Podrum

Sudbina je htela, mada se može reći i kako je reč o istorijskoj pravdi, da najstarije sačuvano vino ili, tačnije, ono što je od njega preostalo posle oko dve hiljade godina ležanja – proba jedan Francuz. Istražujući olupinu nečega što je početkom nove ere bilo trgovački brod nakrcan amforama s vinom, Žak Iv Kusto je krajem pedesetih godina ovog veka s morskog dna u blizini Marseja, nekadašnje grčke Masilije, izvukao nekoliko celih amfora. U jednoj se, ispod olovom zalivenog poklopca sa trade mark oznakom vinarskog trgovca, našlo nešto malo onoga što Grci danas proizvode i piju pod imenom retsina, vino sa ukusom borovine. Nekada je on poticao od neželjenog mešanja smole kojom su impregnirane amfore za transport; danas, šmek se postiže namernim dodavanjem smole, po posebnim receptima koji se, dakako, čuvaju kao porodična ili poslovna tajna.

Kusto nije potrošio mnogo reči na opisivanje ukusa tog arheološkog vina, ako je nekog ukusa bilo, kao što verovatno nije gubio vreme ni na ritual degustacije. Misli se na onu proceduru pripreme nepca, nosa i grla, muljanje gutljaja po ustima, koncentrisano zatvaranje očiju i, eventualno, gutanje. Većina degustatora gutljaj na kraju pljune, bacajući u očaj obične "ljubitelje dobre kapljice"; u Kustoovom slučaju slobodno se može reći da bi tako ispljunuo i ukus dve hiljade godina. Što bi svakako bilo šteta bez obzira na bljutavost. Jer, ipak, mora da ima nešto i u svesti o starosti i pitanju o onome što proteklo vreme ostavlja u ukusu vina, sad svejedno da li "subjektivnom" ili "objektivnom" ukusu. Takođe, i pitanju koje se za ovu priliku može napisati u obliku: kakav ukus ima vreme?

A sad nešto sasvim drukčije. Hiljade ljudi stekle su najviša stručna zvanja i odgovarajući ugled istražujući psihosocijalne posledice urbanizacije svodljive na kategoriju stambenih blokova i naselja, među kojima je reprezentativni uzorak najveća spavaonica na Balkanu, Novi Beograd. Nije mi poznato – što, naravno, ništa ne mora da znači – da se, osim evidentiranjem porasta stopa neuroza, kriminaliteta i društvene patologije uopšte, neko bavio pitanjem vrste i veličine osakaćenosti generacija koje se rađaju, odrastaju, žive i umiru u zgradama bez dvorišta, tavana i podruma.

Na pomenuta tri mesta može se rasporediti cela osnova nečijeg života. U dvorištu na koje ovog trenutka mislim – usred centra Beograda, uostalom – nalazio se jedan bunar bez dna. Ispod tankog sloja zemlje, kad se ukloni kamena ploča, otvorio bi se pogled u najcrnji zamisliv mrak. Ako me sećanje ne vara, video sam ga nekoliko puta: beli krug od neotesanog kamena nestajao je u dubinu čiji se kraj nije mogao ustanoviti ni bacanjem zapaljene novine. Padajući, osvetljavala je samo kružni zid, da se u neko doba ugasi. I, naravno, posle tog detinjskog otkrića, dvorište nikada više nije bilo isto. Stanovnici zgrade kasnije podignute na tom mestu verovatno nemaju pojma nad kakvom strašnom prazninom žive.

Što se tavana i podruma tiče, Frojd je ponešto rekao o njihovom simboličkom značenju. U stvarnosti, strah koji se od njih može osećati ne mora da je u vezi sa komplikovanom šemom međuodnosa delova ili slojeva ljudske duše. Na tavanu ili u podrumu tajna se lako poistovećuje sa blagom, bez obzira na to da li u toploj tavanskoj prašini ili hladnoj podrumskoj memli leže svežnjevi starih novina, neupotrebljive, nepotrebne ili stvari nepoznate namene, decenijama zaustavljeni zidni časovnici, zaključani ormani puni knjiga ili sanduci sa neutrošenim lekovima davno preminulih ljudi... Noćne more deteta koje svake večeri treba da zaspi ispod tavana krcatog gipsanim poprsjima nekada slavnog sveta i iznad podrumskih svodova sazidanih na rimskom temelju pretvaraju se, vremenom, u nostalgiju i jasan, mada neodređen bol zbog nestanka svih tih svetova.

Sretniji, kao Žak Iv, dobiju ili otkriju srećnu priliku. Moj prijatelj je tako, pre desetak dana, u svom podrumu pronašao dva balona i pedesetak prašnjavih boca. Kopanje po porodičnom predanju i uspomenama dovelo je do zaključka da se radi o vinu zapečaćenom pre 65 godina, povodom rođenja naslednice. Otvarano je na njenom krštenju, potom venčanju i krštenju njenog sina, pre trideset godina. Strah da je u međuvremenu vino propalo pojačavala je činjenica da je preživelo Nemce, Ruse (!) i generacije nametnutih (pod)stanara koje su kroz kuću prolazile tokom proteklih pola veka.

Ta strašna dilema je rešena prošlog petka. Imao sam čast da, u društvu dvojice znalaca i porodice, siđem u podrum gde su odabrane boce za otvaranje, čak i da – u položaju u kom je ležala decenijama – nosim jednu podrumski hladnu, tamnu i pocrnelu od prašine. I, tu negde, reči više ne pomažu. Otvorene su jedna boca "belog" i jedna "crnog". A, u stvari, tek pošto je sipano u čaše, videlo se na šta pisci misle kad kažu da je nešto boje ćilibara, odnosno rubina. Njihovu bi boju trebalo odmeravati vinom. A ukus? Predajem se, ne umem da ga opišem. Ili, tačnije, reč je o mešavini uzbuđenja i iščekivanja od kog čovek blago treperi pre otvaranja, dok sipa, kad se prihvata tanušne kristalne nožice, dok prepoznaje ukus tečnosti koja se preko jezika, pod nepcem, razliva i klizi niz grlo.

To uzbuđenje i taj ukus (vremena) ostaje, bio sam siguran pri prvom gutljaju. Isto kao dvorišta, podrumi, tavani i uspomene na ono što se, koliko god ponavljano, događa samo jednom u životu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine