DDR

Stojim ja tako pre neki dan kraj jednog zemunskog raskršća čekajući gradski autobus – koji nije proizveden u DDR-u, ali kao da jeste – kad mi pažnju privuče nesnosna buka turirajuće agonije nekog prometala, praćena ispuštanjem gigantskog oblaka smrdljivog otrova: bio je to vremešni sivkasti wartburg, olinjali četvorotočkaški relikt jedne propale države; OK ima tog krša još naokolo, i celu stvar bih momentalno zaboravio da nisam krajičkom oka uhvatio prometalo koje je wartburgu dolazilo u susret: bio je to ništa manje sivkastopepeljasti plastični trabant, proizveden negde u "sjajnim zeznutim godinama" kada je tavariš Brežnjev još čilo štipkao pionirke za narumenjene obraščiće (ili za šta ih je već štipkao). Krntije se veselo mimoiđoše, a taj susret dva samohodna brontosaurusa na ružnom i prljavom raskršću jednog poružnelog i posivelog grada u poružneloj i posiveloj zemlji – shvatih dok sam ulazio u grozomorno GSB-prometalo pazeći da ne propadnem kroz rupu u podu – bio je svojevrstan znak, simbolička objava, ono objašnjenje za kojim tragam godinama. Istina koju su od nas tako dugo krili je, zapravo, paramistički fakat da Deutsche Demokratische Republik nikada nije umrla, da se samo preselila na jug, onako kako se već sele duše (i ptice)! Takva je scena danas sve teže zamisliva u Drezdenu i Magdeburgu, u Lajpcigu i Pankovu: jedna od prvih stvari koje su uradili Nemci po ujedinjenju bila je temeljita obnova voznog parka, tj. zamena trabanata automobilima. Zato ova uvrnuta prometala, ti portabl-černobili, danas postoje još samo u muzejima i avangardnim umetničkim kolekcijama, gde služe kao artefakti jednog neverovatnog doba u kojem je primenjeni dadaizam bio državna politika.

Da se odmah razumemo, ja nikada zapravo nisam bio u tom bizarnom Honekerovom kazamatu na otvorenom zvanom DDR; meni se samo dogodilo da budem nevoljni participant u posthumnom životu tog zaumnog fenomena, u njegovoj vampirolikoj egzistenciji koja se začela kada se ova groteskna tvorevina hladnog rata preselila koju hiljadu kilometara južnije, obuzevši telo i dušu moje zemlje. DDR je otperjala u Had nekako baš u ono vreme kada se Nova Srbija vozdizala; transfer je, dakle, obavljen negde u tim danima, a sluđeni Srblji su se, ne sluteći belaja, obreli u jednom vampir-carstvu, u kojem su Kralj-vampir i Kraljica-vampirica iživljavali svoju maštu na podanicima kojima je lukavo obećan (K)Raj Istorije.

A priča o DDR-u u našim životima priča je zapravo o jednom simbolu, o lozinki za Gori Deo Sveta, za ono čega smo, živeći u čudnom titoističkom miš-mašu, bili bar delimično pošteđeni. Ceo onaj neverovatni i zastrašujući svet s one strane Gvozdene zavese bio je u imaginarijumu urbane SFRJ omladine nekako sublimisan u toj nakaznoj tvorevini, utoliko pre što ona nije imala nikakav izgovor za svoju bedu, sivilo i ropstvo: "Sovjetski Savez", Bugarska, Rumunija, Albanija etc. mogli su se vaditi na "posledice vekovne zaostalosti", Čehoslovačka, Mađarska i Poljska su "stenjale pod ruskom čizmom" i sve u tom pravcu; jedino je odurni Popravni zavod DDR bio kao nekakva izvrnuta slika našeg sveta, kao parče jednog naroda koje je izgledalo tako žalosno i jadno u poređenju s onim drugim delom istog naroda, iste kulture, jezika i mentaliteta, onim delom koji je živeo u slobodi. Nije tu Berlinski zid bio preterano važan – on je bio samo konsekvenca, samo ovaploćenje jednog Ludila Kao Sistema. Zato se u imaginaciji moje generacije DDR mogao povezati samo s muškobanjastim atletičarkama i plivačicama, tajnom policijom, žrtvama neuspešnih bekstava Glavom Kroz Zid i, naravno, s wartburzima i trabantima, tim nepojamnim krševima koje su kod nas kupovali oni s najmanje novca i najmanje dobrog ukusa, oni koji su u startu odustali od sebe. Sve mi se danas nekako čini da su baš takvi likovi, ti kojima nije smetalo i koje nije vređalo da voze honekerove šklopocije, šampione ružnoće jednog sistematski ružnog sveta, da su takvi koju godinu docnije izvikali Kralja-vampira, jer samo takvima nije smetalo da nastave da žive zaposednuti duhom jedne lešine koja ni za života nije bila osobito prijatna.

U vreme prvog, predsmrtnog života Istočne Nemačke činilo mi se da ima mnogo zanimljivijih mesta za hodočašće, ali danas mi je žao što nisam bio tamo pre pada Zida: ako ništa drugo, ugledao bih budućnost moje zemlje, i odmah bih je prepoznao, čim dođe. Težeći Ugodnom, Dobrom i Lepom (ne nužno tim redosledom), mi smo gotovo apstrahovali onu drugu, paralelnu mogućnost, nesvesno "kupivši" i na svoj način interepretiravši priču o Istoriji kao Večitom Progresu; činilo se, osamdesetih, da je Sivilo u definitivnoj istorijskoj defanzivi, i da u njegovo terapijsko dejstvo veruje još samo Ilija Čvorović, koji je i sam jedan sve egzotičniji egzemplar, a blast from the past, utvara jednog prošlog svršenog vremena. Pokazalo se da je naš optimizam bio nezasnovan, mada na "globalnom" i kontinentalnom nivou opravdan: preživeli ostaci wartburg-trabant ideologije, poraženi do nogu, u rasulu su se povlačili prema Srbiji, da se u njoj ušanče kao u poslednjoj tvrđavi jednog organizovanog košmara. Otuda su wartburzi i trabanti na beogradskim ulicama više od smešnih, prduckavih sokoćala, oni su i "medij" i "poruka", dostojna materijalizacija vladajućeg sistema vrednosti u kojem uživaju Kralj-vampir i njegovi nesahranjeni mrtvaci.

Ali, i ta priča je (gotovo) završena, a socijalistička duh-duša (što bi rekao M. Pervić) rahmetli DDR-a moraće sebi da pronađe novo stanište, ili da se konačno upokoji. Tada će i DDR konačno prestati da bude predmet Njihovog uživanja, jednog paganskog kulta, i postati tek jedna kroz ironični vorholovski filter reinterpretirana pop-sintagma i pop-ikona, diskretna kao zvezda petokraka na hajnekenu, groteskna kao mladi proleteri na šašavim, subverzivnim slikama Komara i Melamida.

A Kralj-vampir i Kraljica-vampirica još uvek mogu da pronađu svoj izgubljeni svet negde u dalekim tundrama, stepama i tajgama, tamo gde je

Vojislav Despotov izgradio svoju Evropu br. 2, azil za izgubljene duše koje vape i pate za svetom obavezne, sveobuhvatne Ružnoće.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine