KULTURA

Vreme br. 439, 20. mart 1999.

 

Film: Za jednu novu istoriju domaće kinematografije

Sjećaš li se Slavice, Vesne, Doli Bel...?

Nasuprot predubeđenju da se život filma na ovim prostorima odvijao "po fazama", međusobno oštro izdeljenim, neka novija ostvarenja, koja nastaju na tragu stvaralačkog preispitivanja baštine, ostvaruju osobenu sintezu koja upozorava da je došlo vreme (pre)vrednovanja čitave istorije jedne od najinteresantnijih kinematografija u Evropi

Da li bi trebalo ponovo napisati istoriju našeg film, od njegovih početaka do danas?

Da.

39.gif (26243 bytes)Jer, postojeća se istorija domaćeg (jugoslovenskog, odnosno srpskog) filma, po navici koju niko ne dovodi u pitanje (tako da je ona vremenom postala "naučna istina"), deli na nekoliko oštro razdvojenih faza: na početku beše diletantska dirigovana produkcija "administrativnog perioda" (od "Slavice" do 1961), onda dolazi epoha "Novog jugoslovenskog filma", poznatijeg kao "crni talas (1961 - 1971), pa vreme stagnacije kroz "beli talas" i "spomeničke filmove", uz intermeco "češke škole" (od 1971. do raspada Jugoslavije), te najzad konačna propast (današnja situacija).

Ta uslovna podela je sasvim netačna. Obaška je krajnje nepravedna. Najpre je to zato što je, u skladu sa komunističkom doktrinom "novog početka", iz nje isključen period između dva svetska rata, koji nam je - ako ništa drugo - ostavio u nasleđe jedno autentično remek-delo: "Sa verom u Boga" Mihajla Al Popovića (1932).

HOLIVUD NA BALKANU: S druge strane, tačno je da je produkcija do početka šezdesetih godina bila "agitpropovski dirigovana", podložna ideološkoj arbitraži tajnovitog štaba iznad beogradske kafane "Madera". No, taj je period, osim niza zbilja diletantskih ostvarenja, koja su bila plod neiskustva (u tadašnjoj Jugoslaviji postojao je samo jedan školovani reditelj: B. Marjanović) ili autorske megalomanije prekvalifikovanih komesara, zabeležio i niz značajnih dela, od kojih su se neka, kao "Samo ljudi" (1957) Branka Bauera, slobodno mogla meriti sa ondašnjim holivudskim filmovima.

To ujedno znači da je tadašnja produkcija bila žanrovski postulirana, ili se, u najmanju ruku, tome težilo. Opus pomenutog Bauera, verovatno najboljeg filmskog reditelja na ovim prostorima, ali isto tako i delo potcenjenog, svojevremeno čak prezrenog Voje Nanovića ("Pogon B", "Bolje je voleti") svedoče danas o zanatskoj skrupuloznosti i autorskoj samosvojnosti - čija kombinacija i čini suštinu žanrovskog pristupa - koje su vredne svakog poštovanja. Tih godina su se profilisale i značajne rediteljske ličnosti Františeka Čapa, Vladimira Pogačića, Soje Jovanović, Žike Mitrovića i drugih, a zabeležni su - na nesreću - i prvi slučajevi kaštigovanih reditelja, poput Branka Belana ("Koncert", 1954) i Kreše Golika.

41-3.gif (19065 bytes)Teško je danas špekulisati kako bi se stvari kasnije odvijale da ovakav smer razvoja nije naglo prekinut 1961. godine. Neko bi, iz neobaveštenosti, mogao pomisliti da je tome bila kriva država ili da su krive ideološko-političke intervencije. Za divno čudo, proces je bio izazvan nečim sasvim suprotnim: napuštanjem teorije socijalističkog realizma, opštim idejnim otvaranjem, većim slobodama u umetničkom stvaralaštvu, "uticajima sa Zapada".

LEVIČARI KAO "MODERNISTI": Formalni egzekutori raskida sa "mračnom prošlošću" bili su, paradoksalno, oni stvaraoci koji će kasnije iskusiti najveću meru ideološke arbitraže sa sudsko-partijskim progonima. Njihov cilj je bio herostratski po duhu i karakteru, ali politički jedino moguć: tek ako se stvori opšta svest i diletantsko-falsifikatorskom, zastarelom pristupu "najvažnijoj umetnosti" (Lenjin) tada vodećih reditelja, stvoriće se mogućnost za proboj nove generacije, takođe priučene po kino-klubovima i u kinoteci, no filmofilske u pravom smislu reči.

To se i dogodilo: na scenu stupaju Aleksandar Petrović, Žika Pavlović, Dušan Makavejev, kasnije Želimir Žilnik i drugi. Svi će steći internacionalno priznanje i mnogo festivalskih odličja - kao i mnoge zabrane. O tome se sve zna. Da li? Pre će se ispostaviti da i o tom periodu razvoja ovdašnje kinematografije, koji je potrajao tačno deset godina, od Petrovićevog filma "Dvoje" (1961) do zabrane filma "WR - misterije organizma" Makavejeva (1971), postoje razna predubeđenja i zablude.

Već je na samom početku te faze, u "duhu (onog) vremena", optimistički utvrđeno da je reč našem "novom" ili "modernom" filmu. Definicija je samo delimično tačna. Jedini "moderni" reditelji među "crnotalasovcima" bili su Aleksandar Petrović, srodan po mnogo čemu Antonioniju, i Želimir Žilnik, koji je (možda i ne znajući to) autentični "godarovac". Mada jedna od najintrigantnijih rediteljskih pojava svog vremena, vazda provokativan i zanimljiv, Dušan Makavejev bio je sledbenik "sovjetske avangarde" i Ejzenštajnove teorije o "montaži atrakcija", dakle nesvesni "postmodernista". Žika Pavlović, pak, koji je takođe počeo kao pobornik "kratkih rezova", brzo uviđa kako to ne odgovara njegovom stvaralačkom temperamentu, te se okreće kadru-sekvenci, o kojoj se može reći sve sem da je posebno "moderna".

41-1.gif (17103 bytes)Ono što je te raznorodne rediteljske ličnosti povezalo u jednu "društvenu pojavu" - znanu kao "crni talas" - bila je njihova nesporna socijalna i politička angažovanost: oni su opisivali i kritikovali razne "nepravilnosti" u našem razvoju, ne dovodeći u pitanje idejnu suštinu doktrine tzv. samoupravnog socijalizma. Bili su, dakle, iskreni (ili pritvoreni) levičari kojima su razna "skretanja" sa zacrtanog puta u svetlu budućnosti teško padala. Tražili su, prosto, više socijalizma po glavi stanovnika. Ali su, svejedno, pravili interesantne, odlične filmove.

Ironija njihove sudbine bila je u tome što su stradali baš kao neprijatelji socijalističkog društva i njegovog razvoja, plaćeni i hvaljeni od agentura sa Zapada da sve što postižemo u obnovi, izgradnji, obrazovanju, međunacionalnim odnosima, u ljubavi itd., svedu na nivo "prostog majmunisanja" (V. Afrić). Spisak svih progona i zabrana koje su ih snašle jeste čitava posebna istorija "jedne kulture". Makavejev je bio u pravu kada je, u nekom pismu, ili članku, rekao da je bitna karakteristika boljševizma da u njemu verniji i odaniji imaju prednost u redu za vešala.

MIRKO, SLAVKO I VELJKO: No, ako već govorimo o "društvenom angažmanu" ove faze kinematografije, koji se ispostavio fatalnim za čitavu jednu generaciju, valja ispraviti još jedno predubeđenje: "crni talas" nisu izmislili "crnotalasovci" već - Veljko Bulajić. U njegovom "Uzavrelom gradu" (1961) postojali su mnogi parametri kritičkog odstupanja od uglancane slike života sa pečatom i potpisom nadležnog mesta. Bulajić će kasnije postati "državni reditelj", koji - tobože - prima narudžbe lično od Tita, i čiji su "spomenički filmovi" bili omiljena meta svakoga ko je držao do svoje progresivnosti, no bez obzira na krajnje loš karakter tog čoveka, treba priznati da su "Bitka na Neretvi" (1969) i "Veliki transport" (1983) izdržali svojevrsnu probu vremena. Na toj probi je još bolje prošao opus Hajrudina-Šibe Krvavca ("Most", "Diverzanti", "Valter brani Sarajevo", Partizanska eskadrila"), koji će izvršiti uticaj na niz kasnijih autora.

Istorija "crnog talasa" je, dakle, završena 1971. godine, kada je zabranjen "WR - misterije organizma" i prekinut rad na Žilnikovom filmu "Sloboda ili strip". Opet je došlo do nasilnog prekida kontinuiteta, s tim što se ovog puta mislilo da će to izazvati tragične posledice, suprotno istom takvom "događaju" iz 1961. godine. Posledice su, u svakom slučaju, bile tragične, no to nije predstavljalo "kvalitetni" izuzetak u odnosu na 1961, koja se smatra "revolucionarnom", a zapravo je bila podjednako nasilna i pogubna.

Ali, jedan je "kontinuitet" ipak ostao: jer, i vreme "belog talasa", prepuno benignih filmova, takođe se odlikovalo političkim intervencijama, čija je žrtva bio i špagete-reditelj Predrag Golubović ("Crveni udar", 1974), čija su populistička, "mirko-slavko" dela jedino još vezivala publiku za domaći film. Večno penetriranje ideološke arbitraže u film bilo je večni rat protiv publike.

Trebalo je da prođe mnogo godina da bi se publika vratila domaćem filmu. Zasluga za to pripisuje se "češkoj školi", to jest grupi reditelja koja se školovala u Pragu. No, premda je to istina, i mada je "češka škola" dala nekolicinu zanimljivih autorskih ličnosti, pre svega Gorana Markovića, onda Paskaljevića, Karanovića i Rajka Grlića, ovaj period delimične renesanse obeležila su dvojica reditelja koja nisu pripadala tom krugu - Miloš Radivojević i Slobodan Šijan. Budući da su njihovi autorski opusi, međusobno inače prilično različiti, protivurečili tvrdnji o "odumiranju" filma u nas, a nisu pripadali "češkoj školi", Šijan i, naročito, Radivojević bili su od strane kritike marginalizovani i potcenjeni. To, na izvestan način, traje do dana današnjeg bez obzira na to što se čini da je, proglašavanjem "Ko to tamo peva" (1980) za naš "najbolji film svih vremena" došlo do revizije takvog stava, pa samim tim i do drugačijeg pogleda na suštinu čitavog jednog perioda ove kinematografije. Prava je istina, međutim, da je Šijan zašao u drugu deceniju bezuspešnih napora da ostvari svoj novi projekat.

Ti napori jednim delom koincidiraju sa raspadom bivše Jugoslavije, koji pred buduće istoričare filma postavljaju težak, gotovo nerešiv zadatak: deobni bilans jedne kinematografije koje više nema. Taj posao neće biti završen za naših života. Uostalom, niko nema hrabrosti ni da ga započne.

41-2.gif (11070 bytes)LEPI FILMOVI NE GORE: Kao što se, opet, mnogi libe pravog suočavanja sa još jednim "novim početkom" zaklanjajući se iza tvrdnje da organizovana filmska produkcija ovde više ne postoji. Ali, postoje filmovi. Ovo što se danas događa sa jugoslovenskim (odnosno srpskim) filmom takođe je fenomen iz reda onih koji su ovdašnju produkciju oduvek činili jednom od najinteresantnijih u Evropi: u jednoj zemlji kojoj je kriza trajno stanje, koja se permanentno raspada i kruni, gde ništa ne funkcioniše osim rastuće socijalne bede, snima se godišnje više filmova negoli u svim susednim zemljama zajedno.

To "verovali ili ne", to čudo neviđeno uglavnom i uslovljava opšti odnos prema našim novim filmovima: ono što kritiku (i "naprednu misao" uopšte) prevashodno interesuje jesu relacije tih filmova sa postojećom stvarnošću. Nema sumnje da su filmovi Emira Kusturice i Srđana Dragojevića snažna svedočanstva o ovome ovde i sada, da su to "politički filmovi" u vremenu turbo-folka naše istorije posrtanja, no isto važi i za eskapističke komedije Raše Andrića i Dejana Zečevića (tom talasu pripada i prvi Dragojevićev film "Mi nismo anđeli") - sve su to dela kritična u odnosu na postojeće jer su, samim svojim postojanjem, njegova negacija.

No, ono što je suština koja te filmove povezuje u jednu uslovnu celinu jeste postepena obnova žanrovskog koncepta, evidentna i kada mu se manifestno teži, ali, možda još i više, i kada se od njega tobože beži u "postmodernizam" i koketovanje sa kičem kao bitnim faktorom sveopšte emanacije ovog istorijsko-kulturnog trenutka. Tako se naš današnji film, koji u sebe preuzima društveni angažman "crnotalasovaca", vraća u formalnom smislu na period pre 1961. godine. Taj obrt je posledica jedne "globalne svesti" o kontinuitetu ovdašnje kinematografije - ili, patetično, o njenim "vrednostima" - koji se, u Dragojevićevim filmovima na primer, stvaralački uspostavlja nasuprot diskontinuitetu pojedinih produkcionih faza i njihove dosadašnje kritičke valorizacije. Ovaj ovlašni pledoaje za jednu "novu istoriju" našeg filma hoće da kaže kako su njena pojedina poglavlja već napisana. Ona se nalaze u našim novim filmovima. Kada se učinilo da smo sve izgubili, sve se vratilo.

Bogdan Tirnanić

Premijera filma Nož

Večno ponavljanje istog

Bilo bi licemerno konstatovati kako je Nož samo još jedan domaći film. Možda bi, sa druge strane, paranoično bilo primetiti kako se jedan deo kulturne javnosti sprema da novi film Miroslava Lekića, po romanu Vuka Draškovića, pisca sa trenutnim radnim mestom potpredsednika savezne vlade, dočeka na - nož! Prijem romana nekada i filma sada uveliko određuju političke i, u krajnjoj konsekvenci, ideološke okolnosti.

38.gif (15238 bytes)Sasvim slučajno (ili ne), Nož se premijerno prikazuje neposredno nakon filma Zaljubljeni Šekspir, čijih 13 nominacija za Oskara ulivaju poštovanje. Zaista, kakve veze imaju ovi filmovi? Ovaj drugi govori o mukama mladog Vilija da izmisli priču za sva vremena o nemogućoj ljubavi, Romea i Julije, koja je i matrica Draškovićevog Noža, koji literarno duguje mnogo Andrićevom i Selimovićevom umetničkom i civilizacijskom promišljanju tamnog vilajeta zvanog Bosna, na buretu baruta zvanog Balkan. Ponavljači istorije koji nisu razmenili njihove reči mogu još jednom da pokušaju da shvate pouke prošlosti, kako se ona ne bi u nedogled ponavljala, postajući fatum. U Nožu, koji je metaforički vodič kroz pakao savremenog Balkana, odvija se večna borba za dušu, a poprište te bitke je Sarajevo.

Nakon pola milenijuma ponovo se dolazi do istog i žalosnog zaključka, kako ni ljubav potomaka ne može da izbriše zločine roditelja.

DVOJNOST: Autori filma su u velikoj meri poštovali autoritet literature koju su ekranizovali, ali su ipak već na nivou scenarija (Igor Bojović, Miroslav Lekić, Slobodan Stojanović i Slobodan Skerlić) filmska naracija i vizuelizacija dobile prednost nad retoričnošću, koja ipak nije izbegnuta. Nakon nesrećne epizode (sa šarmom srbijanskog kempa) zvane Povratak lopova, reditelj Miroslav Lekić se okrenuo onome što ponajbolje poznaje - melodrami, uzimajući za protagonistu junaka svog filma Bolje od bekstva Žarka Lauševića. Laušević koji je u prethodnom filmu u životu završio iza rešetaka, kao povratnik u život i na film doneo je strast i energiju koja odavno nije viđena na našim ekranima. Možda je netaktično uvoditi ovu paralelu sa njegovom intimnom dramom, ali to je ono što isijava iz same njegove pojave, i daje liku Alije Osmanovića/Ilije Jugovića istovremeno ambivalentnost, distancu i harizmu. On do poslednje kapi krvi i znoja brani dualizam svog junaka, istovremeno ga mrzeći svom snagom na svetu.

Reditelju Miroslavu Lekiću u prilog ide delikatan balans melodramskih scena sa prizorima zločina. Scene ustaških pokolja domaći gledaoci će prepoznati kao eho već viđenog u filmovima Lordana Zafranovića, baziranim na scenaristici Mirka Kovača, danas stanovnika grada Rovinja i još jednog pisca poniklog u krvavom kamenjaru Hercegovine. Ali da je sa njih skrenut pogled, ljubavna priča bi ostala tek labava konstrukcija, čardak ljubavi ni na nebu želja ni na zemlji mržnje.

41-4.gif (11079 bytes)GLUMAČKI PROSTOR: Gradeći sliku filmskog Sarajeva od dostupnih lokaliteta (Prizren, Bileća, Trebinje, Beograd...), Lekić suštinski napušta svaki dokumentarizam, i svesno se okreće artističkom tkanju, ne podležući koketiranju sa trenutnom aktuelnošću i metaforičnošću glavnog grada bosanskog rata. I u rediteljskom rukopisu on je pomalo arhaičan, i okrenut prvenstveno naraciji, bez bilo kakvih modernističkih rešenja. Pre svega on veruje u snagu sopstvene glumačke podele, i pejzažu koji je ring za dramu suprotstavlja veliki broj krupnih planova tražeći u njima odgovore na postavljena i nepostavljena pitanja.

Iako ima glavnog junaka, heroinu (Milica - Bojana Maljević), on veruje i u snagu mozaika u njihovoj pozadini, koji je uveliko odredio njihove živote. Reditelj je iz glumca Nikole Kojo uspeo da izvuče dosad neviđenu koncentraciju, Petar Božović je namirisao prostor za bravuru, a Ljiljana Blagojević je od kostima, maske, pa preko emocija uspela da izgradi ubedljiv lik majke. Ovaj dragoceni glumački prostor film je u krajnjem rezultatu koštao doslednijeg ritma i desetak suvišnih minuta koje su opteretile konstrukciju i smanjile ubojitost poente, ali sve je to i dalje čitljivo kao svestan izbor autora, koji je verovao u svaku scenu ponaosob, kao i u celini. Produkciono film ima izuzetnu ubedljivost, pogotovo u scenama rekonstrukcije nikada dobrih starih vremena, ali ponekad ostaje i bez daha za monumentalne prizore. Na planu ideja film Nož će još jednom otvoriti Pandorinu kutiju romana, dok će se, nažalost, aktuelna politička situacija pobrinuti za dodatne argumente za tezu o nikada neprekinutom krugu zločina i kazne, ljubavi i mržnje, osvete i oproštaja.

PONAVLJANJE: Završavajući 1593. Romea i Juliju Šekspir je smislio i najstrašniji mogući kraj. Njegovi ljubavnici odlaze sojevoljno u smrt, iako ih je od bajke delio tek nesporazum, dezinformacija i sasvim mali delić vremena. Junaci Noža modelirani prema ličnostima iz košmara zvanog život na Balkanu, daleko su čak i od takve šanse, a nesreća je dobila ubrzanje, pa će se rat, umesto svakih pola veka ponavljati izgleda svake decenije, sa istim ili sličnim akterima. Alija i Milica, odnosno tragedija njihove ljubavi zagađena zločinom iz Drugog svetskog rata, sa korenima u Kosovskom boju, pet vekova ranije, nisu u svojoj nesreći ni pomišljali da njih ili njihove potomke čeka repriza zločina i jedno novo Kosovo. Ili možda jesu. Film Nož pledira da se oprosti ali i ne zaboravi. Da li je i moguće zaboraviti?

Postoji jedan zen koan, koji priča o dva budistička monaha starijem i mlađem, koji u svojoj šetnji naiđu na nabujali potok i pred njim na devojku koja bezuspešno pokušava da ga pređe. Stariji monah je bez razmišljanja uzme u naručje, sa njom zajedno pređe brzak, spusti je na drugu obalu, i bez pozdrava nastavi put. Mladi je bio potpuno zaprepašćen ovim događajem, i celim putem je prigovarao starom monahu. Jednog trenutka ovaj se okrenu i održa nezaboravnu lekciju mladiću: "Ja sam devojku preneo preko nabujale vode i zatim ostavio na obali, a ti je još uvek nosiš". Da li je ovakva mudrost zaista samo ekskluzivnost Dalekog istoka, ili ćemo dankom u krvi brojnih generacija i mi doći do nje. Prelomite pametno. Možda tako treba. Svi, svi, svi. Zajedno. Ili svako nož u ruke, pa u kolo, u krug, ispočetka. Tako je Rembo rekao da umetnici ne mogu da menjaju svet, malo edukacije nikada nije na odmet, jer pripadamo narodu koji se ponosi ponavljačima i mangupima, u svojim i drugim redovima.

Dinko Tucaković

 

prethodni sadržaj naredni

Up_Arrow.gif (883 bytes)