januara meseca o osamnaestogodišnjoj devojci koja je pristupila UČK-u pošto su joj Srbi ubili mlađu sestru. Na vratima porodične kuće, Nensi Durham je, medjutim, ugledala sestricu živu i zdravu.

Umesto da pronalazi opravdanja ili da CBC naprosto objavi ispravku, novinarka se odlučila da uradi celu priču, ne samo o devojci koja ju je slagala već i o tome kako se izveštava iz ratnih područja. Rezultat je bila 16-minutna reportaža pod nazivom "Istina o Rajmondi: vojnik UČK-a laže za cilj." Rečeno je da je Rajmonda Reči u septembru 1998. u kameru rekla da se pridružuje UČK-u. U decembru te godine je rekla da je njena sestra imala sreću da umre za Kosovo, i da će ona učiniti to isto. U junu 1999. Reči je prvo rekla da je mislila da joj je sestra mrtva; posle toga, da su drugim devojkama Srbi ubili sestre; najzad, da je sve to bila propaganda UČK-a.

Reagovanja su bila različita. Neki su mislili da je Nensi Durham uradila pravu stvar, drugi da se ne može baš tako svaka priča proveravati i ispravljati.

 

prethodni sadržaj naredni

Up_Arrow.gif (883 bytes)