Revanšizam

Kako od Slobe praviš zvečku? Ubaciš mu metak u glavu.
(Grafit u Beogradu)

Revanšizam – da to odmah razjasnimo – nije krivično-pravna kategorija; "bezobzirna osveta", međutim, jeste: to je jedno od krivičnih dela iz niskih pobuda (KZ Srbije), izvršeno "u nepomirljivoj težnji i posebnoj odlučnosti da se neka istinita ili izmišljena krivica zadovolji jedino time da se drugome oduzme život" (jedna presuda Vrhovnog suda).

Revanšizam je moralna kategorija, želja za osvetom i naplatom, olakšanjem i pročišćenjem; zadovoljština, satisfakcija. Neko bi rekao da je to arhetip, a neko drugi bi dodao da se hrišćanska crkva već dve hiljade godina trudi da tu starozavetnu čežnju ("Oko za oko...") barem ukroti, ako već ne može da je ukine Hristovim vapajem u pustinji. Mudri ljudi vekovima upozoravaju da za osvetom ostaju gađenje i praznina (kao i za pobedom, uostalom). Uzaman: ta čežnja suviše je duboko ukorenjena u ljudskoj prirodi... Pravni racionalisti kazaće da revanšizam ima ulogu preventivnog faktora, odvraćanja od zlodela, jer će oštećena strana tražiti zadovoljenje, ovako ili onako. U redu, država je na sebe preuzela te poslove pošto je Božja osveta (na koju je položio pravo onomad) ostala nekako transcendentalna, tj. onostrana. Država je, međutim, kao i sve ljudsko, nesavršena, a pravo i pravda nikako da se poklope; tako je ostala jedna moralno-pravna siva zona, ostavljena pojedincu da se u njoj snalazi oko osvete i naplate – putem revanšizma...

Kada je 5. oktobra ta siva zona bila donekle proširena, desio se jedan simbolički veoma značajan incident u kome je lice Milanović Dragoljub (onaj sa RTS) zadobilo lakše telesne povrede u okolnostima remećenja javnog reda i mira većih razmera. Džon Simpson sa BBC-ja nazvao je u svom izveštaju taj incident "mrljom na licu srpske revolucije"; Slobodan Milošević, onaj što se zahvaljivao što nismo glasali za njega, jako se potresao zbog batina koje je Dragoljub Milanović tada popio i gorko se žalio predsedniku Koštunici zbog toga. Zanimljivo, Milanović je prvo ljudsko biće za koje čujemo da je izazvalo saosećanje Slobodana Miloševića; to nije uspelo mrtvima, ranjenima, udovicama, siročadi, izbeglicama i sirotinji...

Bio je to zaista ružan prizor (čim je i Slobu dirnuo!): onaj veselnik beži i pada, pokriva glavu rukama, a nekoliko lica ga mlati "dugo i zamišljeno", što bi rekao Bulgakov. Slično se provelo i lice Komrakov Miodrag, ali taj slučaj nije bio dovoljno medijski pokriven, niti je uspeo da uzbudi g. Miloševića, barem kako izveštava g. Koštunica.

E, sad: incident je u javnosti bio propraćen sa – u najmanju ruku – zluradošću, ako ne i sa uživanjem. Komentari tog slučaja poznati su svima, pa ćemo ih preskočiti; recimo samo da su mnogima srca junačka zaigrala od radosti na taj prizor. Da li je to lepo ili nije, drugo je pitanje: važno je da je nekima bilo lepo dok su te TV snimke posmatrali. Čovek će se – kad ga prođe to uživanje – normalno upitati: pa dobro, ima valjda sud i zakon i za tog Milanovića, ako je nekome nešto kriv, a ne da ga onako dušmanski ugaze u Aberdarevoj ulici? Može se zamisliti krivična prijava protiv Milanovića i Komrakova (i protiv još nekih...), a zbog osnovane sumnje da su počinili svašta, pa i to zbog čega su popili batine; jedna takva krivična prijava, uostalom, postoji u nadležnom tužilaštvu.

Pomenuti incident, dakle, primer je revanšizma. Ako bismo saslušali počinioce, one koji su mlatili Milanovića i Komrakova, može se pretpostaviti da bi oni kao svoj motiv naveli – na primer – gađenje i frustraciju zbog dugogodišnjeg pranja mozga putem bezočnog laganja i slično. Možda bi rekli i da su godinama o tome sanjali; verovatno ne bi pokazali znake kajanja; možda bi u četiri oka i uz piće priznali i da su uživali u tom premlaćivanju i da im je žao što su im Hadži-Struja, Čukić i još neki pobegli, pa da se sada uzdaju u policiju i pravosuđe da oni s njima izađu na kraj. To je, međutim, ovde manje važno. Daleko je važnije nešto drugo: da li je taj ružni incident – kad se jednom dogodio – proizveo željene posledice? Drugim rečima, da li će budući direktori i glavni urednici značajnih medija dvaput razmisliti i setiti se tužne sudbine Dragoljuba Milanovića – pre nego što narede da se objavi neka bezočna laž? To, međutim, treba pitati njih.

Da zdrava doza revanšizma kao javne atmosfere, ali bez činjenja krivičnih dela, može biti stvar korisna, svedoči primer susedne i prijateljske Hrvatske. Naime, tamošnja nova vlast pokazala je neumereni strah od optužbi za revanšizam kad je pobedila na izborima 3. januara ove godine. Upravo svojim snebivanjem i femkanjem oko "revanšizma" nova hrvatska vlast omogućila je razvodnjavanje već postojećeg nacionalnog moralnog konsenzusa oko nužnosti da se HDZ najuri, pa tako pružila i priliku neo-ustaškim i ekstremno-desničarskim kriminalnim elementima da se ohrabre, pregrupišu i krenu u bezobraznu protivofanzivu. Sada već i obični pljačkaš banke pred sudom viče da je to "revanšizam" protiv njega kao "hrvatskog domoljuba" (Split, pre mesec dana), a Nevenka Tuđman (kći) za "revanšizam" proglašava poziv istražnog sudije da objasni kako je uspela da mazne milion i po kuna (400.000 maraka) provizije u očito nezakonitim radnjama. Da se nova vlast u Hrvata manje plašila od optužbi za "revanšizam" i da je očigledne zločine bivše vlasti i njenih ostataka sudski gonila odmah i odlučno, ne bi im ginuli svedoci ratnih zločina (Levar u Gospiću) i ne bi im ustaše danas dizale spomenike ratnim zločincima, kao onaj Juri Francetiću u Slunju (pod Tuđmanom se ne bi usudili!).

Revanšizam je, dakle, moralna atmosfera u datom društvu u tranziciji (kako se to danas kaže), tj. posle svrgavanja zlikovačke vlasti. Cilj revanšizma jeste upravo postizanje prvo moralne, a posle – ako bude dokaza – i pravosudne satisfakcije, zadovoljenja. Da, neki se žale kako su zbog revanšizma "u kućnom pritvoru" (Zorica Brunclik, JUL), tj. ne smeju da pokažu lice u javnosti; drugi se žale kako su "oklevetani" i traže milionske odštete od revanšista koji su ih olajali okolo (Hadžija); treći se vucaraju okruženi telesnim zdrugovima koji – revanšizmu uprkos – nose oružje zabranjeno civilima (Šešelj); poražene snage kukaju kako vladaju "partizanština" (SPO) i "bezakonje" (SPS).

Takvima – osim onog spontanog, koji nije za štampu – treba dati samo još jedan odgovor: šta hoćete? Lakše je vama nego Slavku Ćuruviji, Ivanu Stamboliću i stotinama hiljada žrtava vaše zabave! Još ste dobro i prošli...


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine