LJUDSKI KAPACITETI: Božidar Nikolić

Intervju – Božidar Nikolić, pedagoški asistent >

Jednake šanse uz malu pomoć

Kada ulazite u porodicu koja je skrhana mnoštvom problema socio-materijalne prirode, a, nažalost, takvih je sve više i više, morate pokazati dozu empatije i razumevanja za situaciju u kojoj se porodica nalazi, uz sva potrebna uvažavanja jako bitnog kulturološkog miljea te porodice, i pritom obezbedite ono što je vaš zadatak i cilj, a to je, recimo, obezbeđivanje redovnog pohađanja nastave dece iz te porodice, što se uglavnom identifikuje kao problem

Zadatak pedagoških asistenata u školama je da pruže pomoć i dodatnu podršku deci i učenicima u skladu sa njihovim potrebama. Takođe, oni bi trebalo da pomognu i nastavnicima i vaspitačima u cilju unapređivanja rada sa decom i učenicima kojima je potrebna dodatna obrazovna podrška. Pored toga, oni će sarađivati i sa porodicama, a pružaće podršku zaposlenima u obrazovno-vaspitnim ustanovama u pripremi i realizaciji nastavnih i vannastavnih aktivnosti.

Dosadašnja iskustva asistenata koji su proteklih godina već radili na inkluziji romske dece veoma su pozitivna: uspostavljeni su i razvijeni kontakti sa romskim zajednicama i porodicama učenika, roditelji imaju bolje kontakte sa školama, smanjeno je izostajanje sa nastave, učenici ostaju u sistemu obrazovanja, postignuća učenika su znatno bolja, romski učenici su uključeni u vannastavne aktivnosti sa svojim vršnjacima, neguje se antidiskriminativna kultura u ustanovama i rešavaju slučajevi diskriminacije, nastavnici imaju više razumevanja za problem romske populacije i više su uključeni u programe stručnog usavršavanja koji su namenjeni unapređivanju obrazovanja Roma, a u redovne nastavne programe uneti su i dodatni sadržaji iz oblasti romske kulture i tradicije. Sa jednim od njih, Božidarem Nikolićem, o profesiji pedagoškog asistenta razgovarali smo u ovom broju "Obrazovanja za XXI vek".

"VREME": Šta je sve posao pedagoškog asistenta?

BOŽIDAR NIKOLIĆ: Uloga pedagoškog asistenta kao novog tipa prosvetnog radnika u obrazovno-vaspitnim ustanovama se pre svega odnosi na podršku u učenju deci iz osetljivih grupa stanovništva, na rad sa decom koja dolaze iz socijalno depriviranih sredina (ruralnih sredina, sela), romskom decom i, uopšte, na rad sa decom za koju nastavni kolektiv proceni da im je potrebna obrazovna podrška kroz različite vidove individualizovanog, diferenciranog metodološkog pristupa u radu u okviru nastavnog procesa. Tačnije, pedagoški asistent učestvuje u realizaciji nastavnog procesa koji kreira i u okviru odeljenja sprovodi učitelj ili predmetni nastavnik, tako što asistira nastavniku u realizaciji nastavnih aktivnosti sprovodeći zadatke po nalogu nastavnika za određenu grupu učenika ili jednog učenika za koje je identifikovana potreba za individualizovanim, metodološki korigovanim pristupom u savlađivanju nastavnog gradiva. To je samo jedan od segmenata uloge pedagoškog asistenta koji se odnosi na nastavni proces. Takođe, pedagoški asistent ima jako značajnu ulogu u posredovanju, u obezbeđivanju kvalitetnije saradnje između škole i porodice učenika, obezbeđivanju saradnje između škole i lokalne zajednice, sa relevantnim lokalnim institucijama i spoljnim saradnicima u cilju podizanja kvaliteta vaspitno-obrazovnog rada škola.

Kako izgleda jedan radni dan pedagoškog asistenta?

Za svrsishodan i kvalitetan rad pedagoškog asistenta veoma je važno planiranje, imajući u vidu njegovu kompleksnu i multifunkcijsku ulogu u školi. S obzirom na moje višegodišnje iskustvo u radu u ulozi asistenta u nastavi kroz projekte koji su postavili pravni okvir za sistematizaciju pedagoških asistenata u našem obrazovnom sistemu, vrlo rano sam shvatio da mi je, pored onog obaveznog operativnog plana rada, za moje angažovanje u školi potreban i individualni plan koji je u korelaciji sa pomenutim operativnim mesečnim planom, ali je specifikovan na nedeljne i pogotovo dnevne aktivnosti. U tom kontekstu, moj radni dan je vrlo varijabilan i zavisi od vremenskog perioda koji posmatramo. Tačnije, početkom školske godine veći deo mojih aktivnosti se svodi na administrativne poslove, beleženja, analize i posmatranja dece koja će biti u fokusu mog rada kroz nastavni proces. Takođe, izrada preciznih baza podataka ili socijalnih karata o učenicima, koje imaju za cilj da se prilikom planiranja rada u nastavnom procesu sa decom uzmu u obzir sve najrelevantnije činjenice koje mogu doprineti izvođenju kvalitetnog nastavnog procesa, koji se oslanja na sve ono što je prepoznato kao pozitivno i prethodno iskustvo koje svaki učenik donosi sa sobom iz svoje porodice. Polazeći od toga, a uzevši u obzir vrlo bitan kulturološki status porodičnog okruženja iz kog učenik dolazi, kvalitetnom analizom takozvanog backgrounda porodice kreira se adekvatan individualizovan pristup u radu sa učenikom. Prikupljanje svih tih podataka predstavlja moju obavezu, prezentovanje istih nastavnicima kao i učešće u planiranju procesa rada, tako da sada, recimo, pošto sam tokom septembra meseca radio na analizi, beleženju i prikupljanju podataka, od oktobra meseca uključen sam u nastavni proces u okviru realizacije individualnog obrazovnog plana za jednu romsku devojčicu. Pored toga, u okviru mojih aktivnosti na dnevnom planu ulaze i učešće na sastancima Školskog inkluzivnog tima, Tima za zaštitu dece od nasilja u školama i drugim školskim aktivima. Tako da jedan moj radni dan u školi može biti jako zanimljiv i prožet svim navedenim aktivnostima, a može biti i vezan za administrativne poslove i obradu prikupljenih podataka o deci i porodicama, ali je u svakom slučaju nadograđen društvenim aktivizmom i delovanjem u okviru lokalne zajednice u cilju obezbeđivanja materijalnih sredstava za nesmetano redovno pohađanje nastave od strane učenika.

Vaš zadatak je da radite sa decom iz socijalno osetljivih grupa. Na kakve sve probleme nailazite, a koje su vedre i lepše strane vašeg posla?

To je po meni jedan od najinteresantnijih segmenata uloge pedagoškog asistenta. Naime, tu dolaze do izražaja svi oni ljudski, humani kapaciteti, kompetencije za rad sa decom koje nosimo u sebi i koje treba iskoristiti na najbolji način kako bismo pronašli najbolji put za posredovanje u rešavanju mnoštva problema koji se ne nalaze u deci – učenicima – i ne treba ih gledati iz tog ugla, već to su problemi koji su svuda oko nas, oko dece i predstavljaju deo našeg života u školi. Neprilagođenost škole, kao sredine u kojoj deca provode značajno vreme, učeničkim potrebama, usporeni procesi socijalizacije učenika bez prave podrške od strane školskog nastavnog kadra, vršnjačka netolerancija, vršnjačko nasilje, poremećeni odnosi na relaciji nastavnik–učenik, međusobno nepoštovanje, problemi učenika u porodici, i još mnogo toga, čine rad školskog nastavnog osoblja jako kompleksnim. Škola nije samo obrazovna ustanova, već ima veoma važan aspekt delovanja i na vaspitanje učenika, zato je vrlo važno da mi koji radimo u okviru obrazovnog sistema u Srbiji ozbiljno shvatimo svoju ulogu i damo svoj maksimum da transfer znanja, umeća i veština koje upućujemo ka učenicima u školi bude realizovan na što kvalitetniji i prilagođen način, koji će svako dete umeti da prepozna. Najveća satisfakcija za mene je kada prepoznam kod nekog od učenika da, recimo, usvoji rečnik lepog i kulturnog izražavanja, da obogati svoj vokabular tim rečima koje podstiču na razvoj međusobne tolerancije i uvažavanje različitosti.

Sećam se jedne devojčice, učenice prvog razreda, sa kojom sam radio pre nekoliko godina koja, nažalost, nije imala podsticaj u porodičnom okruženju da razvije sposobnosti lepog kulturnog izražavanja, takođe grafo-motoričke funkcije kod deteta nisu bile dovoljno razvijene jer, nažalost, do polaska u školu nije imala prilike da drži olovku u ruci. To je bio pravi izazov za mene u radu s njom, rad sa njom pamtim kao lepšu stranu svog posla jer sam pored nje i ja rastao i učio da se prilagođavam njenim potrebama, pre svega vremenu za učenje. Shvatio sam da ne idemo svi istim tempom kroz život, pogotovo kroz školovanje, a njoj je trebalo više vremena da usvoji neke norme lepog ponašanja, ali ne na ishitren i iznuđen način kako se, nažalost, u mnogim školama praktikuje. Na primer, učenike prvog razreda samo što ne vezujemo za stolice da sede mirno bez mrdanja i pomno prate šta učitelj govori. Ne shvatamo pritom da je to pre svega još dete koje najvećim delom najbolje i najviše prihvata kroz igru, uz otvoren odnos sa nekim ko stoji pred njim. Eto, to su bile moje prve lekcije iz prakse kako treba usporiti pred decom i dati im vremena da u skladu sa svojim mogućnostima rastu i razvijaju se, a i mi zajedno s njima.

Osim rada sa decom, treba da sarađujete i sa nastavnicima i porodicama. Kako izgleda ta saradnja, kakve su prepreke i problemi tu prisutni, ako ih ima?

Rad sa roditeljima je takođe jedan od većih izazova u radu. Nažalost, mnogo više problema se javlja u tom vidu angažovanja asistenta. Tu dolazi do izražaja ono što je usvojeno kroz veoma bogatu, raznovrsnu obuku koju smo prolazili tokom svih ovih godina, a koja je vrlo studiozno i kvalitetno strukturirana od stane NVO "Centara za interaktivnu pedagogiju" iz Beograda, a odnosi se na sticanje znanja i veština iz oblasti komunikacije. Konkretno, asertivnost je veoma značajna veština koju svaki pedagoški asistent treba da usvoji kako bi uspeo kvalitetno da odgovori zadatku u radu sa roditeljima. Kada ulazite u porodicu koja je skrhana mnoštvom problema socio-materijalne prirode, a, nažalost, takvih je sve više i više, morate pokazati dozu empatije i razumevanja za situaciju u kojoj se porodica nalazi, uz sva potrebna uvažavanja jako bitnog kulturološkog miljea porodice, i pritom obezbedite ono što je vaš zadatak i cilj, a to je, recimo, obezbeđivanje redovnog pohađanja nastave dece iz te porodice, što se uglavnom identifikuje kao problem. Takođe uključivanje takvih roditelja kao aktivnih partnera u obrazovni proces njihove dece jako je veliki izazov za mene kao asistenta. Tokom školske 2004/2005. sam zajedno sa svojom koleginicom, učiteljicom, razvio jedan model programa za približavanje škole marginalizovanim porodicama. Razvili smo model kako da aktivnije uključimo takve porodice, tačnije roditelje u život i rad škole. Taj mini projekat je izrodio odlične rezultate na koje smo svi u kolektivu bili ponosni jer smo prvi put tim roditeljima pružili priliku da prikažu sebe i svoje mogućnosti kako oni najbolje znaju, naravno, uz našu podršku jer je bilo jako bitno da ih osnažimo i motivišemo da nam budu aktivni partneri u obrazovnom procesu u kome su i sami učestvovali u funkciji roditelj–saradnik. Ova priča dovoljno govori da nam praksa pruža mnoštvo mogućnosti i kreativna rešenja kada je u pitanju saradnja škole i porodice kroz vrlo značajnu uloga PA. Najlošiji pristup koji nikada ne donosi rešenja je prebacivanje krivice na lošu ili nikakvu podršku od strane roditelja svojoj deci kroz školovanje što se odražava na njihova postignuća, Međutim, ključ rešenja leži u našim rukama, samo ga treba znati na pravi način iskoristiti jer najveći deo odgovornosti u obrazovanju dece je na nama koji radimo u okviru obrazovnog sistema, a ne na roditeljima. Od njih možemo samo napraviti dobre saradnike ako izaberemo pravi pristup u rešavanju problema.

S obzirom na iskustvo koje imate, kakvi su vaši utisci i mišljenje o programu inkluzije koji je u ranoj fazi nailazio na otpor i zamerke?

Kakvo mišljenje mogu imati o inkluziji kad moje zvanje i moja uloga u obrazovnom sistemu jeste plod inkluzivnog obrazovnog pristupa u okviru sistema obrazovanja u Srbiji? Sećam se 2002. godine, kada sam otpočeo da radim kao tada romski asistent u nastavi, tih godina je počela da se razvija inkluzivna misao u našem obrazovnom sistemu. U principu nije inkluzija nešto novo što je proizišlo iz novog društvenog konteksta u kome smo se našli devedesetih godina. Praksa je zabeležila dovoljno primera iz prošlosti gde se inkluzija zasnivala na volji pojedinca da uradi nešto pozitivno za nekoga kome nije pružena ravnopravna šansa da se školuje kroz redovni obrazovni system po standardima koji pružaju viši nivo znanja i kvaliteta u radu. Inkluzija je neminovnost koja proističe iz nečega što se zove pravo! U kontekstu obrazovanja pravo svakog pojedinca je da dobije kvalitetno obrazovanje bez obzira na nacionalne, verske i druge identitete, takođe i na svoje mogućnosti. Na državi je da obezbedi svima ravnopravni status i jednake mogućnosti uključivanja u obrazovni sistem, ujedno da obezbedi održive mehanizme podrške za opstajanje u obrazovnom sistemu, kao i praćenje uspešnosti kako bi se rad u praksi mogao unapređivati kroz analize kojima se utvrđuju rezultati minulog rada. Inkluzija za mene znači i nešto više, pre svega humanistički pristup prema svima, a da pritom to ne predstavlja volju pojedinca, već društvenu, zakonom uređenu obavezu, kojom se mi koji radimo u okviru obrazovnog sistema obavezujemo da sve svoje obrazovne kompetencije usmerimo ka obezbeđivanju kvalitetnog obrazovno-vaspitnog rada koji je usmeren na dete i njegove potrebe, koristeći pritom sve one dobro razvijene razvojne kapacitete deteta u cilju unapređivanja i razvoja onih njegovih sposobnosti na kojima treba raditi.

Kako izgleda obuka za pedagoške asistente i kakva se znanja i veštine tu stiču?

Značajan broj pedagoških asistenata je znatno ranije bio uključen u jako dinamičnu obuku za rad u školama kroz projekat koji je poslužio kao model za uspostavljanje sistemskog rešenja i pravnog okvira za ulogu pedagoških asistenata u obrazovnom sistemu. U okviru projekta "Jednake šanse", koji je otpočeo sa realizacijom sad već davne 2002. godine, prvi put se javio taj tip pedagoškog radnika u školi koji je imao ulogu u podršci integraciji, tačnije inkluziji romske dece u obrazovnom sistemu u Srbiji. U to vreme su krenule intenzivne obuke za tada romske asistente. Mi asistenti smo zajedno sa svojim kolegama učiteljima prolazili razne module obuke za rad u školi. Recimo, programe obuke za interaktivnu nastavu; obučavali smo se za sprovođenje obrazovnih programa u kojima je nastavni proces usmeren na dete ("Korak po korak – obrazovni program"); "Stilovi komunikacije" je takođe jedna od značajnijih obuka koja je pomogla ne samo asistentima već i svom nastavnom osoblju iz škola jer je sva ta obuka pospešila saradnju između nastavnika i asistenata. Tokom svog osmogodišnjeg rada u školi u ulozi asistenta prošao sam skoro 300 sati stručnog usavršavanja kroz seminare, što je u velikoj meri uticalo na moje profilisanje ne samo kao profesionalca u svom poslu, već i na podizanje svesti, znanja i veština koje su doprinele potpunijem razvoju moje ličnosti na svakom planu, što, nažalost, nisam imao prilike da dobijem kroz svoje formalno visoko obrazovanje. Ono što sam takođe shvatio kroz ovaj vid alternativnog obrazovanja jeste da se čovek uči tokom celog svog radnog veka, lično usavršavanje nije i ne treba biti ograničeno završetkom formalnog obrazovanja, već čovek koji radi u obrazovnom sistemu mora biti spreman da uvek uči, na različite načine prilagođene sebi, da uči na primerima drugih, da bude spreman da razmenjuje iskustva. Odavno sam prihvatio koncept doživotne edukacije kao jedne od osnovnih načela koja me vode ka svom ličnom i profesionalnom napretku.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

foto: A. Anđić

 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine