Godinu dana posle „5. oktobra“ tadašnji predsednik Srbije je u „Vremenu“ broj 561 iz ugla vlasti Slobodana Miloševića pričao o događajima za koje se tada misilo da su zauvek promenili Srbiju. Taj narativ je, uz marljivo zatrpavanje istorijskog sećanja, dve decenije kasnije postao dominantan
Dvanaest časova posle predviđenog roka, u ponoć 15. juna iz Prištine se povukao i poslednji jugoslovenski vojnik i policajac
Kada su gorele mnoge kuće, crkve i manastiri (ponekad zajedno i sa onima koji su u njima živeli i nisu uspeli da pobegnu), kada je broj poginulih stigao do 28, a u bolnice osim 850 povređenih građana počeli da pristižu i povređeni vojnici KFOR-a, razni međunarodni zvaničnici, vojnici i diplomate počeli su polako da sriču sintagmu koju svih ovih godina nikako nisu uspevali da prevale preko usana – počeli su da pominju «etničko čišćenje» nealbanskog življa i da za to optužuju albanske političke vođe. Uz napomenu da je očigledno reč o dobro organizovanoj i orkestriranoj akciji
Nekoliko izjava političara o časnom, savesnom i razumnom generalu koji je u bezizlaznoj situaciji spasao živote 220 vojnika, a pri tom i izbegao da počini ratne zločine, ne znače naravno da je u "slučaju Trifunović" led najzad krenuo. Niti da će on uskoro napustiti sobičak u beogradskom hotelu Bristol u kome, u nekoj vrsti nužnog smeštaja, živi već desetak godina, pošto je izgubio pravo da ima sopstveni dom
I tamo gde su priznali poraz, kao u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu... socijalisti prazne kase i otimaju lokalne medije. Demonstracije u velikim gradovima sa nesagledivim posledicama
U večernjim satima sa svih strana ka Istočnom Berlinu navirale su reke ljudi povijene pod teretom kesa zapadnoberlinskih robnih kuća. Svaki drugi imao je na nogama "najke", na ušima slušalice tek kupljenog vokmena, u rukama "milka" čokoladu i u očima sjaj kakav su obično imali urođenici pred koje je neko upravo prosuo šarene stakliće, đinđuve i klikere
Tribunal, naravno, niko neće ukinuti zato što je to tražila ruska Duma. Ali ni njegovi politički i finansijski sponzori neće baš biti predugo spremni da gledaju kako se na violini koja košta koliko "stradivari" sviraju obični bećarci, odnosno u Hagu sudi lokalnim siledžijama i đilkošima koji su u ratu okrvavili ruke
Iako su mnogi već objavili kako je Milošević u ovom slučaju "pobedio", odlukom Žalbenog veća izgubio je gotovo svaku mogućnost da ubuduće govori kako ovo suđenje nije fer, ili da ponavlja kako Tribunal nema hrabrosti da čuje njegovu istinu i njegove svedoke
Na ime pukovnika Beare nailazi se i u nekim čudnim dokumentima saveznog ministarstva pravde bivše SRJ (do kojih je "Vreme" došlo), štampanih mnogo pre nego što je ovaj bivši oficir prošle subote postao dostupan vlastima. U takvom jednom dokumentu koji je adresiran na Haški tribunal ispada da se Beara dobrovoljno predao i tajno otišao u Hag (i zatim odande takođe tajno vratio) bar dve godine pre nego što je to stvarno učinio i da su za njega ispisivane garancije bivše savezne i republičke vlade neuporedivo pre nego što je to pre nekoliko dana kao mogućnost pomenuo ministar Zoran Stojković. Uz napomenu da bi verodostojnost ovog papira još trebalo dodatno proveriti, ostaje čudno da je neko u Ministarstvu pravde, makar i onako iz zabave, svojevremeno štampao blanko i tipske potvrde-garancije za haške optuženike koji su u to vreme, bar zvanično, bili prilično daleko od predaje i još dalje od Haga
Posle mnogo vremena Karla del Ponte se u Beogradu ponovo srela i sa Vojislavom Koštunicom i sasvim je moguće da i u tom susretu leži razlog za njeno zadovoljstvo
Prvu nedelju rada kao nametnutni branilac Stiven Kej je okončao sa tri inicijative: odlučio je da se obrati žalbenom veću Suda koje će u kratkom roku morati da preispita odluku o imenovanju Keja za Miloševićevog branioca (sledeći volju optuženog, žalio se protiv sopstvenog imenovanja), zatim je zbog nedostatka svedoka tražio privremenu suspenziju suđenja i, na kraju, zahtevao da se još jednom preispita zdravstveno stanje bivšeg predsednika SRJ i ustanovi da li je sposoban da se sam brani
U svom advokatskom debiju u "slučaju Milošević" Stiven Kej se, iako očito nedovoljno spreman i prvi put suočen s nekim dokumentima, trudio da što profesionalnije obavi prilično neprijatan posao. Pred sobom je imao klijenta koji ga prezire, sudije koje su ga gurnule u taj posao da bi spasle proces, a zatim nekoliko puta kritikovale da sve to može i bolje, i svedoka sa kojim nije bilo lako izaći na kraj. Iza sebe je imao i teret sopstvenih izjava o profesionalnoj neprihvatljivosti odbrane onoga koji se tome protivi
