Ćorsokak

Hodate poletno ulicom, uvereni ste da znate kuda ste se uputili, energično skrenete levo, i najednom vam se na putu ispreči zid. Dobro, na tom zidu verovatno postoje vrata ili bar prozor, umesto zida tu je možda žica ili metalna ograda, ali to ne menja stvar. Prolaza nema. I da ste najsamouverenija osoba na svetu (u stvari, naročito u tom slučaju), osetićete se bar za trenutak nemoćni. Kad savladate prvi talas razočaranja, pokušaćete da nađete nekakav prolaz, naročito ako morate mnogo da se vraćate. Možda to i nije pravi ćorsokak, već samo tako izgleda površnom pogledu? Možda možete da prođete kroz zgradu ili dvorište, ili se možete provući između zgrada? I ako na tom putu morate da se malo ukaljate, nije važno. Treba imati u vidu da je ovde veličina hendikep, što je čovek sitniji lakše će se provući. Tu pešaci imaju prednost. Postoji još jedan značajan rizik, možda će se zabludeli očajnik posle provlačenja između oluka i kontejnera, posle saplitanja i kaljanja, ponovo naći pred zidom. Tada će, ako uopšte može da se okrene, čitav proces cepanja, prljanja i grebanja morati da prođe još jednom. Mnogo je sigurnije prvo se raspitati o eventualnom prolazu kod eventualnih domorodaca. Ako je ulica pusta, kao što ćorsokaci po pravilu jesu, ili ste ustanovili da je osoba koju ste pitali za put samo još jedan zalutali nesrećnik, ne preostaje vam ništa drugo nego da u obrnutom smeru pređete sada već poznati put (pod uslovom da vas niko ne juri, što je u kombinaciji sa ćorsokakom ozbiljan znak da Svevišnji pokušava nešto da vam kaže). Pri povratku ćete osetiti kako su se malo otromboljili onaj polet i samopouzdanje koje ste na početku puta imali.

Obično se misli da su ćorsokaci najčešći u starim delovima grada i divljim prigradskim naseljima, jer je tu građeno bez plana. Zaista, u prigradskim naseljima se pre tridesetak godina često dešavalo da taman dva domaćina sazidaju kuće jedan naspram drugog i tako počnu da formiraju ulicu, kad se nađe treći, koji počne da gradi nasred tog zamišljenog puta. Iz samoživosti ili čistog inata. To je jedan od načina da nastane ćorsokak. Ali, ko pogleda kartu Beograda, na primer, videće da je najviše ćorsokaka na Novom Beogradu. Na karti često te slepe ulice, koje nikako nisu sokaci, izgledaju kao prave, samo su oivičene isprekidanom, a ne punom crtom. To su ćorsokaci nastali iz plana. Neostvarenog.

U ćorsokak mogu dospeti i neki razgovor ili neka veza, može se dospeti i u životni ćorsokak. Za razliku od prostog, saobraćajnog ćorsokaka, za koji će svaki odrastao i zdrav čovek brzo ustanoviti šta je i doći do neminovnog zaključka da mu nema druge do da se vrati odakle je došao, problem sa ovakvim ćorsokacima je da zalutali obično ima tendenciju da dugo ostane slep na činjenicu da se našao u slepoj ulici. Ovde slepa ulica postaje ulica slepaca.

U ćorsokake se najlakše dospeva kada se čovek kreće u grupi. Što veća grupa, to je onima na začelju teže da dokuče kuda se ide, i ne preostaje im ništa drugo nego da slede one na čelu. A za velike mase i Bulevar revolucije može postati neprolazan. Tek kada kolona stane, oni u masi shvate da nešto nije u redu. Najteže je tada onima na čelu, oni ne mogu ni nazad, jer su ispred njih dotadašnji sledbenici. Oni na začelju su u mnogo lakšem položaju. Ako shvate situaciju, najlakše im je da se vrate i nađu put (najgore što im se pri tom može desiti jeste da gomila sada njih počne da sledi), a ako ne shvataju, onda pošto-poto hoće da nastave napred, pa guraju one ispred sebe. Mada, oni na čelu često znaju za nekakav prolaz kroz koji samo oni mogu da se provuku.

Kada mnogo ljudi zajedno zapadne u ćorsokak, nastane miting. Mitinzi stvaraju nove ćorsokake, i tada se ni inače prohodnim ulicama ne može proći od ljudi.

Postoji i postćorsokački sindrom. Čovek koji je taman nekako našao izlaz, umesto da sada vodi računa kuda ide, postane zaokupljen pitanjem kako je dospeo u ćorsokak i ko je za to kriv. Ophrvan teškim mislima, često ponovo pogrešno skrene i nađe se pred novim zidom. Mnogo bolje prolaze oni koji ne prestaju da misle na put kojim su krenuli, makar i došli do zaljučka da uopšte ne žele da baš tamo stignu ili da ne žele da putuju sa dotadašnjim saputnicima. Ali, ako se odluče za novo odredište, valjalo bi da dobro prouče kartu.

Ima onih koji kao da su jedva čekali da dospeju u ćorsokak. Zaključe da se dalje ionako ne može, da su sve ulice u stvari slepe, pa se priviknu na svoj ćorsokak i sažive se sa njim. U ćorsokacima se zadržavaju i sasvim drugačije ličnosti, koje neće da priznaju da prolaza nema i uporno hoće glavom kroz zid. Ko nema osetljivu glavu, ponekad na kraju i uspe.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine