Kjara

U našu kuću Kjara je, uprkos mom žestokom protivljenju, stigla prošlog juna kao mače staro tek dve-tri nedelje. Budući da već godinama živimo u nekoj vrsti tipične srpske rodovske zajednice (tri generacije zajedno), smatrao sam da bi mačka pride zaista bila previše. Iskreno rečeno, ni bez toga nikada nisam previše žudeo da od kuće pravim mini zoološki vrt.

Nisam baš bio od onih koji su u mladosti mučili mačke ili vežbali volej na njima, ali ih jednostavno nisam primećivao. U kućama gde drže mačke ili pse uvek sam sedeo kao na iglama, lažno se kezio na "slatke mace i kuce" da ne uvredim domaćine i obično odbijao svako posluženje, pozivajući se na juče započetu dijetu. U "Vremenu" sam bio valjda i jedini koji nikada nije pomazio redakcijskog mačora Peru dok je ovaj živeo u našim prostorijama. Verovatno i jedini koji je sasvim otvoreno podržao Uroša kada je svojevremeno pretio redakcijskom miljeniku (prethodno mu je mačor Pera ugazio u kompjuter i izbrisao već napola napisan tekst).

I onda je stigla Kjara. Doneli su je dok sam boravio na Kosovu, izveštavajući o poslednjim danima rata. Kasnije sam saznao da su "plan o maci" žena i deca u tajnosti napravili još pre početka rata, da su odavno kaparisali mače i čekali moje prvo službeno putovanje. U priličnoj meri u čitav projekat bila je izgleda uključena i čuvena "mačkara" Goranka, koja je odnekud iskopala teoriju kako deca koja rastu uz kućne ljubimce kasnije neuporedivo lakše odolevaju raznim životnim iskušenjima. Goranka je tvrdila kako se dečja volja mora ispoštovati. Ona je kao mala imala u kući čak i sovu.

Kada sam, dakle, po povratku s puta video stvorenje koje mi se mazno muva oko nogu, ukućanima sam odmah saopštio da maca i ja ne možemo opstati u istoj kući i dao im 24 časa da izaberu. Pošto su mi deca ubrzo saopštila kako bi im bilo žao da odem, prvo sam zapretio da ću se vratiti na Kosovo, zatim da ću se preseliti kod majke, da bih se još iste večeri zadovoljio odlukom da Kjara ne ulazi u sobu u kojoj spavam. Sutradan su me već poslali da joj kupim hranu. Tri dana kasnije uhvaćen sam kako, kupujući mačju ljubav, Kjari tajno nudim komadiće praške šunke. Pred samim sobom sam se pravdao kako u trenucima kada smo dobili rat protiv NATO-a ja lično mogu i da izgubim neku bitku, tešio se da je maca ipak bolja od sove, ili da je Goranka možda u pravu kada tvrdi ono o deci i ljubimcima.

Pod izgovorom da se temeljno spremam za neki intervju danima sam ispod beležnice krio priručnik "sve o mačkama" (kao nekada strip o Taličnom Tomu u osnovnoj). U knjigama je inače pisalo da je Kjara obična maca. Meni se činilo da je ona mnogo više od toga, da lepše prede, razborito gleda i sasvim sigurno ima neuporedivo viši IQ od svih dotada viđenih mačaka. Tako se dogodilo da su prilično neosetno meni, nekadašnjem mačkomrscu, priče o macama postale nešto sasvim normalno. O mačjem "teranju", na primer, počeo sam da razgovaram (opet sa Gorankom) podjednako ozbiljno kao i o višemesečnim "teranjima" opozicije da održi miting protiv vlasti, iako mi ovo drugo spada u opis radnih aktivnosti.

Sredinom prošle nedelje, voljena, mažena i pažena Kjara iznenada nas je ostavila. Kućna istraga još nije tačno utvrdila kako, ali biće da je krenula za nekim dorćolskim mačorom dizelašem koji joj se sa naše terase učinio kao dobra prilika. Te večeri kada je nestala obišli smo sva okolna dvorišta, podrume i sklonište u koje nismo silazili ni za vreme bombardovanja, a ja sam lično posle ponoći zalegao ispod silnih automobila u Dušanovoj, rizikujući da me neki vlasnik džipa optuži za postavljanje eksploziva i hladno upuca sa balkona. Sve je bilo uzalud. Od Kjare nije bilo ni traga, ni glasa. Deca su odbijala da idu u školu, deda koji jedva hoda puzao je po kući i tražio macu po ćoškovima ormana, a baba, koja nam nikada nije oprostila što je mačka ušla u našu rodovsku zajednicu i krljala joj muškatle, neprekidno je plakala i ponavljala – "da je bar samo još jednom vidim". Supruga je danima pisala obaveštenja o "izgubljenoj mački" i izgubljeno šetala sa njenom slikom od mesara Mirka do novinarke iz kioska na ćošku. Moj drugar Cvele iz Užica nudio je utehu u vidu potomka njegovog rasnog mačora Dragoljuba, komšija koji odlazi iz zemlje nudio je svoju macu, ali uplakana deca nisu želela ni da čuju. Kjaru ništa nije moglo da zameni.

Iako u dubokoj žalosti zbog odbegle mace, mlađe dete je (uz konstataciju da naša porodica više nije kompletna) već došlo na opasnu pomisao kako bi, u sličnoj situaciji, kuče sigurno pronašlo put do kuće. A i Goranka ima svu potrebnu literaturu o tome. Što se mene tiče, sa kućnim ljubimcima sam ovoga puta zauvek raskrstio. Od literature trenutno me zanima samo "Lesi se vraća kući". Za slučaj da se Kjara vrati.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine