Vino

Onog trenutka kada se veliko Rimsko carstvo, a granice su mu bile tamo gde su i granice vinove loze, raspalo, učinilo se da je to kraj sveta. Jer, divlja germanska plemena što su pohrlila u zapadni deo za vino nisu marila. Pivo im je bilo, i ostalo, bliže i draže. Doduše, pošto je cepanje išlo po liniji istok-zapad, Vizantijci su i dalje mogli da uživaju u propisno rashlađenim belim vinima sa severa i na podrumskoj (ne sobnoj, kako se obično kaže) temperaturi serviranim crnjacima.

Ovo potonje, čak, postavili su u sam centar vere i kulture, uzdigli na liturgijski nivo: crveno vino prilikom pričešća simbolizuje Hristovu krv.

Biće da su već tada shvatili da je odbir pravih vina samo po sebi uživanje. Jer, opšte pravilo da se lakša vina služe uz lakša jela, a teža uz teža nije dovoljno. Čulom sopstvenog ukusa valja i jelo i vino odmeriti tako da jedno drugo ne nadjača. Jer, niti je vino voda što proteruje zalogaje, niti su ovi tek podloga za piće.

Vekovima kasnije to će lepo sročiti lično Rišelje, kardinal koga je Aleksandar Dima Otac nepravedno ocrnio, a u stvarnosti osnivač Francuske akademije, državnik, premijer za vreme Luja XIII, ali iznad svega ljubitelj uživanja za sva čula: "Ko ne pije vino uz obrok, lišava sebe užitka. Ko pije pogrešno vino, kvari užitak i sebi i drugima."

Kad je naše malo balkansko carstvo (a od severa, preko istoka i juga, do zapada uspevala je vinova loza) popucalo po svim šavovima, postalo je jasno da ga rasturaju ljudi koji ne piju vino. Ovde su vazda rakije, vinjaci, a pogotovu viskiji (čak se i jedan drum, što izigrava granicu zove viski-put) bili na većoj ceni.

Šta je onda njima značilo što su nas ostavili prvo bez plavca-malog s jugozapada, onda i bez traminca sa severozapada, sada čak i bez kaberne sovinjona koji je, valjda još samo u Metohiji, uspevao kao kod kuće u Bordou.

Srećom, da li samo kao uteha ili je to zaista sreća, još postoje male oaze u kojima se, uprkos svemu, može uživati u pravim vinima, onima što granice nikada nisu ni poznavali ni priznavali.

Mali podrum usred Beograda, u ulici Cincar-Janka, baš kod Kalemegdana, zove se galerija vina "Vitis". Pre nešto više od godinu dana osnovali su je Darko i Neša, naravno uz pomoć mnogobrojnih prijatelja bez čije se moralne podrške nije moglo. To što se tamo moglo, a i sada može, nabaviti stotinak vrsta vina iz Francuske, Portugala, Italije, Makedonije... za ovu priču nije važno.

Važna su dva burenceta iza tezge oko kojih se na četiri, pet stolica neretko tiska i desetak ljudi, uživalaca dobrog zalogaja i još boljeg gutljaja.

U Bokokotorskom zalivu Darko i Neša na četiri hektara gaje dagnje. Ko gaji dagnje a ne ume da ih sprema, bolje da se mane zaludnog posla. Ko uz rižot od dagnji (može a) ne ume da odabere pravo vino, još pre valja da se mane zaludnog. Darko i Neša sasvim sigurno ne spadaju među te: otud i desetak ljudi oko samo dva burenceta i nekoliko stolica.

Trifun Graić je, kad je popucalo naše malo balkansko carstvo, ostao bez države. Činilo se i bez domaćeg vina, sira, pršute. Kao da je još samo moglo da se priča o Trifunovom vinu, o siru sa travama...

Ljubav je vazda bivala jača od onih što crtaju viski-puteve: Trifun je grožđe nastavio da mulja ispod šatora, pršutu suši u iznajmljenim sušarama, sir pravi kod prijatelja.

A sve se to degustiralo u galeriji vina.

Kada je sledeća degustacija?

Ko to zna. To ne znaju ni kuvari iz strasti, ne znaju ni Darko i Neša, nemaju pojma ni brojni prijatelji radi da tom činu pruže moralnu podršku.

Valja samo biti na pravom mestu u pravo vreme.

Ostalo je sve u božijim rukama. Jer, i kad svi mi odemo odavde, loza će nastaviti da raste.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine