Buena Vista Social Club

Gledanje filma može da se ukaže i kao gledanje u budućnost. Nije reč o science-fiction pričama. Reč je o filmovima koji se bave autentičnim događajima i vremenima. U opštem smislu ovo liči na sumornu viziju budućeg sveta. Kao odbrojavanje unazad. Hoće li to neko da kaže da će se kameno doba vratiti ili neko želi da nas upozori da se surovi krstaški ratovi, možda pod firmom neke nove religije, na primer, mogu ponoviti i rasturiti sve ono što se suprotstavlja idealu zbog koga se ratuje, imovina razvaljuje a kulture uništavaju. Po mišljenju mračnih utopista sve ovo je moguće. Haksli i Orvel, koji su zastupali slično stanovište, mnogo puta su tokom poslednjih pedeset godina ulazili na scenu i napuštali je pošto bi se mnjenje uverilo da to što liči na sunovrat kulture u stvari nije ništa pošto godi ekonomiji, konjukturi i uopšte šefovima u čijoj službi je ostatak sveta. Preostao je manji broj poklonika ove vizije savremenog sveta, ne baš popularan, a ni dobrodošao u raspravama o ekologiji, kulturi, tokovima novca ili potrošnji. Oni događaje gledaju iz prikrajka, ali su im mehanizmi izvrnutog posmatranja i donošenja zaključaka (pogrešnih, naravno) razvijen. Zbog toga se rečena ideja o smeru posmatranja istorije odnosi pre svega na ove kenjatore.

Međutim, lokalizovan, njihov pristup kao da dobija realne obrise i odgovarajuće tužnu argumentaciju. Na pojedinačnim slučajevima se ovi mrsitelji posebno inspirišu i u stanju su da naduvaju balon koji izgleda kao da će pući, a time i poplašiti umireno stanovništvo. Njihova destruktivnost se ne dovodi u pitanje, a samo je pitanje dana kada će biti izvedeni pred lice pravde gde će im biti odmereno ono čime se pravda bavi – zaštiti nižnjih i pravednih. Za njih nije bitno da li odlaze u muzej, prisustvuju nekoj prezentaciji novih sredstava za hemijsko čisćenje fleka ili sede u bioskopu. Svejedno je. Njihova iskvarena mašta plete mrak kojim bi da zatamne pozitivnu, herojsku stvarnost.

Dakle, da proverimo: u bioskopu. Tamo se, naravno, mogu videti mnogi filmovi koji o stvarnosti govore sve najbolje ili bar o nečem drugom. Među drugopomenute spada prijazan i popularan, kako kritika kaže – "muzički film" – Buena Vista Social Club. Ali, anticipatori mraka ne miruju. Oni i električnu gitaru vide kao ekološku štetočinu. Gledanje Wendersovog filma se zato njima priviđa kao šetnja Beogradom budućnosti. U ovom filmu prosečan gledalac, posebno onaj iz zapadne hemisfere, teško prepoznaje bilo kakvu crnu metaforu. On u njemu vidi romantičnu i egzotičnu sliku Kariba. Buena Vista Social Club je film snimljen na Kubi danas. Međutim, ne može se reći da je film o modernoj Kubi. Kuba danas i previše nalikuje onoj od pre trideset godina. Tada je vreme zaleđeno. Ali na Kubi nema frižidera, pa je odavno zamrznuta roba ili istrulila ili se izabala. Ipak, iz kuće u kuću se prenose karoserije Woxhala, Bauhausa i Electroluxa – bez motora. Poklonu se zubi ne gledaju. Ručno napravljena kolica škripe pod težinom olupina. Potemkinovi frižideri se prenose iz jednog stana-muzeja u drugi stan-muzej, na drugu adresu i pod drugo ime. Frižider je ionako samo statusna relikvija.

Ulice na kojima se odvija život pune su automobila i vozila čije je poreklo teško prepoznatljivo. Tek provera različitih pretpostavki dovodi do zaključka da su prepunjeni autobusi nadgrađeni sovjetski transporteri za tenkove, a železnički vagoni kontejneri sa ugrađenim prozorima. Automobili su uredno parkirani uz trotoar. Takođe uredno, njima su skinuti točkovi, i zato stoje na podupiračima od cigala ili drvenih trupaca. Točkovi su skinuti ili zato što nemaju gume, ili zato što ih zbog nestašice kradu. U kući su sigurnije, mada nije čudno da se zbog njih pripuca i da kane krv. Vozila na trupcima ili ciglama ne liče na današnje automobile. Oni pripadaju nekom davno prohujalom vremenu. Oldtajmeri Oldsmobilea, Buicka i Chevroleta recidivi su individualnog prevoza. Zafarbani polikolorom, u boji duginog spektra – ekspresionistički, onako kako je rđa zahtevala. Oni čuvaju uspomene, ali su i neretki dokaz vremena kada se ovde živelo normalno. Ovaj obimni i unikatni, izanđali vozni park svojom ekspresivnom snagom ceo grad pretvara u groblje dobrih vremena.

Stanje građevina ovu sliku samo upotpunjuje. One su odgovarajuće oronule, zakrpljene onako kako se moglo i dograđene, nadgrađene i rekonstruisane onako kako se moralo. Klub u koji se pre nekoliko decenija dolazilo po zasluzi krunisanja uspeha muzičara više ne postoji – pretvoren je u stanove. U malim, skučenim stanovima guraju se mnogoljudne porodice, dok deca na ulici voze sklepana vozila koja liče na skejtbord. Okreću se zarđali burići i, uopšte, očigledna je lokalna razrada ikonografije komšija u Kaliforniji. Među ovim znacima izolovanosti muzičari i deca jedine su neprolazne vrednosti, znaci duha koji frižideri bez motora, automobili bez točkova i od tenkovskih transportera napravljeni autobusi javnog saobaraćaja ne mogu da pokolebaju i unište. Oni su jedini znaci optimizma. Znaci definitivnog razlaza materijala i duha.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine