Dežurstvo

U zemlji godinama svikloj da neko nešto namerava da preuzme, otme, preko noći prisvoji, stavi pod svoju kontrolu, uzapti, uništi, ošteti, ukrade i odnese dugo već postoji jedinstvena institucija kratkog i jasnog imena – dežurstvo.

Dežurni je svaki onaj kome zapadne red da dežura, ovlašćen da nešto brani, zabrani ili ne dozvoli. Kad god bi Rusi i Amerikanci krenuli oko nečega da se natežu, u radnim organizacijama bivao je zakazan sastanak, a na njemu organizovana dežurstva. Obično je organizator sastanka već imao pripremljen spisak sa preciznim rasporedom, a trampa predviđenih smena bila je moguća jedino u slučaju obaveza kao što su – svadbe, sahrane i parastosi i dolazak majstora u kuću. U preduzeću je obavezno postojao orman, u najvećem broju slučajeva gvozdeni, uvek dobro zaključan, za koji se polušapatom tvrdilo da se u njemu nalaze puške. Više detalja znao je samo onaj koji je bio zadužen za narodnu odbranu, ali je tajnu čuvao zagonetnim ćutanjem. Orman i puške nisu bili u nadležnosti dežurnog, on je samo znao da su one tu, što mu je ulivalo dodatnu sigurnost i davalo na važnosti bez obzira na to što nikada nije imao ključ. Njegovo je bilo da obavesti direktora, onog iz narodne odbrane ili nekog trećeg, a taj se posao zvao – uzbunjivanje. Zamišljeno je bilo da dežurni u gluvo doba noći, kada primeti nešto sumnjivo, okrene određeni telefonski broj i vikne – u z b u n a ! A nadležni će već znati šta treba da radi. Teške noćne sate dežurni je smeo da prekrati čitanjem, slušanjem radio programa i stalnim obilascima objekta koji mu je poveren, a dužio je svesku u koju je morao da upiše da se u vreme njegovog dežurstva događalo ili se nije događalo to i to. Najstrože je bilo zabranjeno spavanje, mada su dve spojene stolice i zimski kaput umesto ćebeta gotovo redovno uspevali da namame dežurnog da podlegne iskušenju.

Čitava nauka oko dežurstava, prava i obaveza dežurnog, njegovih ovlašćenja i postupanja u toku dežurstva razvila se u okrilju nekadašnje JNA. Tamo se stražarilo, požarčilo i dežuralo zbog svega i svačega, na svakom mestu i u svako doba. Te su aktivnosti imale i posebno ime koje je vojsci naročito imponovalo. Zvale su se borbena gotovost.

Znam čoveka koji je tokom svog boravka u vojsci čak i za takve prilike bio dežurni na neobičnom mestu. Kod klozeta! Nije taj, međutim, čuvao klozet od mrskih zavojevača koji su namerili da baš tu ostvare svoje podle namere. Taj je imao da brani sopstvenoj vojsci da koristi WC, to jest da "organizije plansko korišćenje okolnih objekata za svrhe kojima je ranije koristio klozet koji je predmet dežurstva".

Priča je ovakva: klozet je bio poljski, otpadne materije odlazile su odatle u septičku jamu, a ona se vremenom prepunila i počela da se izliva. Valjalo je stvar hitno rešiti kako neprijatni mirisi ne bi uticali na stanje borbene gotovosti vojske, pa su starešine pribegle oprobanom rešenju – organizovano je dvadesetčetvoročasovno dežurstvo po utvrđenom rasporedu. Dežurni je za ovu priliku, budući da je u pitanju oružana sila a ne tek neka radna oranizacija, bio do zuba naoružan puškom M 48 sa bajonetom i imao zadatak da svakog vojnika kojem je prigustilo pa je planirao da stvar završi u klozetu odvrati od takve namere. Kad bi dežurni beskompromisno viknuo "stoj, ne može", onaj što se već iz daleka hvatao za šlic zgranuo bi se misleći da je posredi neka šala. Puška, bajonet i prodoran, ozbiljan i čvrst pogled dežurnog, međutim, jasno su sugerisali da od obavljanja posla na tom mestu neće biti ništa.

"I šta ću ja sad", prvo je što bi palo na pamet vojniku da pita.

"Ovde ne može", odgovarao bi dežurni jetko, ne zato što nije znao gde treba da pošalje vojnika u fiziološkoj nevolji, nego zato što dežurstvo jednostavno podrazumeva tajanstvenost i veo misterije.

Ubrzo je počelo da se priča da klozet više nije klozet nego skladište municije, locirano baš tu da bi se neprijatelju zavarao trag. Jedino nije bilo jasno zašto i dalje smrdi, ali su najčešća tumačenja sugerisala da je i to deo taktike.

Posle je došao onaj kamion što čisti klozete, pa je dežurstvo na tom mestu ukinuto.

Dežurstva su neretko, a poslednji put masovno prošlog proleća, organizovana u stambenim zgradama. U ovim se slučajevima predsednik kućnog saveta najčešće odlučuje za – trojke. To znači da po trojica komšija ima da drežde u haustoru zgrade ili na drugom zgodnom mestu, vode preciznu evidenciju o tome ko je kad ušao i izašao, kod koga ko ide, da li i šta unosi ili iznosi, kao i o tome ima li štogod sumnjivo ili neuobičajeno. Na kraju, dežurni o svemu sačine precizan zapisnik. U slučajevima haustorskih dežurnih trojki dozvoljavaju se međusobni razgovori kao i prisustvo drugih zaludnih komšija, a tolerišu se vinjak (tajno) i meze (javno), papuče, šamlice donete od kuće i ćebe za svakog dežurnog da se uvije ako je hladno.

Ima samo jedna stvar zajednička za sve poznate tipove dežurstava, bez obzira na to gde su i kako ona organizovana: nije zabeleženo da je dežurni bilo kada uspeo da sačuva to što mu je povereno ako je neko zaista imao nameru da učini nešto ozbiljno.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine