Dekoracija

U Badnjevcu se završetak školske godine pretvarao u svečanost u kojoj učestvuje čitavo selo, deca, roditelji, rođaci – dok bismo se razilazili ljudi bi dovikivali: "Kakav je đak?" Moja majka i otac bi ponosno u glas viknuli: "Prrrvi je knjigu dobio!", a ja bih stiskao Guliverova putovanja i grabio napred, dok se ono "prrrvi" kotrljalo u ušima crvenim od stida... Bio sam pak u prilici i da iskusim da je nekako lepše kad se nagrada daje nego kad se prima. Zapala mi je čast da deset godina budem član žirija nagrade "Jug Grizelj", koja se dodeljuje za istraživačko novinarstvo u službi razvijanja tolerancije među ljudima i narodima. Nenadoknadivo je zadovoljstvo kad dobijete priliku da u teško vreme orhrabrite nečiji moralni i profesionalni podvig, kad vidite kako to čoveka, opkoljenog i satanizovanog, raduje i učvršćuje.

Ove, desete godine ja sam bio taj ko je za nagradu predložio Omera Karabega, čoveka koga je ova sredina svojom huškačkom atmosferom oterala i koji je, otišavši u Minhen, pa u Prag, očito pobeđivao sebe svaki put kada je za sedam godina uspostavljao one tri stotine dijaloga preko linija frontova naših zavađenih naroda. Njegova sizifovska borba za izgubljenu stvar nekako najviše liči na novinara čije ime ta nagrada nosi, a koji se zvao Jug, a čiji brat nosi ime Slaven, i koji je rođen u Dalmaciji, a živeo u Beogradu. Ako su se u ovoj zemlji završili ratovi, a valjda jesu, i Omerov podvig – dijalog na buretu baruta (takav je i naslov upravo izašle knjige koja sadrži deo tih razgovora) – trebalo bi da je završen, pa je i bio trenutak da se takav trud nagradi. Omer je čovek diskretan i skroman, s retkom osobinom samoobuzdavanja (što je osobina koju nezavisni novinari počinju da gube, a režimski je nisu ni imali).

Omer je apatrid, a u obrazloženju odluke ima i jedna rečenica koja ga poziva da se kući vrati, ali on, očito krijući nešto teško, kaže da to ipak ne namerava. Nas to mora činiti žalosnim, ali neki ovde tu dramu previđaju u afektivnoj zlobi. Pre neki dan, "Politika", "oslobođena", i posle pet minuta štrajka "nova", objavljuje napad na tu odluku, formalno se pozivajući na to da Omer Karabeg (protiv koga, naravno, kao, nemaju ništa) nije trebalo da bude ni kandidovan, jer nije bio tu kad je grmilo. Poruka je pojačana karikaturom na kojoj se vide otisci nožica različitih životinja, a među njima press, press. (Što će reći: "Nije pao sneg da pomori svet, već da svaka zverka pokaže svoj trag!"). Prirodno je bilo odbrusiti: "Vi, gospodo, zapravo još ništa ne znate o duhu te nagrade, a i ne bi trebalo da odmah zaboravite da su odjeci vaših reagovanja upravo ovog laureata oterali iz ove zemlje, a i da su novinaru čije ime nagrada nosi možda malo skratili život – toliko o 'zverkama koje ostavljaju svoj trag'". Onda sam od toga odustao da se ne bih lišio zadovoljstva neučestvovanja u opštoj poteri za slugama bivšeg režima.

I na "devedesetdvojci", u kojoj bi mogli nešto da znaju o duhu te nagrade, jer su je dobili i jer je na isti način pre pet godina u istoj "Politici" osporavana, na TV 92 samog laureata pitaju da li nagrada koju drži u rukama predstavlja – političku manipulaciju!? Čoveku bi neprijatno, pa se samo nemoćno nasmeja!

Odustao sam i od toga da grdim dobru decu koja se kvare. Možda sam bio i zadrt kad sam agresivno navodio ostale članove žirija da odustanu od dodele "oktobarske" nagrade beogradskim novinarima, ali šta ću, "režimski" su na duži rok kompromitovani, a nezavisni su u takvom zagrljaju s pobednicima da to već liči na protivprirodni blud – nezavisni se jesu namučili, ali su se vala nadobijali "oktobarskih" počasti, zahvalnica, unapređenja i postavljenja. Troje su postali ministri informacija; jedan sužanj posta podministar (ili nešto slično), troje njih, bogami, avanzova u ambasadore; jedan (on je i bivši ministar) postade predsednički savetnik – iz osećanja dužnosti, jedan urednik nezavisnih novina postade direktor savezne institucije, čak ispade i da se šef tajne policije, kad je bio dao otkaz, bavio novinarstvom (nezavisnim); itd. itsl.

Zapravo, odustao sam od svake primedbe kada sam gotovo slučajno nabasao na jednu istorijsku ilustraciju te žeđi za dekoracijom. Tražeći neku meteorološku asocijaciju o "snegovima i zverinjem tragovima", u zapisima o istoriji srpske meteorologije "Devet hrastova" Ljerke Opre, našao sam pismo profesora Liceja, začetnika meteorološke službe u Srbiji Vladimira Jakšića, upućenog Čedi Mijatoviću, ministru finansija:

"Mojoj zloj sudbini pripisujem što sam u mojih četrdeset godina službovanja mnogo neprijatnosti propatio, iako su me najplemenitije misli na posao kretale ne gubeći iz vida slavu Srbije. Ne znam kako sam sebi da protumačim – ja sam Vas uvek simpatisao, kao da ste mi neki po prirodi dobar brat – iako od Vas ništa dobra nisam uživao, kojim bih se mogao pohvaliti – ništa osim učtivosti, koja Vam je po prirodi urođena. Takovski krst više pripisujem Vašoj gospoji supruzi, koja Vas je pobudila da mi njega nabavite. O nekim Vašim osobinama volim i da ne govorim, a nisam verovao da je istina kada su mi govorili da mi niste dobru rad. Imao bih mnogo po ovom predmetu da Vam pišem, no skratiću pismo jer ionako imate dosta posla, pa možda ga pažljivo ni pročitati nećete moći.

Nekim srećnim udesom upravo sam sada dobio vest od moga kolege Kazakisa iz Atine da mi šalje Orden Sv. Spasitelja kojim me je sam Kralj odlikovao. Dakle, Periklovi potomci, koji su pre 2000 godina pre naše ere ka velikoj slavi krenuli, odlikovali su me, odlikovao me je onaj narod koji na višem mestu stoji nego engleski tvrdica. Valjda su umeli dostojno da ocene moj naučni rad, kao i oni instituti u Parizu.

Ja lako ne molim, ali u ovom trenutku Vam podnosim molbu, iako u privatnom vidu, da mi, kao sadašnji ministar pod čijim vođstvom stoji sada statistika, nabavite Svetog Save dekoraciju. Mislim, kada je Njegovo Veličanstvo njim odlikovalo Dragaševića i Zdravkovića, da sam ga ja zaslužio posle 25 godina načelničke službe. Ako ćete mi verovati ovu molbu podneo sam zato što ste Vi lično ministar, ali da je kogod drugi, gord bi bio da to učinim. Uostalom, molim Vas i to da ovo pismo, osim možda Kralju, nikome u celoj sadržini ne saopštavate – pozivam se na Vaš karakter.

Uvaži li se moja molba, obećavam Vam da ću za Parisku izložbu spremiti poslove statističko-kartografske prirode sa kojim će učen svet biti zadovoljan. Ne bude li tako – od moga koraka nikakvog sledstva – tada smatrajte da je vreme za moje uklanjanje sa činodejstva pozornice...

Vaš ponizni Vladimir Jakšić

Beograd, 16. aprila 1889."

Nikako ne odolevam tom slikovitom pismu, shvatam da pravim novu grešku, da će mnogi biti inspirisani da ga prepišu, prilagode i pošalju nekoj kancelariji ordena.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine