Rutina

„DOK OVO NE ZAVRŠIMO, NEMA DA SE SAZUVAMO", reče tako ili nekako slično svojim saradnicima Dušan Mitević onomad, u vreme prvih izbora. Tada je još bio direktor RTS-a i u ljubavi sa liderom SPS-a. Tek posle ga je prevario s Panićem, mada ima i drugačijih mišljenja. Ali, manimo se toga. Pravo pitanje je – otkud ovaj „citat" u rubrici koja je zamišljena da bude, recimo, suptilna? Pa stoga što nas čekaju novi republički izbori, a potom – sva je prilika – referendum ili opet savezni izbori. Prosto čovek ne može da se posveti sebi samom od nagomilanih (političkih) obaveza. Valja odgledati silne stranačke promocije i okrugle stolove na oslobođenim televizijama, ići na mitinge za Dragoljubom i dobošarima, slušati prigodne rok koncerte (još ako bude i onaj novinarski bend, neka nas Bog sačuva), pa onda glasati, možda i protestovati zbog krađe, pa voziti bager, pa možda opet nešto zapaliti, pa od policije oteti koju dogu i kratku cev. Strašno! Prosto čoveku dođe da zavapi – aman, dokle, bre!?!

Hajde ipak da se složimo kako su u pitanju važni poslovi zarad kojih valja žrtvovati štogod sopstvenog slobodnog vremena e da bi nam „svima bilo bolje". I to bi bilo u redu kada bi se radilo o samo „malo vremena", ali svi znamo da stvari ne stoje tako i da nije reč o zanemarljivoj količini vremena. Naprotiv! Isuviše dugo se živi „izlomljeno", svaki čas nešto iskrsne. Prosto smo navikli na sve gore pobrojano i još ponešto pride. Kao da je sve to postalo stvar rutine. Ujutru ustaneš, popiješ kafu, odeš malo na miting, zapališ televiziju...

Šalu (!?) na stranu. Jer, rutina je veoma ozbiljna stvar. Ne misli se ovde na ono – dete u obdanište, pa kuća-posao, posao-kuća i tako svaki dan. Ne. Radi se o drugoj vrsti rutine. Evo primera.

Tačno se zna da će gospodin G. proći pored kafane „Proleće" u pola tri, pored „Sunca" u tri, „Grmeča" u pola četiri, a u četiri će doći u bifence i popiti ko zna koji „nes" po redu, jer gospodin G. inače ne pije alkohol, popio je svoju kvotu i više od toga još pre 3263 dana. U bifencetu će referisati ekipi s kim je posedeo u pomenutim objektima i koga je sve usput sreo, možda se zapitati zašto nema ovoga ili onoga jer, razume se, tačno se zna da gospodin D. dolazi oko podneva, da gospodin T, ako dođe, dolazi oko dva, osim petkom kada sedi u drugom lokalu, da drugi gospodin D. dolazi između pola tri i tri kada su već tu gospoda M. i B. i da ne dolazi četvrtkom i petkom, a da gospodin S. ne dolazi baš uvek u određeno vreme, ali se i bez mobilnog koji je nedavno dobio može pronaći u jednom od dva obližnja lokala.

Primer drugi. Tačno se zna da gospođa N. najmanje dva puta nedeljno izlazi. Sredom uveče ide kod svoje školske drugarice gospođe B. gde će, osim ako nisu prehlađene, sigurno biti još četiri drugarice iz razreda, a subotom u podne pije kafu sa dve tetke, doduše ne uvek u istom lokalu.

Evo još jednog primera. Kada je gospodin J, inače čuveni lovac na džeparoše, uhvatio jednog od mnogih koji se se odali tom društvenom zlu, kada ga je „priveo k poznaniju prava" uzevši mu pri tom ličnu kartu i poslavši ga da kako zna i ume skupi onoliko para koliko mu je izdžepario, jednostavno mu je objasnio gde se nalazi eminentni ugostiteljski objekat i da u toliko i toliko sati baš tamo donese pare jer gospodin J. u taj lokal svraća uvek u određeno vreme.

Iako bi se na prvi pogled reklo da primera poput pomenutih ima na svakom koraku, da baš vi imate sličan, ipak sačekajte. Upitajte se da li je baš tako. Da li se još držite onoga što ste nekad smatrali sitnim stvarima koje čine kvalitet svakodnevnog života? Znate li kada šetate, kada se viđate s prijateljima a kada idete kod babe? Jeste li za sve ove godine uspeli da sačuvate one naizgled sitne dnevne navike koje su vam donosile zadovoljstvo? Ako niste, jeste li se zamislili nad činjenicom da toga više nema, da su vam okolnosti možda neprimetno otele nešto što vam je nekad predstavljalo – dnevnu rutinu? I šta je stvarni razlog za to, da li baš samo okolnosti? Jeste li se borili ili ste se predali?

Postoji ekipa od petnaest ljudi koja gotovo šest godina svake druge nedelje pravi ručkove samo za svoju dušu. Činili su to čak i u vreme bombardovanja, ali se već mesecima ne sastaju jer je sala u kojoj su sedeli služila i ponovo će služiti kao izborni štab. Eto kako politika utiče na socijalni život pojedinca! Ali, zna se u čaršiji da se oni ne predaju, da će se već nekako udenuti u neki prazan prostor jer im je ta vrsta druženja postala rutinska stvar, zadovoljstvo koje se podrazumeva.

S druge strane čini se da je postalo lakše kukati na „politiku" zbog koje nema dobrih filmova na televiziji nego svakog dna predveče sa ženom pod ruku ići u šetnju ili obnoviti stare navike i redovno druženje s prijateljima. Čini se da je bilo lakše izgovarati se da ste taman nešto isplanirali, a ono zbog nekakvog mitinga zatvoren saobraćaj baš u ulici kojom ste krenuli, ne možete ni okolo jer i tamo neko mitinguje ili šeta zviždeći sve u šesnaest ili udara pendreke glavom. Ili da zbog „važnog" TV duela niste otišli na uobičajeno viđenje sa starom ekipom.

Biće da su u pravu oni koji stepen nečije normalnosti mere u odnosu na to koliko su tokom svih ovih godina uspeli uprkos svemu da zadrže stare navike, onu ritinu koja spada u kvalitet života.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine