Pozornik

Posle odsluženja vojnog roka nije hteo da se vrati u svoje selo. Prijavio se na šestomesečni kurs za milicionera i posle isto toliko prakse dobio je svoj rejon. Naoružan je pištoljem koji, pokazaće se, nikad neće potegnuti i pendrekom kojim će ponekad pretiti a, boga mi, nekoliko puta i upotrebiti. Uniforma nova-novcata, na epoleti jedna žuta tračica a na opasaču broj. U gornjem levom džepu knjižica sa popisom svih gradskih ulica sa objašnjenjima gde se koja nalazi, tako da, ako ga neko upita, može objasniti a da ne bude uhvaćen u neznanju. Pravi predstavnik vlasti. Skraćeno – vlast. Prvi dan je na poslu samostalno.

Mali plavi dečak je hteo, doduše već po drugi put, da proveri istinitost roditeljske tvrdnje da se, ako ništa nije skrivio, milicionera ne treba plašiti i da mu se treba obratiti ako se nađe u nekoj nevolji. Prišao mu je i rekao trepćući suznim očima: "Čiko, ja sam se izgubio." Rekao mu je kako se zove on, kako mama i tata, ali nikako, kao, nije mogao da se seti prezimena i adrese. Prevara je uspela. "Sad će čika to da sredi", reče i pristupi standardnoj proceduri "brisanja suza". Procedura je podrazumevala šetanje okolnim ulicama ne bi li dečak prepoznao ulicu i kuću u kojoj živi. Naravno, dečak je "prošetao njega" i na kraju su obojica završili u stanici milicije. Tamo je saznao da dečaku gubljenje već prelazi u naviku i da je pre nedelju dana nasankao jednog koji je bio u zameni na istom ćošku. Dečaku su dali neku bombonu, a novajliji objasnili da će sve biti mnogo lakše kad upozna "komšiluk". Pokazalo se da se dečak "izgubio" dvadeset metara od svoje kuće i to, u stvari, zbog bombona i vožnje automobilom, što je u ta sirotinjska vremena bio događaj za "puvanje" pred drugom decom.

Dečaku, koji je sada dobro zagazio u petu deceniju, još bridi pozadina od onoga što je od oca posle svega dobio čim se milicioner uhvatio za kvaku sa spoljne strane. Za razliku od sadašnje policije, milicioneri su decu branili.

Zaista, pored bakalina, mesara, obućara, poslastičara i poštara, Beograđani su, šezdesetih godina odlazećeg veka, imali još jednog "komšiju" koji, kao i ovi prethodni nije stanovao u tom kraju: "pajkana", "cajkana", "milkana" ili, najjednostavnije, "plavca". Zvanično, milicionera-pozornika, u hijerarhiji najnižeg po rangu ali, suštinski, najznačajnijeg činioca "službe". "Dužio je" nekoliko kvartova i na smenu sa još dvojicom kolega vodio računa da javni red i mir ne budu narušeni. Radno vreme provodio je šetajući rejonom, pa mu je otud naziv i "šetač", odnosno "ćoškar". Kako je godinama radio u istom kraju poznavao je ceo "komšiluk". To mu je umnogome olakšavalo posao. Uvek je bio obavešten da se, recimo, "Bane ‘Babura’ vratio iz Nemačke (ili sa robije)", da su se "Žika i Lenka juče strašno svađali zbog Žikinog neizbijanja iz bifea" i da je "kod one sa trećeg sprata opet bio ‘onaj vodoinstalater sa Karaburme’ iako je sa vodovodom sve u redu i da ona opet ima novu haljinu" itd. On bi onda otišao do "Babure" i rekao mu da će ga držati na oku i da ga đavo ne nosi da nešto brlja u "njegovom rejonu", sa Žikom bi popio koju, ali bi i njemu i ženi mu zapretio patrolom i sudijom za prekršaje ako bi se kojim slučajem potukli, a kod "one sa trećeg sprata" bi probao da se prisloni na kaficu.

Beograd je bio vrlo miran i bezbedan grad, između ostalog, zahvaljujući pozornicima-ćoškarima. Uniforma je imala autoritet i to će potvrditi svaka ondašnja legenda sa asfalta pod uslovom da je preživela poslednju deceniju.

Sedamdesetih je milicija reorganizovana. Pozornici su i dalje postojali, ali nisu imali stalni rejon koji je ujedno bio mnogo veći. Išli su po dvojica. "Jedan zna da čita, drugi da piše. Zajedno su kompletni", pričalo se. Vijali su se sa sitnim pijačnim lopovima, secikesama, obijačima automobila i valjatorima lakih droga. Najviše od svega su voleli da legitimišu. Pored standardne opreme, "utoke" (pištolja) koja se još uvek vrlo retko potezala i "vucibatine" (pendreka) za koju su se hvatali češće, nosili su i "tužibabu", radio-stanicu pomoću koje su bili stalno u kontaktu sa centralom i koja je "tužakala" podatke iz eventualnog dosijea. Ranijim nazivima su pridodati novi: "drot", po žici koja je spajala mikrofon sa tužibabom; "kljun", po širitu na šapki. Javni red i mir im je još uvek bila osnovna delatnost. Tu negde onaj pozornik odlazi prvo u kancelariju, potom u penziju.

Osamdesetih, kako je životni standard rastao tako je i njih bivalo sve manje, a sve više patrola u automobilima. "Murija". U patroli su bili po trojica. "Jedan zna da čita, drugi da piše, a treći uživa u društvu intelektualaca." Zvali smo ih "žanditi" zbog harača koji su otimali od vozača (žanditizam). Po Beogradu je polako počelo da se puca. Lična i imovinska sigurnost bivala sve ugroženija i ugroženija. Tu i tamo na videlo je isplivavala i poneka aferica saradnji "murke" i "krimosa".

Mrak je nastupio sa devedesetim. Milicija je promenila ime u policiju koja se popunjava povratnicima sa svakoraznih ratišta, profesionalnih branitelja srpstva, ognjišta i pragova. Suočismo se sa "kerovima". Policija se zbog, je l' da, ratova u okruženju uvećavala velikom brzinom i mic po mic izmešala sa kriminalcima. Puca se na sve strane, otima se usred bela dana. Likovi sa poternica voze džipove sa crveno-plavim rotacionim svetlima. Na ulicama kerovi tuku građane koji, zamisli molim te, traže neka građanska prava. Decu nam hapse i prebijaju. Pomisli čovek – gotovo je sa životom.

Pre neki dan kerovi su iskazali svu svoju poslovičnu hrabrost. Čim su ih opkolili dojučerašnji "džakovi za batinanje", spustili su svoje "instrumente" naprasno se setivši da su i oni "narod". Palo je i plakanje sa ljubakanjem. "A sad brate!?", rekao bi taj isti narod.

Sledećeg dana, tu i tamo, viđena je parkirana poneka saobraćajna murija. Mogu se sresti, mada vrlo retko, i kljunovi. Kada se neki novi, mali plavi dečak oslobodi straha i kada bude prišao ćoškaru iz bilo kog razloga, znaćemo da je konačno svanulo i da su došla nova/stara dobra vremena.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine