KULTURA

Vreme br. 433, 6. februar 1999.

 

38.gif (19167 bytes)

Intervju: Nikita Milivojević

Bekstvo nije rešenje

"Niko nije izmakao šibama kritike, one su sastavni deo rediteljskog puta, zašto bih onda to bio ja. I to je sasvim normalno, zar ne? Ponekad, uostalom, imate više štete od sumnjivog tapšanja po ramenu nego od dobre, oštre kritike", kaže reditelj nakon premijera Opere za tri groša i Karoline Nojber

Pre "Karoline Nojber" Nikita Milivojević je za budvanski festival režirao "San letnje noći" i "Banović Strahinju", najbolju predstavu te godine na Sterijinom pozorju - da pomenemo samo jednu od nagrada koje su dobile njegove režije, a za Atelje 212, pre mesec dana, Brehtovu "Operu za tri groša" - da pomenemo samo njegove najnovije predstave od svih kojima je ostavio traga poslednjih godina.

"VREME": Ove sezone kao da ste više u Ateljeu 212 nego u drugim pozorištima, pa i vašem matičnom Narodnom pozorištu?

MILIVOJEVIĆ: Očigledno je tako... Šta da se radi. Uvek i za sve postoji nekakav razlog. Scena Ateljea je veoma pogodna za "kamernu" priču kakva je "Karolina Nojber"... Ali tačno je i to da čovek ide tamo gde se oseća dobro, što je, opet, sasvim prirodno. Ja veoma uvažavam neke ljude u ovom teatru, a radeći poslednju predstavu stekao sam i novo, veoma dobro mišljenje o Ateljeu... Postoje i neki treći razlozi, ali to su oni koje ipak gledate da ne kažete novinarima.

Da li izvesna "hladnoća" jednog dela kritike prema "Operi" znači da vaš Breht nije očekivani, poznati Breht?

Ako bih hteo kompromisno i kalkulantski da vam odgovorim, mogao bih da kažem: pa dobro, nekad uspem više, nekad manje... Niko nije izmakao šibama kritike, one su sastavni deo rediteljskog puta, zašto bih onda to bio ja. I to je sasvim normalno, zar ne? Ponekad, uostalom, imate više štete od sumnjivog tapšanja po ramenu nego od dobre, oštre kritike.

Ali moram da vam kažem da posle svih ovih godina ja malo i drugačije vidim sve to. Na primer, čini mi se kada bi tu istu predstavu, od prvog do poslednjeg sekunda, potpisao neki drugi reditelj, glavnu ulogu odigrao neki drugi glumac, a premijera bila u nekom drugom pozorištu... imam utisak da bi u tom slučaju kritičari ipak pronašli i neke zanimljive stvari u predstavi; i koncept bi im bio nešto jasniji, i "antipodela" bi imala neke vrline, i uopšte pronašlo bi se još dosta toga. Ovako stvari stoje malo drugačije. Razlozi za to su prilično komplikovani za priču, trebalo bi da potrošimo čitav intervju samo na to, ali to je zaista tako, i verujte da to svi znamo, pa ipak se moramo malo praviti da ne znamo. Takva je igra. I pozorište je, nažalost, jedna društvena igra u kojoj su interesi važniji od principa. Zato se i svi mi u pozorištu pomalo moramo da igramo žmurke. A sve to, uostalom, nije ni važno. Najvažnije je da predstava sasvim lepo nastavlja svoj život, i da je gledalište prepuno svaki put.

I povodom "Sna letnje noći" ostaće upamćeni neki nesvakidašnji potezi kritike?

Reditelju je najpametnije da pravi predstave, i da to bude jedini način njegove polemike sa svetom, pogotovo sa kritikom... I mada sam se uglavnom toga držao, u poslednje vreme, moram priznati, nešto se tu izmenilo... Učinilo mi se, naime, da ta dosadašnja strategija postaje pomalo i besmislena. Kao ponašate se da ste "iznad toga" i ne upuštate se u sve to, a u stvari se žestoko nervirate; i počeo sam da se pitam, možda upravo od predstave "San letnje noći", zašto da ne reagujem? Pa to je moj život. Uostalom, to sam dužan i zbog svojih glumaca, pa i prema profesiji od koje živim... Posle deset godina i nekih predstava koje sam uradio imam i pravo na to, jer - čime su to drugi zaslužili, kakvim to delom, privilegiju da tako komotno raspolažu našim sudbinama? Pa Bergman je jednom prilikom tužio sudu svoje kritičare!?

A onda se ipak malo ohladim, jednostavno vidim da imam i pametnijih poslova i ozbiljnjih briga oko sebe, i tako sve u krug...

U stvari, jasno mi je da nikome nije lako u pozorištu, pa ni kritičarima.

Mislim da većina, nažalost, i ne oseća na pravi način koliko je osetljiv ceo taj organizam "pozorišne iluzije"... ne oseća dovoljno odgovornosti za svu složenost, za svu delikatnost njegove unutrašnjosti jer ga i ne poznaje dovoljno.

Na primer, mnogi sasvim sigurno uopšte ne znaju kako predstava izgleda s druge strane zavese. Nikada, recimo, nisu videli mladog glumca koji ima da kaže samo dve replike, ali se prvi put sprema da izađe na scenu, i nekoliko sekundi pre toga on se prekrsti... ili glumicu koja ne može da se smiri čitavih desetak minuta posle odigrane scene, ne može da prestane da jeca, a već mora nazad... uopšte hiljade takvih trenutaka, i mnogih drugih koji su deo predstave. Naravno, reći ćete, pa sve to uopšte nije ni važno za konačan sud o predstavi. Tako je, ali je veoma važno da počnete da osećate malo drugačije, da počnete s malo više ljubavi da gledate oko sebe. Ono što većini kritičara najviše zameram jeste odsustvo ljubavi za pozorište. Ja to osećam u onome što pišu. Većina kao da piše o sebi a ne o predstavi, ne o pozorištu. Verujte da imam precizan uvid u to inače se ne bih usudio da uopšte bilo šta govorim o tome. Naravno, kao i u svemu drugom, srećom ima i izuzetaka.

Da li je priča Karoline Nojber o pozorištu ujedno i vaša priča?

Hteli-ne hteli, u svaku predstavu upisujete pre svega svoju priču. Pa evo i sve ovo o čemu smo do sada razgovarali, možete pronaći, na jedan drugačiji način naravno, i u predstavi "Karolina Nojber". Hoću da kažem, to je sve jedna te ista priča. Priča o nama koji se bavimo ovim poslom, priča o ljubavi, veri, o žrtvi... Pre premijere u Budvi, otišao sam i zapalio sveću, za Karolinu Nojber. Tek dosta vremena posle premijere saznao sam da je to isto uradila i Anita, i Nebojša... Svako je pronašao svoj trenutak za to, a zapravo osetio isto: neko tužno osećanje nestalnosti svega u pozorištu.

Za budvanski festival novac nije toliki problem kao za, recimo, beogradska pozorišta. Koliko je novac važan za predstavu?

Budva je za mene pre svega jedan strašno sposoban producent. Jednostavno imaju dobru računicu. Umesto da ulažu novac u pet projekata, ulažu u jedan, dva... i to je mnogo isplativiji koncept. Naravno da time mnogo rizikuju, ali očigledno puno i dobijaju. Ja sam zaista poslednjih godina bio u prilici da dosta i često objašnjavam sve moguće veze između mene i Budve, odnosno i vrline i mane Grada teatra, više ni sam ne znam šta bih mogao novo tu pronaći...

Vaše predstave su prepoznatljive po priči o životu, o aktuelnom?

Za reditelja je uvek najbitnije da pronađe pravi ugao iz kojeg posmatra svet oko sebe. Sve zavisi od toga iz kog će mu se ugla neke stvari učiniti oštrijim, izrazitijim, opasnijim, istinitijim... Ponekad vam se učini da je farsa taj pravi pogled, ponekad tragedija. Onda vam to nameće i izbor komada. Zavisi šta želite, u stvari šta osećate, šta vas uznemirava. Svaka predstava je pre svega vaša unutrašnja slika. U poslednje vreme meni se sve više nameće jedna felinijevska, groteskna slika... Otuda negde i Breht: "Prosjačka opera" za prosjačko pozorište, u prosjačkoj državi! Meni se to jako dopalo kao ideja. Zanimljiv mi je bio taj koncept koji bi siromaštvo u pozorištu pretvorio u koncept svoje predstave, odnosno tumačenje svoje stvarnosti. Pa smo onda i dekor pravili iz fundusa.

Ali, ma šta radio reditelj, njegova zastava bi morala biti ona ista na kojoj je Trepljev ispisivao:

"Potrebne su nove forme"! Mene to podseća na studentske dane, pa mi je i pomalo romantično, ali pokušavao sam nekako do sada da mi to bude unutrašnji kompas. Biti nepredvidljiv, probati nešto novo, drugim putem ići... Neočekivano... i izbor komada, i podela, prostor... Biti hrabar, provokativan, ne kalkulant. Ne raditi besmislene mediokritetske stvari koje gledalac zaboravi dok pređe ulicu, već oštre, koje će ostaviti nekakav znak uzvika ili znak pitanja u svesti. Što bi rekao Pičem, na početku "Opere ": "Nešto se mora menjati, dame i gospodo. Mora!" U tom smislu časno je što se i Cvele, u stvari Atelje, usudio da postavlja "Operu".

Posle Čehova u Atini, ponuđeno vam je da ostanete?

Da, ali ja ipak pripadam ovde. Ovde oko mene su neki ljudi koji su jednostavno nezamenljivi, i sa njima želim još mnogo toga da uradim. Bekstvo i jeste i nije rešenje... Eto, moj prijatelj Rastko je otišao u manastir... Ja sam svih ovih godina mislio da mi pozorište može biti manastir, i najčešće je i bilo tako. Kada mi jutro počinje sa nekim dragim ljudima na probi, činilo mi se da ne postoji idealnije mesto za mene na kugli zemaljskoj. I da nisam tada radio "Potpalublje", "Banovića", pa i sada "Operu", mislim da jednostavno ne bih izdržao svu količinu gadosti kojom smo počašćeni poslednjih godina... Meni, u stvari, pozorište pomaže da ostanem ovde. Ali, s druge strane, zaista moram priznati da je neverovatna sreća moći otići na neko vreme. Zato sam i odlučio da odlazim i da se vraćam. Upoznati teatar u kojem sam ja imao čast da radim u Atini, u stvari upoznati te ljude tamo takav je dar u životu da ni sada ne mogu da verujem da je to sve zaista bilo tako kako je bilo, pogotovo da ću uskoro ponovo s njima biti, i raditi novu predstavu... Dostojevskog.

Pa ipak, u jednom trenutku kao da vam pozorište nije bilo dovoljno, godinu dana dobrovoljno niste radili?

To je nešto drugo bilo. A i čovek se jednostavno umori posle nekog vremena... od raznih stvari. Deset godina, koliko ja vidim iza sebe od one prve predstave u JDP-u ("Žak ili pokornost"), kod nas je sasvim dovoljno vremena da ljudi stignu i da vas zavole, pa i da se malo umore od vas. I to je normalno. Mi smo mala pozorišna sredina, i sve to, naravno, ide i nešto brže... S druge strane, i sami stignete da doživite dosta toga, dosta lepih trenutaka, pa i poneka razočaranja, stignete u stvari do nekih ozbiljnih dilema, ozbiljnih pitanja za sebe. Prvo sebi postavljate mnogo veće zahteve, pa vam ih onda i drugi postavljaju... Sve u svemu, stariji ste deset godina, i morate da pogledate oko sebe da vidite šta i kako dalje. A za sve to je ipak potrebna pauza, da biste mogli mirnim okom sve to da sagledate. Sigurno da ne mogu i sledećih deset godina u pozorištu na sličan način proživeti... i meni je to jasno, u stvari, ne bi mi se ni dopalo da bude tako. Imam i neke druge planove. U svakom slučaju smišljao sam malo strategiju za sledećih deset godina, jer kod nas je oduvek najteže bilo trajati...

Sonja Ćirić

Slučaj Karoline Nojber

O odgovornosti glumca

Kako izaći na scenu i suočiti se s nemani koju predstavljaju gledaoci, kako u sebi pronaći snagu kojom se izbegava rutina, doseže umetnost, prevazilazi površnost

Jedno od pitanja koje pokreće drama Nebojše Romčevića Karolina Nojber, kao i istoimena predstava Nikite Milivojevića nastala u produkciji Grada teatra Budva, vezana je za problem odnosa dramskog umetnika i stvarnosti u kojoj ovaj živi. U jednom času Romčevićeva Karolina, glumica koja je u XVIII veku pokušavala (donekle u tome i uspevajući) da reformiše nemački teatar, kaže: "Ali, kada nemački narod bude prevazišao svoju prostotu, kada bude spoznao lepotu... To je ono što je potrebno ovom narodu. Ovaj narod treba naučiti ljubavi. Milom ili silom. Kornej, Molijer, Rasin! (...) Ljudi će postati plemeniti i više neće biti ubistava, pljački, ratova..."

PARTIZANSKO POZORIŠTE: Ovakva procena značaja i zadatka pozorišne umetnosti svrstava mladu Karolinu Nojber u kategoriju naivnih zaljubljenika koji teatru pripisuju moć veću od one koju on, u smislu društvenog uticaja, ima. Takva se perspektiva ne razlikuje mnogo od one svojstvene apsolutnom ignorantu koji prima zdravo za gotovo sve što čuje sa scene, brkajući pri tom umetnost i život. Uostalom, Romčević i o tome piše opisujući kako od Karoline, sada zrele glumice, pomoć traži priprost, nepismen seljak koji je doslovno shvatio jedno od njenih "programskih" istupanja u kojima glumica sugeriše kako pozorišne muze mogu ljude da urazume i nateraju da okončaju ratove. Očajni seljak se Karolini obraća s molbom da mu dozvoli da i sam zaigra u predstavi o strašnoj sudbini Eteokla i Polinika, zaraćene braće, uveren da će ličnim angažmanom na sceni pomoći ljudima da uvide istinu o krvavoj suštini svakog vojevanja, pa će tako doprineti skorom okončanju rata u kojem je i njegov sin.

39.gif (13479 bytes)Sagledano iz ovog ugla - dakako ne sa stanovišta nerealnih očekivanja nesrećnog seljaka već onih koji bi da manipulišu njegovom naivnošću i neobrazovanjem - pozorište uistinu ima veliku potencijalnu moć. Baš ta njegova izrazita sugestivnost pomera glumca iz sfere umetnika u poziciju društveno moćnog subjekta čiju naklonost priželjkuju svi koji bi da podele delić njegove popularnosti, samim tim i moći. U izvesnim okolnostima ta sugestivnost pozorišne umetnosti generiše situaciju u kojoj teatru biva nametnut zadatak kakav su u doba stvaranja nove kulture agitpropovci odredili sovjetskom pozorištu kada su glumce smestili u voz i poslali ih u bespuća SSSR-a da propagiraju novo društvo. Istovremeno, naličje tako shvaćenog položaja pozorišta oličeno je u riziku kojem su bili izloženi glumci tumačeći role Nemaca u partizanskom pozorištu tokom NOR-a.

KARIJATIDE I KABOTENI: Danas će većina teoretičara umetnosti konstatovati da su pravi smisao i zadatak umetnika, pa i onih pozorišnih, sasvim drugačiji. Oni su, tvrde zastupnici takvog mišljenja, oslobođeni svake prinude, osim one koja pripada sferi umetnosti, određene zakonitostima umetničkog dela, tradicijom, žanrom, itd. Ta činjenica nimalo ne smanjuje pritisak kojem su svakodnevno izloženi pozorišni stvaraoci. Svaki čas ih se prisete, prekorno na njih ukažu prstom, podsete na njihovu izuzetnu društvenu poziciju i popularnost, te činjenicu da ih mogući društveni uticaj obavezuje, zamere im što u dramatičnim društvenim dešavanjima (a kod nas su sva dešavanja uvek dramatična) nisu zauzeli određen stav, nisu se dovoljno jasno opredelili, ili su izabrali pogrešnu stranu...

Tako naši dramski umetnici, posebno glumci, bivaju optuženi za kabotenstvo, nesolidnost, neprincipijelnost i šta sve ne. Setimo se uzavrele atmosfere iz vremena uličnih protesta zbog krađe izbornih glasova, i halabuke kada su glumci odbili da igraju predstave u ambijentu definisanom rekama građana i do zuba naoružanih, za ratovanje spremnih policijskih snaga. Tada su dramski umetnici organizovali tribine da bi preispitali svoju odluku o neigranju, a verovatno najatraktivnija je održana u Centru za kulturnu dekontaminaciju - Paviljon Veljković i zvala se Umesto predstave. Možda je upravo taj razgovor sublimacija svega što je na ovu temu rečeno, budući da je tada postalo evidento da - bez obzira na briljantna izlaganja nekih učesnika u diskusiji koji nisu iskazali ni trunku dileme kada je njihov lični angažman i stav u pitanju - ipak ne postoji čvrsta, precizna generalna pozicija teatarskog esnafa o pitanjima koja se u krajnjoj liniji svode na definisanje odnosa između stvarnosti koju tvori umetnost i života.

No, sasvim je drugo pitanje da li je moguće na osnovu te nesigurnosti izvesti uopšten zaključak po kojem su se pozorištnici nečasno držali tokom Protesta. Tim pre što su pokazali spremnost da preispitaju vlastite stavove. Sličnu spremnost druge profesije nisu manifestovale, premda, istini za volju, drugi nisu ni bili prozivani.

SUDBINA RAZAPETOG: Lična tragedija Karoline Nojber, onako kako je njenu sudbinu u svojoj drami sagledao Nebojša Romčević a prikazao reditelj Nikita Milivojević, omeđena je upravo sličnim koordinatama. S jedne strane je potreba da se snagom vlastitog talenta dela, da se ispitaju moći scenskog izraza i da se pozorištem menja stvarnost. Kako, uostalom, izaći na scenu i suočiti se s nemani koju predstavljaju gledaoci, kako u sebi pronaći snagu kojom se izbegava rutina, doseže umetnost, prevazilazi površnost, bez iluzije da se uz pomoć Korneja, Molijera, Rasina, Šekspira... ne menja stvarnost. S druge strane glumca čeka surova istina da teatar zavisi od one iste publike čiju svest valja menjati. I Karolina ostaje razapeta između vlastite potrebe da sa scene saopšti istinu i potrebe gledalaca da joj pozorište saopšti istinu koja joj u tom trenutku odgovara. Očajna zbog sve praznije sale i činjenice da se publika vraća vašarskom pozorištu i lakrdijašu Hansvurstu, personifikaciji vitalizma oličenog u izreci "u se, na se i poda se", Anita Mančić, kao Karolina, u Milivojevićevoj inscenaciji, izgovara monolog: "Zašto ste takvi? Zašto ste tako okrutni? Šta sam učinila? Za šta mi se svetite? Da bih se vama dopala, sedam dana probam jedan jedini pokret ruke. A vi? Mrzite me i lovite moje greške. Likujete kada se sapletem na sceni, radujete se kada zaboravim tekst. Vežbate pamet smišljajući gde sam ja pogrešila. Svako od vas raspravlja o pozorištu, ali kada pozorište raspravlja o vama, vi se vređate. Ja nisam vaš neprijatelj. Ja sam želela da vam pomognem. Vi ste moja deca, i moja porodica, i moj ideal. Zar su vaš smeh i suze vredniji od mog života? A danas ste došli da me sahranite."

Sahranjujući Karolinu Nojber oni zapravo sahranjuju sebe, ali to ne znaju. U tome je jedan od paradoksa pozorišta. Ali i razlog zbog kojeg glumac, bez obzira na sve dotadašnje poraze, sutra ponovo izlazi na scenu. Ili bi barem tako trebalo da bude.

Aleksandar Milosavljević

 

prethodni sadržaj naredni

Up_Arrow.gif (883 bytes)