KULTURA

Vreme broj 440, 12. jun 1999.

 

Beogradska klupska scena

Break popodne

Otkad su bombe počele da padaju, postalo je presudnije nego ikad videti se sa drugima, te je tako i ona najtvrdokornija klupska publika potražila i našla svoje utočište u "Industriji". Nije lako, naravno, prepričati intezivnu vrućicu minimalnih ritmova koji traju satima, ako nikad niste bili na techno dogadjaju, još je teže objasniti oduševljenje s kojim se u takvim uslovima doživljavaju novi i originalni spojevi i prelazi iz teme u temu, ali je najteže preneti osećanje zajedništva zbog kog se i dolazi

Ako ste bilo kog dana od početka rata prolazili ulicom Vase Čarapića u kasnijim popodnevnim časovima, posebno oko Filozofskog fakulteta i "Platoa", mogli ste zapaziti koncentraciju većinom tinejdžerskih ženskih i muških likova, pažljivo odevenih u standardne modne stilove prilagođene rave partiju. Odgonetka ove zagonetke, naravno, bila je u izmenjenom radnom vremenu noćnih klubova, pa i popularne "Industrije", jedinog pravog ovdašnjeg kluba okrenutog savremenoj dance muzici u svom njenom žanrovskom bogatstvu. Ali pravi razlog za ovo svakodnevno popodnevno hodočašće krio se u timu disk-džokeja koji je skoro svakodnevno nastupao - Teenage Techno Punks.

Kad su Marko Nastić i Dejan Milićević (budući TTP) prvi put zavrteli ploče na gramofonima, pokušavajući da oponašaju svoje nove uzore - disk-džokeje, u Beogradu je takvo zanimanje bili sinonim za "puštača muzike" u nekakvom studentskom klubu. Otkad su u Beogradu zabeležene prve večeri tehno muzike (1993. na "Akademiji") do 1995, kad su u našem gradu gostovali The Prodigy i Laurent Garnier, velika internacionalna imena čiji je uspeh najtešnje vezan za globalnu popularnost techna, ovdašnja klupska kultura napravila je veoma malo koraka, i to uglavnom u pogrešnom smeru. Tek su oslobađanje stega sankcija i nalet prvih gostovanja stranih disk-džokeja, koji je počeo u leto 1995, suočili beogradsku "kulturu kafića" i klince iz srednjih škola sa novim fenomenom devedesetih - disk-džokejem kao novom pop zvezdom.

Ovo je, predvidljivo, donelo malo više uzbuđenja u inače i te kako otrcani noćni život grada, i nekolicina starijih momaka je - stojeći za gramofonima - polako počela da stiče status lokalne zvezde na žurkama. Uskoro su se pojavili i prvi lokali koji su svoj identitet i ponudu gradili oko dobre plesne muzike ("Industrija" i "Soul Food"). Te 1995. godine je nova dance muzika - techno, house, jungle - postala sinonim za "pravu zabavu" u gradu, onu sa ukusom "poluzabranjenog", uglavnom zbog večnih priča o drogama koje su je pratile kao vozić. Mada su i dalje večeri posvećene domaćem rock 'n' rollu bile najmasovnije posećene večeri u beogradskim klubovima, muzička pratnja nove generacije tokom 1996. polako se i iz korena izmenila, a električna gitara je postala zaboravljeni, ako ne i prezreni instrument.

Glavna kulturna promena devedesetih u ovom gradu, naravno, dešavala se daleko od očiju javnosti, pre u sobama i kafićima nego na televiziji - pošle skoro trideset godina dominacije jedne potkulturne ideje (rock 'n' rolla) primat je preuzela elektronska muzika, a vrednosna promena koju je ona sa sobom donela nije bila mala. Ukoliko je rock ostavio za sobom kao deo opšte kulture kredo življenja po svojim merilima, techno je za novi naraštaj postao šifra prepoznavanja upravo zato što je davao odgovor na pitanje - šta posle velikih proglasa, velikih reči i velikih gestova. Zabava preko cele noći, o kojoj se ovde radilo, nipošto nije bila oslobođena stava. Jedino što "imati stav" više nije bilo tako bitno, jer se on podrazumevao, a žurka je bila i tako žurka istomišljenika, obično iste generacije.

ONLY THE STRONG SURVIVE: Posle početnog istorijskog momenta kad su rejvovi bili novotarija u našim krajevima, tokom 1996, klupska scena se iskristalisala i izdelila dovoljno da vise nije privlačila slučajne namernike željne neočekivanih uzbuđenja u podzemlju grada. Posle te, prve godine pravog clubbinga u Beogradu, moglo se samo na osnovu odgovora na pitanje "koju vrstu plesne muzike slušaš" tačno odrediti kom uzrastu i društvenom sloju ko pripada, kao i kakva su mu životna interesovanja. Tako se house nametnuo kao klupska muzika starije generacije, čak i preko tridesetih, obično imućnijih gradskih momaka i devojaka koje uz njih idu, neka vrsta zakonitog naslednika disko kulture. Techno je, opet, postao glavna tinejdžerska atrakcija, pošto je zahtevao minimum para i maksimum fizičke kondicije za skakanje. Da stvar bude paradoksalna, "poznavanje muzike" i novih hitova bila je stvar koja je više cenjena u mlađanim techno krugovima, angažovanim na sopstvenom odrastanju, nego u house miljeu čije je samo postojanje podrazumevalo konstantno kuliranje, u kome imena novih hitova zaista nisu bila mnogo važnija od pravilno odabrane, markirane garderobe.

U ovakvoj podeli uloga, glavne domaće zvezde (disk džokeji) bili su uglavnom momci koji su imali podršku radio stanica na kojima su radili. Ako je za underground početke razvoja ovdašnje klupske kulture važan medij bio klub u kome se radilo jednom nedeljno (gde je, recimo, svoj kredibilitet uspostavio legendarni, prerano preminuli DJ S.T.R.O.B.), u kasnijoj fazi presudni su postali radio talasi, preko kojih su se oglašavali novi nastupi i puštale tek pristigle ploče. Zato nije ni čudo da se ovde prosto ne može preceniti značaj Radija B92, sa koga je došla generacija trenutno najuticajnijih domaćih disk-džokeja: Boža Podunavac kao opštepriznati standard kad je u pitanju rad ovdašnjeg techno DJ-a, te Gordan Paunović i Vlada Janjić, koji su lokalno merilo za savremenog house DJ-a. Da B92 nije s pažnjom pratio "novu elektronsku muziku" i davao joj priličan prostor na radio talasima, te da na YU-radiju nisu postojale specijalizovane dance emisije (DJ tim Integra), teško je verovati da bi se ikakvi veći pomaci u ovdašnjoj popularnoj kulturi desili.

Daleko od ove prividne etabliranosti, tokom 1997/98. odvijao se proces u kome su Teenage Techno Punks izrasli kao samosvojan tim disk-džokeja koji se svojim respektabilnim poznavanjem muzike, tehničkim kvalitetima i potkulturnom autentičnošću, definitivno izdvojio i nametnuo kao potencijalno prvi pravi izvozni artikl domaće klupske scene (potvrđeno pregovorima za bookiranje pomenutog dua za nemačku mini turneju ovog leta, posle uspešnog februarskog nastupa '99. u klubu Pfefenberg/Subground u Berlinu, na tamošnjoj promociji ANEM-a; možda još važniji podatak je da su za tri godine rada zabeležili oko 300 nastupa, što je u domaćim okvirima nedostižna cifra). Tek je njihov lokalni uspeh, koji se desio uz podršku Radija B92, ali nekako i mimo nje, samoniklo, pokazao da su razne dance sezone u Beogradu, ponekad vesele, ponekad čemerne, ipak stvorile dovoljno autentičnog underground naboja da proizvedu supstancu od koje se prave i autentične zvezde.

ON AND ON: Da su Teenage Techno Punks zvezde nove generacije bilo je jasno već na njihovom prvom nastupu maja 1997, mada su bili samo podrška stranoj zvezdi večeri, kao i na prvim nastupima neafirmisanih rock grupa, i njih je pratila grupa navijača, drugova i komsija. Jedino što je u ovom slučaju to instant sledbeništvo bilo od samog početka izuzetno brojno. Za razliku od svojih starijih kolega koji su se obraćali publici, retko prelazeći u nju, negujući staromodnu nedodirljivost (svojstvenu stručnjacima svih vrsta), Marko i Dejan su svoje poznavanje pravila scene i muzike izgradili, pre svega, kao deo publike. U klasičnom punk obrtu, u momentu kad su osvojili pozornicu, oni su našoj publici konačno pokazali da, čak i ovde, svako ima svoj momenat slave, te da je zabava kojoj prisustvuju - njihova zabava.

Činjenica da su Teenage Techno Punks istih godina kao i njihova publika, najvažnija je za razumevanje sadašnje harizme i popularnosti koju imaju. Ali nikako ne treba zaboraviti da su Marko i Dejan prva dva beogradska momka koji su odrasli sa beogradskom klupskom scenom - njihovo poznavanje te scene je dubinsko i zasnovano na iskustvu. Ono ih je naučilo da nova merila treba stalno diktirati, da granice treba stalno pomerati slušajući samo svoj instinkt i da se ne treba praviti pametnijim od svoje publike (kao što su mnogi veliki disk džokeji sami ustanovili), jer klupska zabava, ipak i pre svega, mora biti - zabavna, a onda sve ostalo.

To sve ostalo došlo je krajem marta '99. na način koji nismo ni očekivali, šta god sad pričali. Otkad su bombe počele da padaju, postalo je presudnije nego ikad videti se sa drugima, te je tako i ona najtvrdokornija klupska publika potražila i našla svoje utočište u "Industriji". Uz trance tim X-periment, upravo su Teenage Techno Punks danas prirodno odabrani domaćini većine popodnevnih dogadjaja u ovom klubu, njihova popularnost i jedinstvo sa publikom su zacementirani, a planovi za inostrane nastupe, koliko god neverovatno zvučalo, mnogobrojniji su nego ikad ranije.

Nije lako, naravno, prepričati intezivnu vrućicu minimalnih ritmova koji traju satima, ako nikad niste bili na techno dogadjaju, još je teže objasniti oduševljenje s kojim se u takvim uslovima doživljavaju novi i originalni spojevi i prelazi iz teme u temu, ali je najteže preneti osećanje zajedništva zbog kog se i dolazi. Teenage Techno Punks su, sticajem okolnosti, sasvim nenametljivo, postali kreatori i protagonisti jednog ovdašnjeg zajedništva koje očigledno i uprkos svemu niti hoće, niti može da prestane da se svakodnevno dešava tu, odmah iza ćoška.

Dragan Ambrozić

 

prethodni sadržaj naredni

Up_Arrow.gif (883 bytes)