Srednje slovo

ŽAK: Ne dopada mi se njeno ime.
ORLANDO: Kad su je krštavali, niko nije mislio da vama ugađa.
(Šekspir, Kako vam drago)


Upravo na stranicama "Vremena" sociolozi su nedavno primetili kako postoje različiti načini da oni kojima je do toga stalo skrenu na sebe pažnju javnosti. Neki ljudi pokušavaju pošto-poto da budu zapaženi i samoreklamirajući se porodičnim imenom i pogotovo upotrebom srednjeg slova. Takvih je doduše, tvrde stručnjaci za self-marketing, u Srbiji malo jer ovde malo kome nešto znači što je nečija pra-prababa nekada bila poznata ličnost. Upućeni u samoreklamiranje savetuju da je bolje ne poigravati se srednjim slovom i ne graditi tako imidž.

Budući da sam u redakciji u kojoj radim jedini novinar koji u potpisu svojih tekstova već godinama upotrebljava srednje slovo (Lj), priznajem da mi je zapažanje sociologa o samoreklamiranju i poigravanju imenom i prezimenom pomalo pogodilo. Tim pre što to ne činim zbog poze, umišljenosti ili samoreklamiranja. Moji preci zaista nisu igrali zapaženu ulogu u nacionalnoj istoriji da bih preko njih mogao da gradim imidž. Lj, koga tim srednjim slovom indirektno potpisujem ispod svojih tekstova, o tome najverovatnije nema pojma jer ga nisam obavestio, a redovno čita samo novine koje pišu o pčelarima-hobistima (o politici smo davno prestali da razgovaramo kada sam ga svojevremeno uhvatio kako muči mozak slušajući "Argument više" na Radio Beogradu). Prema sopstvenom imenu nikada nisam imao nekakav poseban odnos, od malena sam ga nosio kao razgažene i udobne cipele, smatrajući ga nečim što ti roditelji spuste u kolevku i o čemu je kasnije izlišno razmišljati. Oko mog imena, uostalom, i nije bilo previše spora – na svet sam došao prilično neplanirano i nenadano, kao neka vrsta roditeljske kolateralne greške, što je zatim pretočeno u ono Nenad.

Čak bi se moglo reći da sam bio i pomalo srećan što je s imenom sve ispalo tako obično i što se ne zovem, recimo, Petar Kralj, kao naš poznati glumac. Sećam se priče da su ga kao studenta milicioneri jednom prilikom pitali za ime, a zatim, pošto su dobili odgovor, počeli da ga lemaju zbog navodnog sprdanja s narodnom vlašću. Radovalo me je i to što Stefanovića nije bilo previše u vrhovima bivšeg režima i što ne moram da strepim da će mi u nekoj ambasadi uskratiti vizu jer se slučajno zovem isto kao i neki podsekretar za privredu kome ne daju da izađe iz zemlje. Nikada nisam imao ni nevolja kao kolega Miša Brkić, s kojim već drugi put radim u istoj redakciji, a kome su slali ispravke na tekstove koje nikada nije napisao. Jednom ga je naš bivši zajednički glavni urednik privremeno i suspendovao zbog članka koji je u drugim novinama napisao čovek sličnog imena.

Svome novinskom imenu dodao sam Lj. onog trenutka kada sam u nekada udobnim, razgaženim cipelama prečesto počeo da zatičem druge ljude sa istim imenom i prezimenom, i ustanovio da i sâm sve češće dospevam u tuđu obuću. Jedan kolega s istim imenom i prezimenom dugo je pisao za "Dugu", a objavio je i nekoliko knjiga. Drugi sa istim imenom i prezimenom na BK televiziji sjajno prenosi utakmice italijanske fudbalske lige. U početku je bilo čak i pomalo zabavno kada su me na ulici presretali poznanici i hvalili me ili psovali što sam iz "izdajničkog" "Vremena" najzad "prešao" u "Dugu" (koja je pre nekoliko godina važila za prilično "patriotsku" redakciju), ili mi preko telefona zamerali oni što su na BK hteli da gledaju Lacio-Juventus, umesto utakmice Roma-Parma. Bilo je i slučajeva da su oni što su pročitali knjigu koju je napisao Stefanović iz "Duge" svraćali do mene i tražili da im napišem posvetu sa Lj. Nekima od njih nije bilo dovoljno što nisam bio traženi autor, jednostavno su želeli da ipak popričamo o onome što ih je zanimalo.

Posle nekoliko godina upotrebe srednjeg slova stvari sa imenom krenule su, međutim, gore nego ikada ranije. Po principu – jednom kolateralna greška, uvek kolateralna greška. Imenjak iz "Duge" (čoveka inače lično ne poznajem) postao je u međuvremenu šef informativne službe Demokratske stranke (ili nešto slično), a zatim i član upravnih odbora Studija B i Tanjuga. Neupućeni novinari ovih redakcija od tada mi gotovo svakodnevno, što direktno što preko emisara, šalju poruke o tome kako bi trebalo da izgleda njihov urednički kolegijum. Neki bi da se preporuče, neki čisto da podsete kako se odavno znamo. Jedan suspendovani novinar RTS-a lično je priznao kako me je nedavno tražio u DS-u i kako je hteo da me zamoli da ga "preko Đinđića vratim na posao", ali da me, na njegovu žalost, nije tamo pronašao. Pre nekoliko dana vest o tome da sam "postao neki faktor u Tanjugu" pročitao je i komšija koji mi je ljubazno pridržao vrata od lifta i važno saopštio – "baš mi je drago da si napredovao". Vest o tome da sam "napredovao" došla je izgleda i do Lj-a, ali poznajući ga, ne verujem da očekuje da "preko Đinđića" poradim na vraćanju emisije "Argument više".

Slovo više u mom imenu ne označava dakle ništa više do broja onih cipela u kojima se jedino prijatno osećam. To srednje slovo moglo bi, uostalom, da se pročita i ovako: ja, dole potpisani novinar "Vremena" izjavljujem da nisam član nijedne stranke niti upravnog odbora, da poznajem Đinđića i da ću to poznanstvo sebično koristiti samo za dobijanje ponekog intervjua, da obožavam da igram fudbal ali da ne radim na BK, i da me je za Tanjug savršeno baš briga.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine