Otvaranje izložbe

Prvi signal najčešće je opipljiv. Pozivnica vas sačekuje u poštanskom sandučetu. Čitajući krupna slova sa ogoljene lakirane ili kovertirane pošiljke, obaveštavate se o prilici, mestu i času. Šta se u tom trenutku može raspoznati: ravnodušnost, uznemirenost ili ponos što pripadate izabranim za nastupajuću počast? Različito od najave oglasa u novinama, pozivnica za otvaranje izloćbe je mamac društvene obaveze. Na osnovu nje očekuje se aktiviranje drugog signala, što podrazumeva utrošak vlastitog vremena za dotičnu, navedenu stranku, skup nekoliko stranaka ili, pak, neobičnu pojavu. Izložba je priredba sa rutinskim redosledom senzacija i njen zakazani početak izvesno ima sopstvena pravila.

Iz primene francuske reči vernisaž (vernisagge) koja nas upućuje na lakiranje, zapravo premazivanje firnajzom, otvara se i drukčije značenje – dan uoči otvaranja izložbe. Ranija mogućnost da se eksponati vide pre javnog otvaranja postavke, napuštena je i pretvorena u zakazano vreme za posetu, najčešće u niz večernjih trenutaka kada netom pristigli pripadate kratkotrajnom kolektivu posetilaca.

Od sredine prošlog veka, upravo iz francuskih umetničkih priredbi i javnih salona taj "lakovani čas" prilaska izloženoj, najčešće, umetnosti, ali i čemu god namereno pokazanom, početno je obeležje ućivalačkih posmatranja javne priredbe. Trenuci rezervisani za takvu ličnu 'premazanost' pred skupom po pravilu su dući od premijera i predstava i pokatkad, u zavisnosti od društvenog značaja imena i manifestacije, iziskuje i svojevrsnu "umontiranost" – što je, najčešće za dame, i ishod raznolikih doterivačkih uživalačkih tretmana.

Izloženi predmeti, dostignuća i u savremenoj umetnosti učestalo izložene situacije na otvaranjima su u opoziciji zarad pritiska mnogih ućivalačkih ličnih produkcija. Prilika svake važnije zakazane svečanosti je i sajam nadmenog gurkanja, stiskajuća, ukuvavajuća akumulacija pritiskanja vazduha – nikotinijada pokatkad garnirana koktelima alkoholnih isparenja. Otvaranja izložbi protiču tako u razlikama od lokacije i geografskih mesta. Javni moral – taj opominjuće zloupotrebljavani pojam u osvitu demokratskih otvaranja izložbi – famoznih pariskih salona umetnosti, u dugačkim izloćbenim šetalištima, obezbedio je repertoar u okrilju evropejske građanske učtivosti i uživanja u zavirivanju. Tako su po dugačkim izložbenim holovima sudelovali raznovrsni rekviziti – otmeni štapovi, krinoline, halb-cilindri ili prevratne epizode s famoznim ispuštenim rukavicama.

Uz kurtoazne otpozdrave ili uz pripaljivanje lule, započinjali su, kao i danas, razgovori brzometnog udaljavanja od datog okruženja. Naravno, na likovnim izložbama, iščuđavanja nad najsitnijim česticama razloženih boja na platnima bila su predigra za trgovačka i politička tumbanja, prognoze, očekivanja i zgražavanja. Otvaranja iz davnih demokratskih prošlosti nakrcala su obilje šokantnih i skandaloznih eksponata. Kupci izloženog ili kolekcionari umetnosti, susrećući se, borili su se za prestiž, pa čak i kada su aukcijski poslovi pristizali u obaranju cena za trećerazredne ili falsifikovane predstave scena, poput posmatranja kupanja starozavetne Suzane koju motri nekoliko staraca, svedočeći i o pritajenoj želji konzumenata ili iz današnje vizure feministički trijumf, Salomin ples pred odsečenom glavom Jovana Krstitelja.

Oblici postavljenih skulptura – od mitoloških božanstava do afrikanskih čudovišnih demona ili nekih drugih instalacionih materijala – u trenu otvaranja dejstvovali su sasvim pogrešno. Dečja razdraganost ili laktaško razmahivanje, te gardovi ustuknutosti i pokreti unazad, rezultovali su sitnim skandalima obaranja postamenata, lomljave i definitivne demontaže zamišljenih eksponata. Lokalna jućnoslovenska hronika otvaranja izloćbi nude feljton odlika gde izloćba jednako stvar za narodne domove kulture ima zasebna pravila. Uživaoci takvih otvaranja znali su za ugostiteljsku korist – postavka narodne radinosti i lokalnih iskrenih želja je zanemarivana: izložba je bila i nastup za lokalne ili gostujuće dominantne rukovodioce, i vladare regionalnih pripadnosti, i izabrane garniture mesnih načelništava, zaslužnih prvoboraca, trećepozivaca i rođaka. Plakete i medalje dopunjavane su pravim gastronomskim praznicima gde se ritualno izjedanje uspinjalo u zemljotresne trenutke. Likovne i kolekcionarske sekcije sakupljača zapušača i prostirki sa likom i figurom, ili izložbenih sajmova sa značkama, ubrajali su se u najmasovnija otvaranja izloćbi. S druge strane, rekonstruisani ambijenti nudili su draž javnog dodira. Za spomen-sobe sa izloženim tapijama na čast i moć, šinjelima, revolverima i ordenjem, vernisaži su upriličeni najčešće u prepodnevnim, matine časovima, kada su prinudni kolektivni dolasci zaposlenih ili naraštaja u školovanju osiguravali nekritičnost zdušnih oduševljenja.

Otvaranja i danas ne omogućuju samo dugometražne satiruće pozdravne govore i mini, slet priredbe. Prehrambene prilike su čest razlog gde su uživanje i iskušenje tesno spojeni. Po dolasku pojedinih zvanica, počinje vijugava potraga za koktel ponudom u zamenu obilnih večeravanja i potpomaganje pri vetrenju flaša votke i domaćih prepečenica, pokatkad raspoređenih u gajbama za pivo. Prizori ekscesa i prestiža otpočinju gotovo odmah, jer došavše (ponekad je nejasno i ko-zna-odakle sišavše) zvanice i samozvanice otvaranja dokrajčuju povod skupa. Iz prikrajka se može sačuvati obraz ne učešća u tuđim društveno-umetničko značajnim i plasiranim razlozima i potrebama, pogotovo prema drskoj nezi brzih i programski prepredenih sudelovanja u mnogostrukosti svedozvoljenog savremene umetnosti. Duša nekog takvog, veštog posetioca otvaranja ostaje u pribranosti vlastitog ne remećenja, jer se, uz razgovor, okretanja, sačekivanja i govorkanja, uspe ponekad nešto zaista važno, a za izlagača strašno: da se od eksponata zaista ne vidi – ništa.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine