Birajući između dve loše opcije, opozicija je uspela da izabere treću, najgoru: da se međusobno posvađa i podeli. Paradoks je tim veći što su predmet spora bili, kako stvari stoje, samo beogradski izbori. Na ostale lokalne će kanda izaći i bojkot-stranke prepuštajući lokalnim odborima odluku o tome. Šteta će biti mnogo veća ukoliko se bojkot-stranke i “borbene” stranke nastave međusobno obračunavati, ostrašćeno deleći opoziciono biračko telo
Nema besa u meni, nema gneva, već jedino nepatvorene, čiste tuge. Tuga kao takva, kako bi rekao nastavnik-koreograf u legendarnom filmu Gorana Markovića „Majstori, majstori“. A zlotvorima koji izgleda i dalje truju pse i mačke po Novom Sadu mora se stati na put
Izgleda da je deo opozicije shvatio kako je bojkot-zamešateljstvo bio greška. Iz nekih lokalnih samouprava, kao što je recimo Novi Sad, dolaze vesti koje izgleda znače da će opozicija sigurno izaći na ostale lokalne izbore, kad god se oni budu održavali. Najgore od svega je ako odluka o bojkotu bude značila kraj teško stečenog opozicionog jedinstva, koje bi valjalo očuvati i jačati ga po širini i dubini
Na lokalnim izborima 2019. godine u Albaniji, opozicija je bojkotovala lokalne izbore sa sličnim argumentima koje čujemo danas u Srbiji. Izlaznost, prema zvaničnim podacima, bila je nešto manja od 23 posto. I kakvi su bili rezultati bojkota? Nikakvi, Edi Rama i njegovi komintentni na lokalu “drmali su” do kraja kako su hteli. Da li se međunarodna zajednica potresla? Nije. Naravoučenije se nameće samo po sebi
Čim sam skinuo povodac, Laza je ćapio neku malu konzervu. Nedugo zatim počeo je da se trese. Umro mi je na rukama. Nije mu bilo spasa. Kao ni mnogim drugim psima i mačkama koje je neki monstrum planski otrovao
Zli jezici kažu da je Miloš Vučević, idući premijer Srbije, čovek bez svojstava i posebnih kvaliteta, osim što je dobar sa braćom Vučić i što izvršava zadatke bez mnogo pitanja
Aktuelni režim nastoji da se opoziciono nastrojeni birači obeshrabre i pasiviziraju. Govore im da nema nikakvog smisla bilo kakvo aktivnije učešće u političkom životu – naprednjaci će svakako pobediti i nastaviti sa svojom agendom! U tu svrhu šalju poruku da od izbornih prevara neće odustati ni za korak, a predsednik saopštava i vrlo sumnjive rezultate istraživanja po kojem podrška opoziciji u glavnom gradu – opada
Koliko god tragično zvučalo to da je Srbija pre dvanaest leta izgubila mogućnost da demokratski promeni vlast, toliko je dobro znati da naprednjačka ekipa zapravo nikada nije imala tako veliku podršku građana kakvu su rezultati izbora pokazivali. Dakle, nije sve tako crno i nisu ovdašnji ljudi baš tolike budale, kako neki vole da tvrde. Nego ovi mažnjavaju
Nakon kvazireformske faze, Vučić se brzo otresao Đinđića i evropskih priča. Izlaze, doduše, članovi vlade na cigaret pauzu i poklone se na mestu Đinđićevog ubistva, ali se odnos prema pokojnom premijeru zapravo najbolje vidi iz režimskih medija. Đinđić se ponovo ubija, temeljno i sistematski. Jer Vučiću Đinđić više ne treba, a ne treba mu ni mesto gde će se Đinđićevi poštovaoci okupljati. Oni su sada njegovi neprijatelji, koje bi najradije proterao iz države
Teret zla koji se sručio na pleća mladih aktivista iz Novog Sada je nepravda koja ječi do neba. Tragikomično je da njih za nasilje i kriminal optužuju oni koji su nepatvoreni nasilnici i kriminalci. Hoće li neko stati u njihovu odbranu
Posle izbora sarađivaćemo sa opozicionim partijama, ali na zdravim osnovama. Nije samo cilj promeniti nakaradnu vlast nego i nakaradni sistem, odnosno partokratiju i centralizam. Ne sme komandant i daljinski upravljač lokalnih političara biti u Beogradu. Valjda i mi u Nišu imamo pravo da razmišljamo i da sebi organizujemo život. Na kraju, i sam Beograd je uništen centralizmom. Srbija je organizam hidrocefalusa, postoji ogromna glava koja jede telo. Potom umire
Prema podacima Svetske banke, 2002. je više od 72 odsto svih troškova u zdravstvu u Srbiji bilo plaćeno “državnim” novcem (budžet, zdravstveno osiguranje), 24 odsto iz džepa građana, a ostatak iz drugih, uglavnom međunarodnih izvora. U periodu od 2006. do 2012. godine javna sredstva pokrivala su oko 62 odsto troškova vezanih za zdravlje. Nakon 2012. godine i uspostavljanja nove vlasti, dolazi do daljeg smanjenja učešća javnih sredstava u finansiranju zdravstvene zaštite, sa rekordnim minimumom 2017. godine, kada je svega 57 odsto zdravstvenih troškova pokriveno sredstvima iz javnih izvora, a građani su iz svog džepa platili 41 odsto
