Intervju

Vreme broj 452, 4. septembar 1999.

 

Intervju: prof. dr Tibor Varadi

Rešenje bez poraza

Potrebni su nam modeli koji bi omogućili manjinama da steknu pravo na odlučivanje ili saodlučivanje u pitanjima identiteta i kulture, a koji istovremeno ne bi ugrozili legitimne interese većine

Sa profesorom dr Tiborom Varadijem, našim uglednim stručnjakom za međunarodno privatno pravo i ljudska prava, dugogodišnjim profesorom Univerziteta u Novom Sadu i ministrom pravde u vladi Milana Panića, koji je sada profesor Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti, razgovaramo preko imejla o zvaničnim reakcijama na gibanja među vojvođanskim Mađarima, njegovoj percepciji najnovijeg rata na našim prostorima, Budimpešti kao Kazablanki 1999, zbivanjima na našim univerzitetima... Profesor Varadi je u međuvremenu nastavio svoju više od deset godina dugu saradnju sa prestižnim američkim univerzitetima Berkli, Kornel i Emori - ali ne i sa Novim Sadom ...

"VREME": Kako komentarišete formiranje Nacionalnog saveta vojvođanskih Mađara krajem prošle nedelje u Subotici koje je izazvalo brojne komentare? Jožef Kasa, gradonačelnik Subotice i sada predsednik Nacionalnog veća, kaže da su predstavnici Mađara već duže vremena tražili od predstavnika vlasti da se razgovara o brojnim problemima ove manjine, ali da, nažalost, "ovaj režim nije spreman na razgovore već samo na razaranja i napade". Odgovor na takvo ponašanje režima je, kaže gospodin Kasa, stvaranje Nacionalnog saveta...

VARADI: Od samih početaka višepartijskog života u Srbiji vojvođanski Mađari imaju svoje političke stranke, učestvuju na izborima, imaju poslanike na svim nivoima i iznose svoje predloge o tome kako da organizuju svoj život pod uslovima koji su se poslednjih deset godina dramatično izmenili. Svi do sada izneti predlozi uključuju neke oblike samoorganizovanja Mađara i svi predlozi to traže unutar Vojvodine i unutar Srbije. Svi predlozi su dostavljeni državnim organima i političkim strankama. Ni o jednom predlogu do sada nije vođen ozbiljan razgovor. Nacionalni savet vojvođanskih Mađara je formiran kao koordinaciono telo sastavljeno od predstavnika političkih organizacija vojvođanskih Mađara koji su izabrani u saveznu skupštinu, Narodnu skupštinu Srbije, Skupštinu Vojvodine, te od petine poslanika Mađara izabranih na lokalnim izborima. Interesno organizovanje izabranih poslanika po raznim osnovama je široko poznato u parlamentarnoj praksi; nije nepoznato ni interesno organizovanje na bazi etničke, verske ili druge personalne pripadnosti (kao što je, na primer, "Black Caucus" u Kongresu SAD). To je Nacionalni savet danas, i u ovom času više ne može ni da bude; ostaće koordinaciono telo dok ne dobije kompetencije propisima Vojvodine, Srbije i Jugoslavije. Predlog je da Nacionalni savet odlučuje ili saodlučuje sa državnim organima u pitanjima koja se tiču kulture i identiteta. To je ono što se naziva kulturnom ili personalnom autonomijom.

Pored predloga u pogledu kulturne (personalne) autonomije, koncept koji je poslao g. Kasa sadrži predloge u pogledu povećanja autonomije Vojvodine, a predlažu se i neki oblici teritorijalne autonomije unutar Vojvodine...

Ne bih hteo da vrednujem sve detalje predloženog koncepta, siguran sam da će oni dati povoda i podršci i sporenjima, ali ne vidim nijedan razlog da se odbije razgovor.

Da li ste upoznati da se ovim povodom oglasio JUL, konkretno JUL Severnobačkog okruga, koji je formiranje Nacionalnog saveta vojvođanskih Mađara ocenio kao "antidržavno delovanje", uz komentar da "ideju personalne, kulturne i teritorijalne autonomije Mađara žele da ostvare oni kojima nije stalo do ravnopravnosti i mirnog života u Subotici, Vojvodini, Srbiji i Jugoslaviji. Političkim avanturizmom sa pozicija nacionalnog romantizma želi da se uništi model zajedničkog života i tolerancije, što je odlika načina života u Subotici i Vojvodini, a time se želi dovesti u pitanje opstanak Srbije i Jugoslavije".

Da, jezik mi je poznat: "antidržavno delovanje", "oni kojima nije stalo...", "sa pozicija..." i druge retoričke floskule su kod nas već dugo godina nezaobilazne u kontekstu najrazličitijih diskvalifikacija. (Jedino nedostaje izraz "getoizacija": ovu metaforu tipično koriste sve većine kada smatraju da treba da daju neku verbalnu racionalizaciju za odbijanje manjinskih zahteva.) Ono na kraju citata, "žele dovesti u pitanje opstanak Srbije i Jugoslavije", je ipak iznenađujuće. Svi znamo da smo imali desetak tragično teških godina i da nam je država u krizi; ali valjda ipak ne toliko da bi jedan predlog koji Jožef Kasa upućuje državnim organima i političkim strankama doveo u pitanje sam opstanak Srbije i Jugoslavije. (Predlog se inače zove: "Sporazum o političkim i pravnim okvirima autonomije Vojvodine i autonomije nacionalnih zajednica u Vojvodini".)

Ovde se nastavlja sa permanentnom proizvodnjom "neprijatelja svih boja"...

Pitam se da li je reč o iskrenom nesporazumu, o tome da u teškim vremenima sve asocira na neke paklene planove ili je pak reč o nesposobnosti da se politika i politički diskurs koncipiraju bez neprijatelja. Ako je reč o ovom potonjem, mislim da je slaba vajda od nas vojvođanskih Mađara. Nismo baš mnogo ubedljivi kao "neprijatelji". Čak ni ako bi smo pokušali da se narogušimo.

Već duže vremena gospodin Kasa je javno ukazivao, jednom i u razgovoru za "Vreme", da se drastično pogoršava položaj Mađara u Jugoslaviji, da je poslednjih godina došlo do "nacionalnih čistki" u zdravstvu, sudstvu, državnim organima, privredi, da su, na primer, od 250 direktora u Opštini Subotica, samo dvojica Mađari, da su Mađari isključeni čak iz drugog i trećeg ešalona rukovodećih struktura, kao da su nesposoban ili nepouzdan element, rečju - građani drugog reda. U međuvremenu, pogoršale su se i mogućnosti za školovanje na mađarskom jeziku...

Ima većih nevolja nego što su problemi vojvođanskih Mađara. Sukobi u Hrvatskoj, te u Bosni i Hercegovini doveli su do ljudskih patnji tragičnih dimenzija. Znamo šta su na Kosovu tokom poslednjih godinu dana propatili prvo Albanci, a potom Srbi i drugi. Teškoće Mađara u Vojvodini nisu takvih dimenzija. Ali je tačno da su nam prava u oblasti školovanja, jezika i kulture značajno umanjena, da ima sve manje Mađara na položajima u državnim organima, sudstvu, privredi. Ponoviću nisu to najteži problemi u našoj zemlji, ali jesu ozbiljni problemi i prirodno je da politički predstavnici vojvođanskih Mađara traže rešenja. Prirodno je da Kasa i Nacionalni savet predlažu i traže dijalog. Verujem i to da je problem vojvođanskih Mađara i drugih manjina u Vojvodini problem koji je rešiv bez ičijeg poraza.

Saopštenje JUL-a implicira da je politički pejzaž u Vojvodini čista idila, samo eto, sad Mađari narušavaju tu harmoniju...

Zaista mi nije jasno zašto se vlast (pa i neki iz opozicije) drže teze da problema nema, da je u multikulturnoj Vojvodini sve idilično; zašto se ne prihvati činjenica da problema ima, ali su rešivi, i to rešivi unutar Srbije?! Potreban je samo ozbiljan dijalog sa izabranim predstavnicima manjina uz međusobno uvažavanje. Deset godina ratovanja i poluratovanja pod etničkim zastavama podrili su mehanizme međuetničkog suživota, posejali su puno nepoverenja. Potrebni su nam modeli koji bi omogućili manjinama da steknu pravo na odlučivanje ili saodlučivanje u pitanjima identiteta i kulture, a koji istovremeno ne bi ugrozili legitimne interese većine. Možda bi model koji bi bio dogovoren sa vojvođanskim Mađarima mogao biti upotrebljiv i na drugim prostorima bivše Jugoslavije.

Vi ste ovde dugo bili angažovani u političkom životu. Kakva je vaša percepcija događaja koji su kulminirali ratom? Da li se ovakav sukob sa svetom mogao izbeći?

Znam da je previše lako biti pametan sa strane, još je lakše biti pametan naknadno. Ipak, dozvolite mi da kažem - a to je rečeno i ranije - ovaj poslednji rat, pa i oni raniji, mogli su se zaista izbeći. Sa indignacijom su odbijani kompromisi koji su danas neostvarivi san. Setite se samo planova o autonomiji Srba u Krajini, nuđenih u zamenu za priznavanje Hrvatske. Takav kompromis bi nam 1992. godine doneo otvaranje prema svetu i odobravanje međunarodne zajednice. To se tada, međutim, smatralo izdajom. Danas je Hrvatska priznata, a Srbi su prognani iz Krajine. Sa Vlasijem se nije htelo razgovarati nego je uhapšen na talasima događanja naroda. Posle je došao Rugova, prema kome je Vlasi očigledno bio umerenjak. Ni sa Rugovom nije, međutim, bilo ozbiljnih razgovora (niti je bilo priznato da problemi postoje) dok se nije pojavio Tači. U novoj konstelaciji događaja sada je već Rugova umerena struja. Kompromis koji je svaki put mogao doneti podršku sveta umesto sukob sa njim, svaki put je propuštan, da bi krajnji rezultat bio mnogo gori od odbačenog kompromisa.

Vi ste, pre svega, u ovoj sredini ostali zapamćeni kao veoma ugledan profesor univerziteta, naučnik svetskog renomea. Kako komentarišete zbivanja na našim univerzitetima: kakve mogu da budu posledice donošenja najrestriktivnijeg zakona o visokoškolstvu u našoj istoriji? Koliku odgovornost za situaciju u kojoj se našao univerzitet snosi i sama akademska sredina? Ima mišljenja da je kod nas došlo do "autokompromitacije intelektualaca" i "izdaje intelektualaca" i da oni snose ogromnu odgovornost za katastrofu koja na ovim prostorima traje već desetak godina.

Kada sam došao u Peštu i kada smo primali studente za 1994. godinu, sasvim objektivno, najbolji su bili kandidati iz Jugoslavije. Najviše ih je i primljeno. Taj primat se postepeno gubi. U prvi plan izbijaju kandidati iz Poljske, Mađarske, ali ima sve više sjajnih kandidata i iz Rumunije, Bugarske, Estonije. Moram reći da proteklih pet godina nisu godine cvetanja visokog školstva u tim zemljama; naprotiv, univerziteti se dosta teško snalaze u uslovima "tranzicije". Kriza univerziteta kod nas je izuzetno opasna. Često se čuju upozorenja sa leve strane jugoslovenske političke palete o opasnosti da dobijemo kapitalizam u obliku surovog nametanja volje multinacionalnih kompanija u južnoameričkom stilu. Moguće je da iza tih upozorenja ima više brige za očuvanje stečenih položaja nego brige za zemlju. Ali svejedno, stvar je u tome da je opasnost realna. Multinacionalne kompanije nisu humanitarne organizacije. Bitno je da u procesu otvaranja ne budemo lišeni svakog sistema imuniteta. A taj imunitet, sposobnost da u skladu sa evropskim pravilima igre vodimo računa i o sopstvenim interesima, može nam pružiti samo obrazovanje i stručnost. Zbog toga je izuzetno važno da imamo dobre škole. Oduševljenje još jedne obnove i izgradnje (ovaj put kapitalističke) neće nam pomoći. Neće biti ni partijske ili druge linije koja bi bila putokaz. Kao jedini oslonac ostaje sposobnost razložnog suprotstavljanja autoritetima. Ko to ne nauči naspram JUL-a, neće znati ni prema "Junajted Frut"-u. Dodao bih da je izuzetno važno da se sa ekonomskom transformacijom i otvaranjem prema svetu krene što ranije. Što duže to budemo odlagali, kompromis će biti nepovoljniji, a opasnost banana republike realniji. Stvar se mnogo ne menja ako ćemo prema bespomoćnoj podređenosti marširati uz zvuke internacionale i uz parole prkosa - kao što nas je vlast i prema faktičkom gubitku Kosova vodila beskompromisnom retorikom.

Predavajući više od deset godina na Berkeley-u, Cornell-u, Emory-ju, nekad svesno, nekad nesvesno, uvek sam upoređivao studente sa jugoslovenskim studentima. Pošto su nam deca povremeno išla u osnovne i srednje škole u Americi, i tu su se nametala upoređenja. Moj uzorak naravno ne dozvoljava odgovorne statističke zaključke, ali je moje iskustvo da su novosadske osnovne i srednje škole ozbiljnije od onih u Americi. Što se univerziteta tiče, naši najbolji studenti su bili na ravnoj nozi sa najboljim američkim studentima na njihovim elitnim univerzitetima. (Prosek je tamo jači.) U svakom slučaju, u pogledu obrazovanja, u pogledu sposobnosti za kritičko mišljenje bili smo bliži svetskim standardima nego, recimo, na planu privrede. Novi zakon o univerzitetu i novo stanje u školstvu ozbiljno ugrožavaju ovaj preostali oslonac.

Na ono pitanje o "izdaji intelektualaca" profesor Varadi nije dao odgovor: valjda smatra da svaki intelektualac na to odgovara vlastitim životom.

Slobodanka Ast

 

Pešta kao Kazablanka ...

Budimpešta je u proleće 1999. za mnoge ljude sa ovih prostora bila svojevrsna Kazablanka... Opišite nam to vreme...

Početak rata me je zatekao u Atlanti. Kada sam se druge nedelje aprila vratio u Peštu, zateklo me je domaćinstvo koje je naraslo na 13 osoba. Rođaci, poznanici koji su tražili utočište... Neki su ostali kraće, neki su ostali još kod nas. Raspored i broj gostiju u sobama i za stolom menjao se svakog dana. Slično je bilo i kod mnogih naših jugoslovenskih poznanika u Pešti. Tih nedelja i mnogi drugi ljudi su nam se obraćali za pomoć koja je najčešće bila van moći moje porodice. Imao sam dvadesetak poziva ili poseta na dan, u centru Pešte se na svakom koraku čuo srpski jezik. Kada sam još u Americi o ovom problemu pričao mojim kolegama, bili su iznenađeni. Teško im je bilo da percipiraju drugu nevolju sem one koja je zadesila kosovske Albance. Moja priča je bila manje dramatična, ali je za njih bila interesantna, jer se ticala nekog koga lično znaju. Saznali su da je moja žena primila dve porodice, da se među novim ukućanima nalaze dve devojčice koje nisu imale ni pet godina, pitali su i rečeno im je da su Srpkinje, da je jedna od njih dobila šokove od detonacija bombi u Novom Sadu. Profesor Berman, koji je nekada bio na Harvardu, a sada je na Emoriju, sa iskrenim žarom je počeo akciju sakupljanja pomoći onima koji su za vreme bombardovanja našli utočište u Mađarskoj. Napisao sam i tekst za jedan tiražni američki pravnički časopis. Pomoć su skupljale kolege sa Emorija, Kornela, gde sam takođe u nekoliko navrata predavao. Sve je organizovano preko Crvenog krsta. Prvi put je pomoć dobilo 45 ljudi. Koliko znam uskoro će pomoć dobiti još oko 70 ljudi.

 

prethodni sadržaj naredni

Up_Arrow.gif (883 bytes)