Pismenost

Ako neko misli da je tema banalna, vara se: čujem da je 60 odsto stanovništva Srbije "funkcionalno nepismeno", dakle ume da se potpiše i da na mobilnom telefonu pročita ko ih je zvao. Tema je, dakle, više nekako elitistička. Pismeno lice iz vlastite pismenosti izvlači popriličnu dozu sujete, u nedostatku boljeg razloga, a uživanje u iluziji da si bolji od svojega bližnjega majka je svakog uživanja. Ima, međutim, i malo dubljih razloga za uživanje u pismenosti – kako svojoj, tako i tuđoj.

Pre svega, imperativna potreba da se nešto zabeleži – jer reči lete, a pismena ostaju – presudno je doprinela razvoju ljudske vrste, unevši red i samodisciplinu u um, a mnogo bolju koordinaciju u odnose mozga, oka i ruke. Istraživanja američke vojske iz perioda Drugog svetskog rata pokazuju da od pismenih regruta ispadaju mnogo bolji strelci nego od nepismenih. Reč je upravo o toj koordinaciji oka i ruke (mozak tu ne igra neku značajniju ulogu). Ali, mnogo je važniji socijalni element: otkad je prvi Sumerac štapićem u vlažnu glinenu pločicu upisao svoje hijeroglife, pa do dana današnjeg – pismenost se ceni. I ne samo to: među pismenima su se odmah pojavile razlike jer se može biti pismen, veoma pismen i polupismen, sa svim mogućim nijansama između toga; jedino se ne može biti najpismeniji jer je jezik (pa i onaj pisani) živi organizam koji raste i razvija se.

Biti pismen ne znači samo poštovati pravila gramatike i interpunkcije; ima takvih dosadnih pisaca, a ime im je Legion. Biti pismen znači biti u stanju prvo smisliti nešto pametno, pa to onda i napisati tako da drugi razumeju. Ako pri tom čitaoci i uživaju – cilj je postignut. Tu smo već na jednom nivou mnogo visočijem od onoga što zovu "funkcionalnom pismenošću". Naime, dade se uživati u dobro utemeljenoj krivičnoj prijavi, a još više u izvesnim pravosnažnim presudama koje lako možemo da zamislimo; ali to ipak nije ona vrsta uživanja kao kad se čita poslednje poglavlje Krležinog "Banketa u Blitvi", na primer. Lično mislim da je Krleža više uživao pišući to poglavlje, nego policijski inspektor i predsednik Vrhovnog suda iz našeg primera, mada se njih dvojica ne moraju nužno složiti...

Naravno da je najbolje biti veoma pismen, mada to zahteva mnogo rada, razmišljanja i samodiscipline. Upravo plodovi tih napora donose uživanje u pismenosti kako onome koji piše tako i onima koji čitaju. Zašto bi inače ljudi kupovali knjige, a pisci dobijali Nobelovu nagradu? Ima tu – osim para – i nečega što je mnogo važnije: pismenost je veština ništa manja od muzike, slikanja, kuvanja i sličnih veoma cenjenih umetnosti. Upražnjavajući tu veštinu, pismen čovek na putu je da postigne duševni mir i ravnotežu u sebi; to najbolje dokazuje poštovanje koje su drevni Kinezi i Japanci ukazivali svojim kaligrafima.

Ali, iza svega toga i dalje vreba sujeta, najveći čovekov porok. Ima li sujetnije i razmaženije čeljadi od pisaca i pesnika, od skribomana i kolumnista, koji svi žive od pismenosti? Đavo vreba upravo tu, a jedini spas je umerenost. Ne umerenost u pismenosti! Umerenost u sujeti. Kineski mudrac Jao Ce Ze davno je upozorio: "Čovek je kao voda – uvek teče nizbrdo i iscuri kroz najmanju rupu." Pismen čovek ponizno služi Veštini pismenosti, a ne obrnuto; on je samo alatka u rukama Veštine, a ne obrnuto. U protivnom će uživanje nestati, a pismenost se izopačiti u muku, razdražljivost, zavist i pasjaluk. Primera imamo oko sebe dovoljno.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine