Bosanski rok

Za deo beogradske sofisticirane, "missim, jeaote" rokenrol čaršije nema dileme: za rat u bivšoj Jugoslaviji odgovorni su grupa Bijelo dugme i njeni mnogobrojni bosanski klonovi. Kako? Tako što su jednu urbanu, civilizovanu, ukratko evropsku zemlju poseljačili namećući joj svoje čobansko viđenje rokenrola. Logično je da tako podmuklo ruralizovana populacija počne da oštri noževe čekajući priliku da ih isproba na komšijskim vratovima. I, eto rata.

Zaista, u vreme kada se Dugme pojavilo bivša Juga bila je preplavljena urbanizmom (i renesansom) do te mere da je Šaban Šaulić prodao milion primeraka jednog singla, dok ga je svojim tiražima ozbiljno ugrožavala Zorica Brunclik, koja je još onda bila simbol urbanog duha. Čast beogradskog rokenrola branili su Korni grupa, Yu grupa i Crni biseri: stotinak godina karijere, i sve zajedno, brat bratu, pet dobrih pesama. Ali su zato, glumeći veličine po gradskim kafanama, uspevali da ubiju svaku volju za životom klincima koji su pokušavali da sviruckaju po podrumima.

A onda su grunuli veseli Bosanci, sa sve zvoncarama sa šljokicama, čizmama s platformama, prstenjem preko belih rukavica i kosurdama koje su nekim čudom preživele makaze sarajevskih jalijaša (među kojima je, po sopstvenom priznanju, bio izvesni E. Kusturica, inače optužen za sankcije pošto nas sve prikazuje kao Cigane, pa nas tako i tretiraju). Bez ikakvih kompleksa, "dugmići" su istrčali sa svojim "pastirskim rokenrolom" i – napravili čudo. Na stranu uspostavljanje novih standarda kada je reč o tiražima, na stranu 50.000 ljudi na koncertu kod Hajdučke česme i još toliko na stadionu JNA, na stranu pet puta po pet hiljada ljudi u hali "Pionir" sa simfonijskim orkestrom, pri čemu je kompletna zarada otišla zemljotresom pogođenoj Crnoj Gori... Gvint je bio u nečemu drugom: u žestokom, jednostavnom, pevljivom, čistom rock soundu (neretko pokradenom od Cepelina i inih, ali šta je u toj muzici uopšte autentično osim onih davno pomrlih crnaca iz delte Misisipija); u sposobnosti da se iz albuma u album menja stil a da se ne gubi prepoznatljivost i, što je najvažnije – u tome što se na svakom albumu našla bar po jedna balada koja bi `ladno mogla da uđe u bilo koju antologiju savremene lirike.

Tako su Goran Bregović i družina svakim narednim albumom oduševljavali publiku i izazivali gnev kritičara, sve dok se država nije raspala i dok "organizator igre" nije uočio da slovački hevi-metal ili uzbekistanski dens nemaju baš neku prođu u bogatom svetu koji bi radije da čuje nešto autentično, kakvo je da je. Zato mu je ponudio trubače s kojima pravi lom gde god ode i, naravno, ubija se od para.

A šta ćemo s onom bulumentom, od Merlina do Regine, izašlom ispod njegovog šinjela? Ništa, valjda je davno utvrđeno da Niče ne snosi nikakvu odgovornost za pojavu onog austrijskog mazala. A u kukolju se i te kako može naći žita – uz zanemarivanje dve-tri "dirli-dirlije" namenjene boljoj prodaji, prvenac Crvene jabuke najbolji je primer za to. I nije jedini.

Nije samo Bregović kriv. Tu su i "novoprimitivci", odgovorni za to što je njihovu zajebanciju narod shvatio ozbiljno. Po tom kriterijumu, Borisa Bizetića i Ramba Amadeusa trebalo bi obesiti na Terazijama. Na kraju je došlo do onoga: "Top lista nadrealista" je super, ali je Zabranjeno pušenje – bljak. A isti ljudi. `Ajde bre!

Sve, sve, ali Mića Vukašinović! Takvu džiberčinu majka ne rađa! Možda, ali pre nekih dvadeset godina, kada je isti taj Mića zapržio sa "Doktorom za rokenrol", ondašnjim (urbanim, da ne bude zabune) tinejdžerima donja vilica ispala je kao fioka. Pomenuta pesmica, sa pomalo naivnim stihovima "I na svoju ruku sam postao čovjek i kad bih opet ja isto bih sve", jedno vreme je bila himna generacije čiji su najveći dušmani bili roditelji sa svojim večitim: "Uči, ošišaj se, šta ti znači ta zihernadla u nosu, dokle ćeš da se družiš s barabama..." Za one "iz šezdeset i neke" Mića će ostati upamćen po tome a ne po glupiranju kod Minimaksa.

Uostalom, i za to postoji objašnjenje: Mića je na sceni skoro trideset godina i naučio je da prepozna šta ljudi vole. Video je da u Miloševićevoj Srbiji prolazi najgori prostakluk i naprosto ga je ponudio narodu. Estrada, bolan, estrada!

Fakat je da su bosanski rokeri, dolazeći iz političkog tamnog vilajeta u kojem je bilo zabranjeno sve osim svirke, pre ostalih shvatili da besmislica Little Richarda "vap-bap-a-lu-lap-bi-vap-bem-bom" odražava suštinu rokenrola bolje nego kompletan opus Pink Flojda i sličnih, te da se muzika pravi za narod a ne za kritičare frustrirane hroničnom nejebicom (čast izuzecima). Oni su pevali o ljubavi i malim životnim radostima, njihova muzika je ona slatka ptica mladosti izrešetana rafalom iz "prage". Ukratko, bosanski rokenrol to je ono kad Njih Dvoje uz stari, prošlogodišnji singl Dugmeta igraju "stiskavac" sa minimalnih pet centimetara razmaka. "Čovjek bez snage da krene još jednom" (šta čovjek, muškarčina s punih 13 godina) vreba momenat da Joj usnama ovlaš dodirne obraz, dok Ona razmišlja kako da se diskretno izmigolji, a da Ga pri tom ne obeshrabri za sledeći pokušaj. Niko od njih ne sanja da će simpatični sarajevski hohštapler dvadeset godina kasnije prodati solo-deonicu iz iste pesme kao naslovnu numeru najskupljeg filma u istoriji francuske kinematografije. I da su znali, bilo bi ih baš briga.

Sviraj to ponovo, Gorane, matere ti!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine