Politika

Vreme broj 456, 2. oktobar 1999.

 

Intervju: Dragoljub Mićunović, predsednik Demokratskog centra

Moguć dogovor lidera opozicije

"Najvažniji efekat ovog okruglog stola trebalo bi da bude buđenje nade kod građana, da pokažemo da je moguć politički sporazum i kompromis"

Razgovor za "Vreme" profesor dr Dragoljub Mićunović, lider Demokratskog centra koji ove nedelje u Beogradu organizuje prvi Okrugli sto opozicije u Srbiji, počinje napomenom da ne voli prejake reči ("beznadežna situacija"), a onda, na svoj odmeren profesorski način, kaže da je sasvim izvesno da je naša i politička, i ekonomska, i međunarodna situacija - grozna. Istim sumornim pridevom odslikava i socijalno stanje i moralne okolnosti.

"Takva situacija je veoma opasna jer izaziva mesijanstvo, dolazi do sindroma Šćepana Malog. Dakle, ljudi su uplašeni i žele da nađu neku šansu za spasenje, mase su spremne da poveruju da je moguće brzo rešenje.

Mi u Demokratskom centru verujemo da sve opozicione stranke (na Okrugli sto su pozvane sve stranke koje izlaze na izbore) mogu da postignu sporazum oko minimuma zajedničkih interesa, a to su pre svega, zahtev za prevremenim izborima i novi izborni uslovi i zakoni. To bi već mnogo značilo za birače: da se glasovi ne rasipaju, da jedni izlaze, a drugi ne izlaze na izbore, da više ne bude konfuzije iz koje korist izvlači vladajuća partija", kaže profesor Mićunović.

"VREME": Svedoci smo silnih političkih svađa u opoziciji, neće vam biti nimalo lako.

MIĆUNOVIĆ: Građani s pravom traže da se opozicione partije takve kakve su dogovore, da bi artikulisale njihovo nezadovoljstvo, da se konačno dogovori strategija kako da se ostvare njihove želje. Najvažniji efekat ovog okruglog stola trebalo bi da bude buđenje nade kod građana, da pokažemo da je moguć politički sporazum i kompromis. Ljudi su izgubili veru da opozicija uopšte može oko nečega ozbiljno da se dogovori. Naš problem je dvostruki: prvo, da se oslobodimo glavnog autokrate, koji je i izvorište najvećeg dela naših nevolja, a zatim, da se izborimo za jedan potpuno drugačiji, novi tip razumevanja politike što podrazumeva dijalog, razgovore, udruživanje, kompromise, dakle jedan racionalniji oblik političkog ponašanja. Smatrao sam da mi kao Demokratski centar treba da napravimo prvi korak u tom smeru. Veliki problem je što smo nasledili totalnu političku razorenost i kompromitovanje smisla političkog angažmana. Politika je, bar kod demokrata, oduvek bila razumevana kao želja za saradnjom, okupljanje ljudi radi ostvarivanja nekog zajedničkog plana i projekta. U ovim našim teškim uslovima, bez demokratske tradicije, kulture i navika da se politika razume na pravi način, vrlo brzo se prema matrici Miloševića, glavnog političkog vođe, obrazovao poseban tip političkih ljudi koji politiku pre svega shvataju kao borbu za moć, političku i finansijsku, koja podrazumeva moralni relativizam da bi se ostvarili ciljevi, pri čemu je najvažnije otkloniti konkurente. Okrugli sto treba da podstakne dijalog i dogovor. Nemamo iluzija i ambicija, da će to sad biti bogzna kakva prekretnica u našem političkom životu.

Da li je moguć dogovor među liderima i liderčićima koji ne kriju svoju netrpeljivost?

Mislim da je moguć. Imamo konkretne predloge. Nastojaćemo da Okrugli sto teče u demokratskoj atmosferi, da se dogovorimo, da posle argumentovane rasprave damo jasnu poruku vladajućoj koaliciji pod kojim uslovima opozicija izlazi na izbore. Ako sve opozicione stranke budu zahtevale promenu izbornog zakona vlast neće imati mogućnosti za manevrisanje: izbora jednostavno neće biti, a samim tim i sadašnja vlast gubi legitimitet.

Sad dolazimo do jabuke razdora: da li izbori pre pada Miloševića ili će Milošević pasti posle izbora?

Ja bih voleo da se tu ne napravi veliki problem. Možda će oko toga biti rasprave koja nas uvlači u strategiju i taktiku. Po mom uverenju, bitno je da ocenimo šta je naš prvobitni cilj, a to je promena ovog sistema, promena ovog režima. Ostalo su samo postupci i sredstva. Ja se nadam da će pod pritiskom racionalnih argumenata Milošević doneti racionalnu odluku.

Iskustvo potvrđuje da Milošević ne priznaje ovaj aksiom.

Ako mi za par meseci dobijemo prevremene izbore, onda je na tim izborima očigledno rešeno i pitanje Miloševića.

A ako izgubite?

Ako nismo u stanju da većina građana bude za opoziciju, a protiv Miloševića, onda smo očigledno pred drugim izborima, ali više ne onim parlamentarnim za koje se mi zalažemo.

Građani Srbije već danima demonstriraju na ulicama i trgovima širom Srbije tražeći ostavku Miloševića i promene.

Mislim da je neophodno da svim sredstvima vršimo pritisak na postojeći režim, jer je situacija veoma, veoma alarmantna: približava se zima, nezaposlenost je ogromna, udvostručiće se socijalni problemi, glad preti mnogima. Sve može eksplodirati u raznim pravcima i na razne načine. Zbog toga taj pritisak na režim Miloševića mora da se nastavlja, ali rekao bih, nikada ne treba da se zature demokratska uverenja i demokratske procedure. Neke stvari mogu da budu happening, ali ne smeju da budu ozbiljno shvaćene.

Na šta mislite?

Ne bih sada spominjao ništa konkretno, ali ako želimo da budemo prihvaćeni kao deo demokratskog sveta, moramo da insistiramo na onim vrednostima koje je demokratija afirmisala, a to su, pre svega: kompromis, demokratska procedura, poštovanje zakona. Protesti su legitimni, ali oni ne mogu da zamene odluke. Mi tražimo ostavke, možemo da tražimo i suđenja, ali se onda zna gde se te stvari obavljaju. Ja sam za demokratska rešenja - ne zato što to odgovara Americi ili Evropskoj zajednici, oni ovde neće živeti. Ja sam bio demokrata i ostajem demokrata, jer to odlučuje o okviru mog života i života mojih sugrađana. Zalažemo se za demokratska načela iz sopstvenog samopoštovanja.

Zvučite kao vedri pesimista.

Bez obzira na ogromno nezadovoljstvo ljudi, verujem da dve trećine građana odavno ne podržava Miloševića, treba imati u vidu da smo mi još u svojevrsnom šoku, mislim na NATO bombardovanje, i da su rezerve prema međunarodnoj zajednici i NATO-u velike. Ako želimo da dobijemo izbore i o tome moramo da vodimo računa.

Opozicija je ušla u izbornu trku 1990. pod vrlo neravnopravnim uslovima; da li vas je vlast prevarila i, na kraju, kada ste prerano počeli da slavite svoju pobedu?

Pa, bilo je i naivnosti, ali i objektivnih okolnosti koje su dovele do poraza: Socijalistička partija je imala vlast nad medijima, ona je imala ogromnu ekonomsku premoć (prigrabila je sve što su imali komunisti, to je bila velika prevara), ali najznačajnije je da je imala kontrolu nad izbornim rezultatima. Mi uopšte nismo bili u mogućnosti da te izbore kontrolišemo. Do dana današnjeg ostao je veo tajne nad izbornim rezultatima. Apsolutno sam siguran da izborni rezultati nisu odgovarali stvarnosti. Ako pogledate te liste, odnos glasova koje je dobila vlast i glasova koje je dobila opozicija bio je relativno mali u korist vlasti: 50,01:50,02 odsto, znači taman da se pređe crta. Očigledno je da je bilo "štimovanja" i da se sistemski omogućavalo "štimovanje". Gde smo mi pobeđivali to je bilo 55:56 odsto. Za 10.000 izbornih mesta opoziciji je bilo potrebno 20.000 pouzdanih kontrolora izbora. Nijedna stranka nije imala ni toliko članova! Mi smo dobili u Beogradu, u najužem gradskom jezgru, tu smo imali kontrolore, ali nismo imali kontrolore u Kuršumliji, Pirotu i tamo su mogli da uzmu koliko su hteli, a hteli su puno. Kontrola je ključni problem; sad, nažalost, imamo ustaljene izborne komisije koje često naprave dogovor oko "pretakanja" glasova... To je jedan vrlo zabrinjavajući srbijanski specijalitet.

Zašto ste pristali na većinski izborni sistem kada proporcionalni mnogo realnije odražava volju birača (socijalisti su osvojili 46,1 odsto glasova, ali su zato što "pobednik nosi sve" dobili 194 /77,6 odsto/ od 250 mandata u parlamentu). Doživeli ste brodolom.

Opredeljenje za većinski sistem bila je naša zabluda. Mi smo smatrali da imamo najkvalitetnije kandidate, da ćemo kandidujući poznate umetnike, književnike nadoknaditi nedostatak infrastrukture. Međutim, pokazalo se da su tu vladali drugi mehanizmi: jedna stvar je biti poznati književnik, ugledan filozof ili naučnik u Beogradu, a druga lekar ili kafedžija u malom mestu. Sećate se, u Skupštini je bilo 50 lekara!

Koliko mogu da pomognu strani posmatrači kad i naši prevejani političari teško izlaze na kraj sa "srbijanskim specijalitetima"?

Međunarodni faktor može mnogo da pomogne: ovde su više puta bili pokradeni izbori, oni su ljudi koji su uhvaćeni sa orasima u džepovima i naravno da im ne verujemo! Moramo da zahtevamo veliki broj stranih posmatrača koji će ovde biti ne samo na dan izbora nego koji će kontrolisati koliko se poštuje dogovor o ponašanju medija: postoje jasni standardi Saveta Evrope. Mi ćemo insistirati na tim evropskim modelima.

Koliko je pozicija uopšte spremna da čuje glas opozicije?

Svaka normalna, dobra vlada nastoji da ima jaku opoziciju, jer opozicija onemogućava velike greške, koje koštaju na sledećim izborima. Kod nas je vlast kao svoj glavni zadatak postavila da "pojede" opoziciju na razne načine: da je kleveće, kompromituje, korumpira, međusobno posvađa, da se u nju infiltrira. Ja sam socijalistima rekao u parlamentu: kao partija pokazali ste se vrlo disciplinovani, dobro organizovani, silno privrženi, ali ste se kao državnici pokazali kao - nule. Državu ste upropastili. I zato, naglasio bih, važno je da Slobodan Milošević bude sklonjen, da podnese ostavku, ali je važno da ovaj sistem bude promenjen: samo malo treba pa da opet po mesnim zajednicama izmile sve one "samozaštite", sav taj rezervni, alternativni, represivni aparat. On je tu. Svedoci smo svojevrsnog fenomena: države gotovo da nema, a vlasti ima! Imamo vlast bez države! To je nešto sasvim novo. Ova država nema kontrolu nad svom svojom teritorijom, nema ni suverenitet, nema ni opštevažeći pravni sistem, u njoj najbogatiji ljudi ne plaćaju ni dinara poreza, niko se ne usuđuje ni da ih pita da li su platili porez. A vlasti ima, od vojske i policije do raznih paravojski i paramilicija. I zato, Milošević mora da bude sklonjen, ali je važna i promena sistema.

Slobodanka Ast<>


Prevara vlasti

Jedini okrugli sto vlasti i opozicije održan je 1992, znači posle izbora, posle svih mogućih okruglih stolova u svim zemljama Istočne Evrope.

Tada je opozicija tražila jednu izbornu jedinicu, a socijalisti su, čini mi se, tražili 25, na kraju je opozicija prihvatila da bude šest izbornih jedinica, da bi vlast jedva pristala na 15, a onda je tadašnji premijer Milan Panić na brzinu presudio da bude devet izbornih jedinica. Eto, to je na kraju bio kompromis, dogovor. Vlasti su, međutim, jednostavno pogazile svoju reč i dogovor i promenile Zakon, odredivši 29 izbornih jedinica! Prema tome, prekršen je dogovor i mi moramo da se vratimo na početak. Isto tako se nameću i prevremeni izbori, stanje u zemlji je očajno: situacija na Kosovu je potpuno promenjena, koga sad predstavljaju ti poslanici? Mislim da imamo jake argumente i na njima ćemo insistirati.

 

 

sadržaj naredni

Up_Arrow.gif (883 bytes)