Knjige – Koliba sećanja >

Epoha srećnog čoveka

Knjiga memoara Tonija Džata nije ni debela ni pompezna "sveobjašnjavajuća" knjiga, ona je samo VELIKA knjiga, jedna od najboljih i najvažnijih koje vam se danas i ovde nude

Ljupke mantre naše mladosti postale su način života kasnijih generacija. Šezdesetih smo barem bili svesni, čak i kad to nismo govorili, da je suština seksa... seks. Ipak, ono što je usledilo naša je greška. Milevičari, akademski građani, nastavniciprepustili smo politiku onima kojima je stvarna moć daleko zanimljivija nego njene metaforičke implikacije. Politička korektnost, rodna politika i nadasve preosetljivost za povređena osećanja (kao da imamo pravo da nas ne vređaju): to će biti naše nasleđe.

U današnjoj celebrity kulturi i pisci, barem oni uspešni – šta god to značilo, a od prilike do prilike znači svašta, i dobro i loše – prinuđeni su da se ponašaju kao pop-zvezde. Neki to i zavole, "prime se". Neki, opet, samo to i jesu: šarlatanske pop-kreature, bića bez sadržaja, baš kao i njihova dela koja odzvekeću jednu sezonu, do neke nove kerefeke. Ako ih lane niste uhvatili da vam se potpišu na preskupo plaćeni primerak Ničega, ove sezone ih već nema, ili ih ima ali ste ih zaboravili, jureći već nekog novog replikanta.

Toni Džat nikada neće potpisati nikome primerak svojih memoara: umro je takoreći odmah nakon što ih je završio. Uostalom, i da je još živ, to bi bilo nemoguće: ovaj je veliki britanski (evropski, američki, svetski) istoričar poslednje godine života proveo u "telu kao zatvoru", pateći od sve goreg oblika amiotrofične lateralne skleroze (ALS) koja čoveka, pre nego što ga ubije, učini potpuno nemoćnim i nepokretnim. Već u vreme nastanka ovog teksta, koji je diktirao, Džat je bio telesno sasvim nemoćan, ali još savršeno očuvanog uma. Ako vam to zvuči kao savršen opis pakla, tačno vam zvuči. Pa ipak, Džat dosledno smatra sebe srećnim čovekom; čitaocu knjige njegovih uspomena svakako će biti jasno zašto, i teško da se neće složiti s njim.

I baš tu, od kraja – to jest, od svesti o skorom kraju – započinje Koliba sećanja (prevele Slobodanka Glišić i Slavica Miletić; Yes pro, Beograd, 2011), svojevrsno memoarsko svođenje računa sa sopstvenom epohom, ali i sa samim sobom. Suzdržano, ali opet i sasvim akribično, bez ikakve namere da "jeftino" gane čitaoca sopstvenim bespomoćnim i beznadežnim stanjem, Džat ga uvodi u jednu fascinantnu i potresnu priču o jednom isto takvom ljudskom životu "otvarajući" ga sa one krajnje strane, od nezaustavljive telesne propasti i urušavanja ka smrti, da bi se odatle krenuo vraćati u... život, u epohu, običaje i ljude dvadesetog veka. Džat pripoveda o svojim dugim noćima provedenim u bespomoćnoj bespokretnosti, koje koristi za prisećanje, mentalno "beleženje" događaja i slika, za odmotavanje rolne unazad... E, to je ta projekcija koju čitalac gleda sa piscem u jednoj virtuelnoj mračnoj komori, svojevoljno "zatočen" u ovoj izuzetnoj, po mnogo čemu veličanstvenoj memoarskoj knjizi.

Toni Džat (Tony Judt) rođen je 1948. u Engleskoj, od jevrejskih roditelja "kontinentalnog" porekla. Njegov će odnos prema "identitetu", kojem je posvećeno taman onoliko stranica ove knjige koliko je potrebno da ona nipošto ne preraste u teorijsko nagvaždanje, ostati suptilan i složen: po mnogo čemu "Englez" do srži, Džat istovremeno o Englezima dosledno "govori u trećem licu"; o Jevrejima takođe. Kjučne godine životne i intelektualne zrelosti provodi u Americi, voleći je i poznavajući je, ali i ostajući dosledno distanciran prema njenom "unutrašnjem biću"; otuda je prirodna njegova zaljubljenost u Njujork, najsvetskiji svetski grad: "On gleda napolje i zato je privlačan ljudima koji se ne bi dobro osećali dublje na kopnu."

Pisac nam pokajnički svedoči i o svojoj okasneloj fasciniranosti (srednjo)istočnom Evropom, koju je "otkrio" tek na poznom vrhuncu Hladnog rata, zamerajući ne samo sebi nego ogromnom delu "leve" elite evropskog Zapada suštinsku parohijalnost koja nije ni znala ni razumevala, čak ni stvarno pokušavala da razume, šta se zapravo dešava iza Gvozdene zavese, odviše često se zanoseći sumanutim mistifikacijama o mračnom boljševičkom istoku kao tobožnjoj "alternativi".

Tome se ne treba preterano čuditi. Džat pripada "srećnoj" generaciji zapadnih "bejbi-bumera", čedima posleratnog progresa, onima koji do dan-danas vole da veruju kako su promenili svet, ali će Džat, svodeći račune, ironično-melanholično reći da je svet naprosto bio dovoljno ljubazan da se promeni za njih, that’s all... No, do tada će, bar u Engleskoj, trebati pretrpeti solidan broj godina (polu)gladi i nemaštine, kao startne osnove tadašnje srednje klase u zemlji potpuno iscrpljenoj ogromnim ratnim naporom. Ali, važnije od toga, trebalo je preživeti i onu danas tako zaboravljenu apsolutnu "engleskost" stare Engleske, one u kojoj se jela najbezukusnija hrana u kosmosu i u kojoj je već i Francuz bio biće sa druge planete, a kamoli tamo neki "obojeni", ili Arapin, ili Poljak... Kako god, o toj će Engleskoj, i o Londonu kao centru svog života ("vazduh iznad glavnog grada podsećao je na loš dan u Pekingu"), baš kao i o Kembridžu, sve sa ličnim sobaricama (!) koje su studenti imali (ali čedno, bez sexualnih aluzija! Uostalom, bile su to uglavnom tete u ozbiljnim godinama, zadužene za nadgledanje moralnog lika pitomaca!), Džat napisati neke od najboljih stranica ove knjige, koja doduše drugačijih stranica osim najboljih ni nema. Džatova "vožnja" kroz sopstvene rane jade ima nečega od boraćosićevskog drajva u Ulozi moje porodice... mada inače ni ti pisci, ni prilike u kojima su odrastali ni po čemu "spolja" ne liče.

Potom dolazi mladost, obeležena predvečerjem "seksualne revolucije", te njenim punim zamahom, mada će Džat – tipično engleski, ne? – reći da se o njoj tada, naročito na Ostrvu, ipak više fantaziralo nego što se borbeno dejstvovalo; jedino su je – kao i sve drugo – nemački levi radikali shvatali baš, baš smrtno ozbiljno i upražnjavali je do balčaka, dokazujući na najčudniji mogući način gotovo pa stereotipnu štrebersku "nemačkost" svog otpora svakoj tradicionalnoj patrijarhalno-kapitalističkoj "nemačkosti"... No, Džat svakako jeste čedo kulture šezdesetih, i ova je knjiga, u jednom od svojih ključnih slojeva, katalog traženja i zabluda mladog intelektualca: kratak mladenački cionizam, eksperiment sa životom u kibucu, sva moguća "leva skretanja" jedne dražesno naivne epohe, "kontrakultura" u punom zamahu, rascvat svakojakih pompeznih mistifikacija koje će nekako baš tih godina (o)lako steći akademski legitimitet... To vreme Toni Džat oslikava majstorski, duhovito bez grubog cinizma i nežno bez samoidelizujuće sentimentalnosti. Retrospektivno sagledavajući učinak "velike promene" iz šezdesetih i njenih potonjih odjeka, Džat odaje dužno priznanje njenom emancipatorskom potencijalu, ali i briljantno karikira njena bezbrojna zastranjenja, recimo kroz neodoljivo zezanje mistifikatorskog parajezika "francuskih intelektualaca" kao žanra (sve do Žižeka & co...). A kada su "akademski standardi" u pitanju, Džat je uistinu osvežavajuće konzervativan i elitista: njega ne možete impresionirati svim onim paranaučnim kros-inter-post-neo-giga-mega "studijama" Ovoga ili Onoga, koje se pretvaraju u samozaljubljene orgije sektaštva ove ili one manjine (ili većine, whatever) i rasadnike suvišnih radnih mesta za napaljene mediokritete koji ćiftinski uzgajaju svoje fckn "identitete" misleći da je to samo po sebi već Neka Nauka, po sistemu da "crnci proučavaju crnce, a homoseksualci homoseksualce", kako Džat precizno sažima tu pošast.

Na kraju, šta preostaje, pre čina smrti? Ono što je strašno i porazno jeste nepopravljivost i neponovljivost stvari. Smrtno bolestan i zarobljen u kavezu paralisanog tela, Džat najviše žali što nikada više neće moći da putuje vozom: "Nema više Vaterloa, nema više seoskih stanica, nema samoće: nema više postajanja, ostalo je samo beskonačno bivstvovanje". Znate li za bolji i strašniji opis stvarne smrti, one koja nastupa pre biološke: nema više postajanja, to si što si, zauvek!

Konačno, opraštajući se sa čitaocem koliko i sa svetom, Džat će mu pokloniti svoju duboko potresnu viziju rajskoga stanja kao – u detinjstvu proživljenog – večitog putovanja malom železnicom negde u švajcarskim planinama, u svojevrsnom zaklonu od istorije, koji je i istoričaru i te kako potreban. Sada je zasigurno tamo, i voziće se po tim čarobnim gorama do kraja vremena.

Koliba sećanja nije ni debela ni pompezna "sveobjašnjavajuća" knjiga, ona je samo VELIKA knjiga, jedna od najboljih i na jedan sasvim autentičan i neagresivan način najvažnijih koje vam se danas i ovde uopšte nude. Da je samo nju napisao – a daleko je od toga – Toni Džat bi bio jedan od najboljih pisaca ovog vremena. Naglašavam: pisaca, jer ova je knjiga literarno briljantna i očaravajuća, mada baš nimalo "barokna". Već sada je nemoguće zaobilaziti ovu knjigu, a ne biti varvarin i ignorant.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine