POLITIKA

Vreme br. 433, 6. februar 1999.

 

Ultimatum Kontakt-grupe

Poslednja šansa

Najzad, ako će Slobodan Milošević Srbiju de facto ostaviti bez Kosova, a sa stranim trupama, postavlja se pitanje da li će za zemlju na čijem je čelu isposlovati bar nešto za uzvrat? Po svemu sudeći - neće

Sve države s kojima je Slobodan Milošević ratovao su suverene. Bez suvereniteta ostaće, izgleda, jedino država na čijem je on čelu.

Kosovo će, posle pregovora do kojih će doći milom ili silom, više-manje postati međunarodni protektorat na koji ni srpska ni jugoslovenska država neće imati mnogo uticaja. I takvo rešenje, više nego nepovoljno po državne interese zemlje, biće na snazi samo tri godine, a posle toga će Albanci imati pravo da se referendumom izjasne o svojoj nezavisnosti, odnosno otcepljenju. Da će tako biti garantovaće sad već skoro izvesne strane trupe. Špekulacije o broju vojnika koji će doći u Pokrajinu kreću se od 20 do stotinu i više hiljada (dosta evropskih zemalja već je saopštilo kolike su kontingente spremni da pošalju - Britanija 8000, Nemačka 3000 - a američki državni sekretar Medlin Olbrajt počela je konsultacije sa Kongresom o tome koliko bi kopnenih trupa mogle da daju SAD).

09.gif (17717 bytes)STARIJE PRAVO: Kako je u "Blicu" objasnio Vojislav Koštunica, predsednik DSS-a, međunarodni plan predviđa da "Kosovo bude država sa mnogim elementima međunarodnog priznanja i prelazni period će poslužiti samo da se prikrije činjenica da Kosovo više nije u sastavu Srbije". Taj plan, za koji je britanski ministar spoljnih poslova Robin Kuk rekao da je "fer" i da je "najbolji koji će biti ponuđen", dok ga je generalni sekretar NATO-a nazvao "poslednjom šansom za mir", izme?u ostalog predvi?a da se pravni sistem Srbije i SRJ mora prilagoditi pravnom sistemu Kosova, a ne obrnuto.

Konstantin Obradović, ekspert za međunarodno pravo, tumači, međutim, da državni suverenitet formalno neće biti narušen ukoliko opunomoćena delegacija na pariskoj konferenciji potpiše sporazum o takvom prelaznom rešenju za Kosovo. Prvo, suverenitet i teritorijalni integritet formalno nisu dovedeni u pitanje. Drugo, međunarodno pravo sankcioniše potpisivanje ugovora pod prinudom, ali ako bi ova država potegla argument da postoji prinuda, odmah bi se otvorilo pitanje zašto je do prinude došlo: zato što je kosovskom krizom narušen međunarodni mir i bezbednost i zato što se krše ljudska prava. Treće, međunarodno pravo ne zanima da li je sporazumom koji potpišu opunomoćeni predstavnici neke države narušen njen ustavni poredak. Međunarodno pravo je starije od unutrašnjeg, a u ovom slučaju bi postojao pristanak. Zašto pristajemo - to je isključivo naš problem. Stvari tako stoje formalno, "a što se tiče stvarno ograničenog suvereniteta, na našoj javnosti je da zaključi o čemu je reč", kaže profesor Obradović.

U teoriji postoji i sledeća definicija suvereniteta države: ona je nezavisna u odnosu na druge zajednice. Ima vrhovnu vlast nad teritorijom koju kontroliše. Njena volja ne podleže pravnim ograničenjima bilo koje vrste. Prema Bodenovoj definiciji, suverenitet je pravo da se svima izdaju naređenja, a da se naređenja ne primaju ni od koga. Doktrina suvereniteta odavno sadrži i ovakvo upozorenje: suverenitet je istorijski uslovljen sredinom u kojoj se praktikuje. Bezbedan je samo kad se odgovorno primenjuje. Da li bi se iko usudio da kaže da je bilo koji od ovih uslova suvereniteta ovde ispunjen?

PRISTANAK: Pošto se režim Slobodana Miloševića nije odgovorno odnosio ni prema jednom aspektu državne vlasti, pa tako ni prema državnom suverenitetu, sad je situacija u suštini ovakva: Srbija će pristati na plan iza kojeg stoji Kontakt-grupa, Savet bezbednosti UN i NATO, sa vazdušnim udarima ili bez njih, kako više voli. (Potpredsednik Vlade Srbije i lider SRS Vojislav Šešelj izgleda više voli - sa: "Zašto potencijalnom okupatoru da idemo na noge kad on još nije ni započeo okupaciju. Na glavi da dubimo mi ne možemo da ih umilostivimo da odustanu od svog krajnjeg cilja da rasporede trupe NATO-a na našoj teritoriji. Treba odmah da se suprotstavimo i da vidimo kakav će biti krajnji ishod", izjavio je 29. januara.)

Kosovski Albanci dobijaju sve osim momentalne nezavisnosti, a to nisu dobili zato što se svet boji destabilizacije regiona ukoliko bi sad bila stvorena još jedna albanska država. Pošto je Joška Fišer, nemački ministar spoljnih poslova, pre nekoliko dana izjavio da bi sledeći korak za ovaj region - ukoliko se zaustavi primena sile i postigne rešenje za Kosovo - trebalo da bude mirovna konferencija za južni Balkan, moguće je da će i te bojazni svetskih sila biti otklonjene i da će Albanci u predvi?enom roku spokojno sebi izglasati nezavisnost. Kako sad stvari stoje, Srbiju o tome više niko ništa neće pitati.

Ovu vlast već sad više niko ništa ne pita, već joj se samo isporučuju ultimatumi. "Vlasti SRJ moraju smesta uskladiti nivo, položaje i akcije snaga Vojske Jugoslavije i specijalne policije sa obavezama koje su preuzele pred NATO-om 25. oktobra 1998. godine i prestati sa prekomernom i nesrazmernom upotrebom sile... Zahtevamo da vlasti u Beogradu u potpunosti poštuju sve obaveze koje su preuzele prema OEBS-u i da osiguraju da ambasador Voker bude u stanju da u celosti ispunjava sve zadatke koje ima kao šef kosovske verifikacione misije... Zahtevamo da vlasti SRJ odmah preduzmu korake koji će omogućiti da odgovorni za masakr (u Račku) budu izvedeni pred lice pravde", napisano je, između ostalog, u saopštenju Saveta NATO-a 29. januara.

POKUŠAJ: Pročitavši saopštenje, Havijer Solana je dodao da će inicijativa Kontakt-grupe, koja je istog dana zasedala u Londonu, "u potpunosti biti podržana vojnim potencijalom NATO-a", koji će "neprekidno zasedati" i biti spreman da reaguje prema razvoju situacije. (Zapadni vojni izvori saopštili su da su spremni da gađaju ciljeve u Jugoslaviji u roku od nekoliko sati od kad dobiju naredbu.) Savet NATO-a je takođe, posle desetočasovnog zasedanja, ovlastio generalnog sekretara Havijera Solanu da pokrene vojnu akciju u Jugoslaviji ako diplomatska inicijativa ne dovede do pregovora u roku od nedelju dana i sporazuma do 19. februara.

Savezna vlada je teoretski u pravu kad u svom zahtevu (1. februara) za sazivanje sednice Saveta bezbednosti radi "sprečavanja oružane agresije protiv SRJ" kaže da je odlukom Saveta NATO-a da ovlasti generalnog sekretara da može da odobri vazdušne udare protiv Jugoslavije prekršena Povelja UN-a.

Ona je prekršena zato što je osnovni princip međunarodnog prava, sadržan i u članu 4 tačka 2 Povelje, zabrana upotrebe sile i pretnje silom. Jugoslaviji se najdirektnije preti silom, a da to nije podvedeno pod legalne okvire rezolucije Saveta bezbednosti. Nema rezolucije koja bi u skladu sa glavom sedam Povelje konstatovala postojanje unutrašnjeg oružanog sukoba koji ugrožava međunarodni mir i bezbednost i pozvala sukobljene strane da izvole u Rambuje na pregovore. Neće biti doneta rezolucija koja bi, posle eventualnog srpskog odbijanja da se tamo pojavi i potpiše, rekla otprilike: "Nećete na pregovore? Onda ćemo, na osnovu glave osam Povelje, ovlastiti regionalnu organizaciju, odnosno NATO, da primeni oružanu silu."

KADIJA: Umesto tog, me?unarodno-pravno dopuštenog metoda intervencije u unutrašnje sukobe, NATO je - odlučujući po prvi put u svojoj istoriji da se umeša u neki unutrašnji sukob - sam sebe ovlastio da bombarduje Jugoslaviju ukoliko se ne povinuje brojnim zahtevima Kontakt-grupe i njenom planu prelaznog rešenja za Kosovo. To je, rečju, skandal i savezna vlada je takođe u pravu kad u pomenutom zahtevu kaže da "otvorene pretnje ugrožavaju osnovne principe međunarodnih odnosa, međunarodni mir i bezbednost, kao i same osnove me?unarodnog pravnog poretka". Ali, šta onda ako je u pravu?

10.gif (20902 bytes)Za početak, već je očigledno da Savet bezbednosti neće sazvati sednicu na zahtev jugoslovenske vlade koja, kao ni sama jugoslovenska država zahvaljujući učinku u zadnjih deset godina, ne uživa nikakav međunarodni kredibilitet. Savet bezbednosti je, naime, u predsedničkom saopštenju proteklog vikenda već saopštio da podržava odluke Kontakt-grupe o pokretanju pregovora između vlasti u Beogradu i predstavnika kosovskih Albanaca, te da "zahteva od strana da preuzmu odgovornost i da se u potpunosti povinuju tim odlukama i zahtevima".

Uz to, generalni sekretar UN-a Kofi Anan je posle sastanka sa Solanom 28. januara precizirao da je "pretnja neophodna" i da "međunarodna zajednica ne sme ponovo dozvoliti da je argument državne suverenosti spreči da intervenišu". "Najverovatnije je da neće biti nikakvih rezolucija SB UN-a pre eventualne vojne intervencije", odnosno "danas je opravdano planirati mešanje u unutrašnje stvari jedne suverene zemlje iz humanitarnih razloga", reči su samog Solane. On je dodao da bi Rusija trebalo da učestvuje u međunarodnim snagama, ali da će "NATO nastaviti sa svojim vojnim planovima čak i ako se Rusija tome protivi". Posle toga je Igor Ivanov, ruski ministar spoljnih poslova, prilikom posete Bonu izjavio da Rusija u ovom trenutku ne vidi osnova za sazivanje hitnog zasedanja SB UN-a.

Istovremeno, NATO odnosno SAD imaju drugačiji stav prema zahtevima kosovskih Albanaca.

U ČIJE IME: Činjenica da većina kosovskih Albanaca, uključujući UČK, želi da se otcepi "neće omesti pregovore", izjavio je 1. februara Džejms Rubin, portparol Stejt departmenta, i direktno rekao da je "trenutno, međunarodna zajednica spremna da upotrebi vojnu silu u njihovu korist", ali da će "Albanci izgubiti međunarodnu podršku ako ne pristanu na pregovore i ne prihvate samoupravu". Izrekao je i pretnju da bi "SAD mogle staviti embargo na novo naoružanje za Albance". Dan kasnije, dao je formulaciju da će Albanci imati "vrlo, vrlo visok stepen samouprave" ako dođu u Rambuje i da je "NATO obezbedio podršku za vazdušne udare, ukoliko bude potrebno, protiv Srba u ime kosovskih Albanaca". Međutim, "ta će podrška ispariti ako prouzrokuju slom pregovora", odnosno "biće preduzeti koraci koji će naškoditi njihovoj sposobnosti da nastave sukob". Rubin je dodao da "primarna odgovornost za kosovsku krizu leži na Slobodanu Miloševiću".

"Vašington post" je 2. februara pomenuo da postoje dve opcije kad je reč o budućim oružanim snagama na Kosovu. Jedna je da ostane nekakvo srpsko vojno prisustvo, u kom slučaju bi se pobunjenici obučili da postanu lokalna policija. NATO bi u ovoj varijanti nadzirao povlačenje viška srpskih snaga i nametnuo ograničenja onima koje ostaju. Druga mogućnost, koja bi zahtevala angažovanje potencijalno manjih kopnenih snaga, podrazumevala bi da sve srpske snage odu, a da NATO razoruža pobunjenike. "Post" ovu opciju smatra manje prihvatljivom za Miloševića.

"Njujork tajms" je dan kasnije, pozivajući se na diplomatske izvore u Vašingtonu, objavio da će broj srpskih snaga biti smanjen na 4000 (1500 vojska, 2500 policija), a da će - što se prvi put pominje - UČK biti razoružan u roku od tri meseca.

Sam NATO je samo saopštio da "intenzivno razmatra mogućnosti za podržavanje mera protiv krijumčarenja oružja na Kosovo".

TRGOVAC: Najzad, ako će Slobodan Milošević Srbiju de facto ostaviti bez Kosova, a sa stranim trupama, postavlja se pitanje da li će za zemlju na čijem je čelu isposlovati bar nešto za uzvrat?

Po svemu sudeći - neće. Agencija Rojters prenela je 3. februara izjave neimenovanih britanskih zvaničnika da bi Evropska unija mogla da olakša sankcije ukoliko ona bude odigrala konstruktivnu ulogu u mirovnom procesu. Moglo bi, na primer, da bude preispitano sankcionisanje nekih trgovinskih koncesija. Neće se, međutim, skidati spoljni zid sankcija jer "SAD ovaj problem povezuju sa stvarima kao što je sloboda medija, ili Bosna". O ponovnom prijemu u OEBS ili UN, izgleda, nema govora, a o Savetu Evrope još manje.

Kosovo za trgovinske koncesije? Od strane čoveka koji je pre više od deset godina došao na vlast preteći da se kosovski problem mora rešiti "odmah"?

Tu stvar je istoričar Dušan T. Pataković u "Blicu" definisao ovako: "Najnoviji ultimatum Kontakt-grupe pokazuje fijasko Miloševićeve politike. Deset godina oklevanja, kukavičkog bacanja pod tepih ovog složenog i opasnog pitanja na kraju je doveo do njegove pune internacionalizacije, i to na način koji potpuno delegitimiše državu Srbiju na tom prostoru. Svaka Miloševićeva pobeda ne može da bude pobeda ukoliko nije naš katastrofalan poraz. To je isključivi smisao njegove politike koja kao da ima neku satansku intuiciju".

Građanima Srbije je valjda za utehu trebalo da posluži višednevna poseta ultrakonzervativnog Genadija Zjuganova, predsednika Narodnog patriotskog saveza Rusije, koji je posle sastanka sa predsednikom SRJ izjavio da "u Rusiji postoji svest da politika Jugoslavije i predsednika Slobodana Miloševića predstavlja jedinu i poslednju branu u pohodu Zapada ka granicama Rusije". Odlično.

No, sudeći iz saopštenja Direkcije JUL-a 1. decembra, ovu vlast ne pogađa toliko gubitak Kosova, besprimerno ponižavanje zemlje, strane trupe koliko nešto drugo: "Pritisci koji se vrše na našu zemlju povodom Kosova i Metohije imaju za cilj njeno rušenje ili bar destabilizaciju, takvu da se učini mogućim pretvaranje Jugoslavije u kolonijalnu državu sa marionetskom vlašću." Neverovatni su: JUL se i posle svega usuđuje da postojeću vlast naziva patriotskom.

Roksanda Ninčić

Uvertira za pregovore

10-3.gif (5682 bytes)

13. februar: Jugoslovenska vlada objavila da smatra "neprihvatljivom" najavljenu zajedničku posetu ministara inostranih poslova Francuske i Nemačke SRJ Ibera Vedrina i Klausa Kinkela SR Jugoslaviji. Dvojica ministara su ranije predložili specijalni status za Kosovo.

4. mart: U Briselu Savet NATO-a ocenio da Kosovo nije samo unutrašnje pitanje SRJ, već i medjunarodne zajednice.

9. mart: Kontakt-grupa, sa sastanka u Londonu, pozvala predsednika SRJ Slobodana Miloševića da u roku od 10 dana povuče specijalne policijske snage sa Kosova, da pokrene dijalog sa kosovskim Albancima bez prethodnih uslova, da sarađuje sa Kontakt-grupom po više pitanja uključujući i povratak stalne misije OEBS-a na Kosovo, Sandžak i Vojvodinu, da prihvati novu misiju OEBS-a bivšeg španskog predsednika Felipea Gonzalesa koja bi se odnosila i na Kosovo, da primeni sporazum o školstvu na Kosovu iz 1996. godine i da Haškom tribunalu dozvoli istragu na Kosovu.

10. mart: Vlada Srbije pozvala kosovske Albance na pregovore i formirala pregovarački tim.

12. mart: Predstavnici kosovskih Albanaca odbili poziv na razgovor. Evropski parlament usvojio rezoluciju kojom je pozvao OEBS, NATO i EU da pripreme i pošalju na Kosovo "snage za preventivno raspoređivanje".

14. mart: Ministri spoljnih poslova EU-a u Edinburgu saglasili se da se što pre primeni paket sankcija prema SRJ, koji je, sa izuzetkom Rusije, predložila Kontakt-grupa. Felipe Gonzales imenovan za posrednika za Kosovo. Predsednik SRJ Slobodan Milošević odbio misiju Felipea Gonzalesa.

15. maj: Na pritisak Ričarda Holbruka, Slobodan Milošević i Ibrahim Rugova prvi i jedini put se sastali u Belom dvoru u Beogradu.

10. jun: Pod motom "NATO - Ne na granici sa Kosovom, već na Kosovu", kosovski Albanci prekinuli dvomesečne protestne šetnje.

12 jun: Ministri odbrane 16 članica NATO-a i šefovi diplomatija Kontakt-grupe zatražili da se do 15. juna obustavi nasilje na Kosovu i zapretili vojnom intervencijom. Rusija se zvanično usprotivila, ali nije blokirala ultimatum.

Članice Kontakt-grupe (sa izuzetkom Rusije) i Grupe 8 donele odluku o zabrani letova JAT-a u njihove zemlje.

15. jun: Manevri vazduhoplovnih snaga NATO-a iznad Albanije i Makedonije.

16. jun: Milošević i Jeljcin potpisali u Moskvi zajedničku izjavu o Kosovu.

10-1.gif (7664 bytes)

24. jun: Tokom kosovske misije, Holbruk razgovarao sa dvojicom članova UČK-a u selu Junik.

7. avgust: Zapadnoevropska unija pozvala NATO da interveniše na Kosovu.

2. septembar: Američki predsednik Bil Klinton i predsednik Rusije Boris Jeljcin potpisali u Moskvi deklaraciju o stanju na Kosovu.

9. septembar: Savet NATO-a saopštio da su svi planovi za vojne akcije na Kosovu okončani.

23. septembar: Savet bezbednosti UN-a usvojio Rezoluciju 1199, kojom se zahteva trenutna obustava vatre i otpočinjanje pregovora na Kosovu.

24. septembar: Savet NATO-a odobrio izdavanje "Akta upozorenja" za ograničenu akciju iz vazduha i za "fazne vazdušne operacije" na Kosovu.

4. oktobar: Vlada Rusije upozorila NATO da bi udari zapadne vojne alijanse na Kosovu, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN-a, predstavljali "teško kršenje Povelje UN-a".

13. oktobar: Nakon nedelju dana intenzivnih pregovora sa Holbrukom, predsednik Milošević saopštio da je otklonjena mogućnost vojne intervencije. Verifikatori dolaze, a na Kosovu ostaje 15.000 vojnika i 10.000 policajaca.

15. oktobar: Načelnik Generalštaba VJ general-pukovnik Momčilo Perišić i vrhovni komandant NATO-a za Evropu general Vesli Klark potpisali sporazum o uspostavljanju vazdušne verifikacione misije nad Kosovom.

16. oktobar: Predsedavajući OEBS-a Bronislav Geremek i ministar inostranih poslova SRJ Živadin Jovanović potpisali sporazum o verifikacionoj misiji na Kosovu.

17. oktobar: Američki diplomata Vilijem Graham Voker postavljen za šefa verifikacione misije OEBS-a na Kosovu. NATO počeo posmatračke letove.

10-2.gif (7546 bytes)

19. oktobar: Makedonska vlada odobrila stacioniranje aviona NATO-a na svojoj teritoriji.

23. oktobar: Haški sud pozvao Savet bezbednosti UN-a da rezolucijom izričito naredi Beogradu da sarađuje u istrazi zločina na Kosovu.

25. oktobar: Savet bezbednosti UN-a rezolucijom 1203 traži da se Jugoslavija bezuslovno i neodložno povinuje sporazumu Milošević - Holbruk.

27. oktobar: Savet NATO-a na neodređeno vreme odložio aktivirajuću naredbu o vojnoj intervenciji u SRJ.

17. novembar: Savet bezbednosti UN-a, u Rezoluciji 1207, zahteva saradnju sa Haškim sudom, uključujući tu i Kosovo.

4. decembar: Savet NATO-a doneo naredbu za početak razmeštanja snaga za izvlačenje verifikatora OEBS-a sa Kosova u Makedoniju.

16. decembar: Savet EU-a odobrio zabranu izdavanja viza za 19 srpskih i jugoslovenskih političara odgovornih za represivne mere prema nezavisnim medijima.

Dokumentacioni centar "Vreme"

Zjapeće razlike

Juna 1997. godine beogradski Forum za etničke odnose, u saradnji sa prištinskim Institutom za filozofiju i sociologiju, obavio je prvo i za sada jedino istraživanje javnog mnjenja Kosova kojim su obuhvaćeni i Albanci. "Anatomija kosovske krize" pokazala je da su beda i neizvesna budućnost jedino još zajedničko kosovskim Albancima i Srbima ("Vreme" br. 354 od 2. avgusta i dodatak "Kosovo 97" uz br. 357 od 23. avgusta 1997). U međuvremenu, stvari na Kosovu razvijale su se od goreg ka još gorem, s pretnjom ostvarenja najgoreg.

Spram političkog rešenja za Kosovo, kao i u većini drugih stvari, potpuna podeljenost kosovskih Srba i Albanaca je pomenutim istraživanjem samo verifikovana.

gremlin07.jpg (21411 bytes)

Neće

Modeli rešenja Srbi Albanci
Autonomija a la 1974. 78 71
Ukidanje svake autonomije 11 92
Pripajanje Albaniji 96 34
Podela teritorije i stanovništva 84 92
Balkanska federacija 61 64
Regionalizacija SRJ 70 86
Konfederacija "Balkanija" 88 63
Kosovo, treća republika 90 69
Nezavisno Kosovo 87 1
Specijalni status Kosova 81 37
Prelazni protektorat 82 23

Hoće

Modeli rešenja Srbi Albanci
Autonomija a la 1974. 3 25
Ukidanje svake autonomije 73 2
Pripajanje Albaniji 1 60
Podela teritorije i stanovništva 6 3
Balkanska federacija 15 20
Regionalizacija SRJ 10 5
Konfederacija "Balkanija" 1 24
Kosovo, treća republika 4 24
Nezavisno Kosovo 2 98
Specijalni status Kosova 1 51
Prelazni protektorat 2 68

 

prethodni sadržaj naredni

Up_Arrow.gif (883 bytes)