Science fiction (Gvira)

"Krhka srpska demokratija na rubu je urušavanja zato što su javnosti izloženi užasi u Bosni i drugde, počinjeni tokom raspada dotadašnje Jugoslavije". Rečenicu su potpisali Artur Klark i Stiven Bakster, autori knjige "Svetlost drugih dana", čija je svetska premijera 25. maja 2000. održana usred Beograda, tj. na Dorćolu. Sama za sebe, ta činjenica potvrđuje da je reč o sajens fikšn romanu, mada sama premijera nije presedan, jer su neka Klarkova dela ovde već imala svoj svetski debi, zahvaljujući Zoranu Živkoviću i ediciji "Polaris".

Elem, "krhka srpska demokratija" dospela je do ivice urušavanja 2037. godine, što ovdašnjem svetu koji SF još tretira kao "gledanje u budućnost" teško da može podići elan ili popraviti svagdašnji faction. Ako je za utehu, isti autori u istoj 2037. godini ili tu negde oko nje otkrivaju da "u zemljama bivšeg Sovjetskog saveza narod je kao opčinjen zurio u epohu staljinističkog terora. Nemci su masovno počeli da razgledaju holokaust. Japanci su, prvi put posle nekoliko pokoljenja, prinuđeni da se pomire s istinom o jezivim masakrima koje su za vreme rata počinile njihove imperijalne trupe u kineskoj pokrajini Sečuan i drugde. Izraelcima nikako ne godi istina o njihovim zločinima nad Palestincima". I tako dalje: u Francuskoj je došlo do "težeg slučaja krize savesti" zbog otkrića širine kolaboracije sa nacističkim okupacionim režimom, a Belgijance je konsternirala činjenica da su u Kongu za dve decenije između 1885. i 1906. ubili osam miliona Crnaca.

Sva pomenuta otkrića u Klark-Baksterovoj verziji budućnosti načinjena su zahvaljujući crv-kameri iliti gvirenju kroz prostorvremenske crvotočine, što jeste jedna od hipoteza izvodljivih u okvirima moderne fizike i, utoliko, opravdava ono science u imenu žanra. Što se onog fiction tiče, on počinje idejom da direktni pogled u prošlost, mogućnost "prisustvovanja" svakom događaju – onemogućava zločin. Masovna proizvodnja i komercijalizacija nalik onoj čiji smo svedoci u odnosu na kompjutere i internet – sve u cilju ličnog bogaćenja, a ne za dobrobit čovečanstva, dakako – dovode do potpunog haosa u ljudskom svetu sredine 21. veka, uključujući tu i "krhku srpsku demokatiju". Uzrok su (ne)očekivana "otkrića" postignuta gvirenjem u prošlost: muževi saznaju s kim su ih sve, kada i kako varale žene i ljubavnice (i vice versa), "biračka tela" otkrivaju ko su im stvarne političke vođe i koji ih motivi navode da se staraju o narodnom dobru, a celi narodi zgranuti su nad krvavom i mučnom slikom sopstvene slavne, junačke i slobodarske istorije.

Nevolja je, može biti, u tome što znanje o prošlosti nikome nije popravilo sadašnjost (skeptici će dodati: a teško da će i bilo koju budućnost). Obično, ljudsko saživljavanje sa – takođe ljudskom – patnjom osuđenika na raspeće, kolac ili lomaču još nije dovelo do odustajanja od raspinjanja, nabijanja na kolac ili spaljivanja živih ljudi, kao što ni jedna svečano ratifikovana konvencija protiv torture nije proizvela ništa drugo do rafiniranijih i prikrivenijih oblika mučenja i "humanijih" egzekucija. Ovde se, možda čak i u istu ravan, mogu ubrojati u poslednje vreme sve učestalija "istorijska" izvinjenja – od slavnog klečanja Vilija Branta pred spomenikom pobijenim Poljacima do ponešto nejasnog, nedavnog "ispričavanja" Vatikana zbog hrišćanskog odnosa prema Jevrejima u poslednje dve hiljade godina. Uz tako nagli napredak "istorijski korektne svesti", ne treba se iznenaditi ni ako se sutra neki od lidera čovečanstva u ime cele vrste ne izvini braći majmunima, jer su u procesu očovečenja do poslednjeg uništeni zajednički nam ljudskomajmunski preci.

Sprdnji – ili žaljenju, svejedno – ima mesta, čim se "težina" izvinjenja poveže sa "veličinom" osobe koja se izvinjava: politički šef prethodno "denacifikovanog" naroda, namesnik svetog Petra na Zemlji, lideri "razvijenog sveta"... U svakom slučaju, za postojeće istorijske "gvire" ostaje nevidljivo ili bar beznačajno svako pojedinačno suprotstavljanje, protest ili pobuna zbog "istorijski nužnog" (zlo)čina u nekom "višem" ili "opštijem" interesu. Ukoliko se neka istorija – "naša", recimo – lakše može čitati kao duhovno raskolnička, politički podanička, u postizanju ciljeva šizofreno svedena na prevrtljivost/nasilništvo, utoliko će veći broj pametnjakovića talambasati o nacionalnim korenima duhovnosti, nepokornosti i herojskim tradicijama naroda. Suočeni, tu i tamo, sa mirisom proizvoda sopstvenog intelektualnog varenja, danas će sa istim žarom osuđivati kao bunilo ono što su do juče slavili kao ostvarenje vekovnog sna.

I tako dalje, i tome slično: teško da bilo kakva gvira za virkanje u prošlost može da promeni perspektivu samog pogleda. Koliko je ljudi svoju ideju o robovlasništvu promenilo suočeno sa činjenicom da su piramide gradili plaćeni radnici, pritom izjevši belog luka i ječmenog hleba, i popivši količine piva od kojih bi se sagradila piramida znatno veća od najveće, Keopsove? Što se, pak, "krhke srpske demokratije" tiče, čini se da ona za sada – ako ne i do 2037. godine – ostaje u sferi sajens fikšna. Do tada ćemo se već naslušati objašnjenja.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine