Modeli

Razlozi pojedine ambicije najčešće su nedokučivi. Posledice su, međutim, uvek očigledne. Ludnice su tesne da prime sve pacijente, liste ratnih zločinaca nisu zaokružene ali su u toj meri opsežne da međunarodni sudovi nemaju šanse da ih u dogledno vreme svedu na svarljiv opseg, kaćiperne kuće krase gradove, uspešni biznismeni žive svoje višestruke živote, knjige se objavljuju, objavljuju...

Sve počinje u ranoj mladosti, kako se veruje. Gledajte svoju decu pažljivo. Zapazićete kasnije da su naoko marginalni znaci interesa, na koje ste malo obratili pažnju, postali obeležje ljudi za koje ste do smrti odgovorni. Naknadna pamet tu ne pomaže. Da su ih roditelji pažljivije posmatrali, da su imali više vremena i strpljenja, možda ne bi bilo ni Hitlera ni ostalih na onim listama. Suprotan primer? Modeli - more devojčica željnih slave, glamura i ostvarenja snova svakog ko je odrastao uz mitove Jane Mansfield, Claudie Schiffer ili Naomi Kempbel - dama čiji je dvosatni honorar jednak godišnjoj zaradi bolničarke. Naravno, kako gde.

U mom sećanju modeli se javljaju rano, kao posledica ni od koga podržavane volje da vežbam crtanje. Uz to likovno iskustvo vezan je neopisiv zadah ljudskog tela. U jeftinim ateljeima pozirali su uglavnom stari, Cigani i beskućnici, ljudi i žene loše higijene, pokvarenih zuba i ružnih, neodržavanih tela. Zadah znoja se pojačavao u pregrejanom prostoru ateljea i povezao sa predstavom modela. Ali, od pedesetih se mnogo šta promenilo. Između ostalog se visoka moda uzdigla među ekskluzivne branše. Model je postao njena okosnica, a nago žensko telo sveprisutna preporuka, bilo da je reč o reklami donjeg veša, grickalica ili ulja za automobile. Mlado žensko meso postalo je centar pažnje, protivno tokovima emancipacije žene.

"Modelling is totally about sex", tvrdi Julie Burchill. Danas modeli prodaju svoje telo onome ko ponudi više, njihovi agenti se mogu poistovetiti sa podvodačima a agencije sa bordelima. Ovaj pogled podseća na puritansko mnjenje, ali gospođu Burchill je nemoguće svrstati međ puritance. U pitanju je zgađenost trgovinom bez trunke etike, koja ideal lepog ponižava i trivijalizuje. Modeli krase revije, zidove kasarni i soba adolescenata. Potrošači ovih sladunjavih fotografija žive usred virtuelnog harema. Njihovo stado je nebrojeno, lako se obnavlja, a istrošena grla se olako odbacuju - vađenjem rajsnadli ili odlepljivanjem tejpa. Ni u stvarnom životu nema ličnosti koje se tako brzo troše. Modeli su zvezde padalice. Njih nema u društvenim nekrolozima. One su potrošna roba kao i proizvodi ispred kojih se slikaju. Devojke starije od trideset smatraju se babama. Uz izvinjenje svim bakama, ne misli se na poetični aspekt starosti. U pitanju je puka telesna gerijatrija, neprihvatljiva u filozofiji marketinga, koja podrazumeva da sve što ima bore, znakove života, emocija i uspomena ne može da proda ni priču o Crvenkapi. Da, model reprezentuje sve ono što mi nismo. Stvarni život modela je nepoznat ali je njihov imidž otelotvorenje lakoće postojanja. Jednom rečju - bajke.

Modeli i moda uglavnom nemaju ama baš ništa zajedničkog sa stvarnim životom. Njihov život je proizvod globalnog RTS-a. Ubi me prejaka metafora? Istina, na stvarnom RTS-u ne pojavljuju se obnaženi modeli. Bar ne fizički. Mentalno, međutim, oni su sasvim razgolićeni. Verovatno je da bi oni u svakom ko nosi kratke pantalone, šarene košulje i foto-aparat prepoznali špijuna. I TV modeli se, kao i modni modeli, biraju i ubiraju lako, sezonski, prema potrebi i zadatku. Veruje se da je konkurencija, takođe, golema. Proizvodi su, međutim, drugačiji, ideološki, pa se i kriterijumi za izbor razlikuju. Zato, valjda, svako ubogo biće može tu da se uhlebi, te da posećuje domove poštenih porodica - svako veče u isto vreme. Dobro veče - to sam ja. Nisam ništa lepša ni ružnija od onoga što reklamiram i čemu pripadam. Ne, ja sam sasvim po meri. Kvalitet proizvoda koji ću vam večeras, sada reklamirati sasvim je saglasan sa mojim fizičkim izgledom. Za razliku od likova svetskih modela koje su roditelji i priroda podarili perfekcijom, ovi su sasvim neupotrebljivi za reklamiranje bilo čega što bi normalan, a još manje razmaženi potrošač kupio. Nih je teško opisati a da se ne bude tužen po odredbama zakona o štampi. Ali, ako ste nekada videli kampanje "narodnih", jeftinih robnih kuća iz sedamdesetih, shvatićete na šta mislim. Za referentni lik se mogu uzeti i prve dame zemalja socijalističkog bloka, čiji su recidivi sačuvani još samo kod nas. Ali, svaki ubogi atelje svojim posetiocima može da ponudi samo jeftine modele, zadah tela i inspiraciju za crtanje.

Najzad, ako bi trebalo izvagati poštenje modnih modela i TV modela, prednost ipak treba dati prvima. Etika, a ne lepota, daje prednost. Posledice njihovog angažmana su visoko moralne u poređenju sa pošasti koju prouzrokuju nastupi modela lokalne TV. Profesionalni model nikada ne bi stao ispred krematorijuma preporučujući ga kao zgodnu rernu za novogodišnje prase. Krucijalnu razliku između ova dva modela, međutim, naznačava tvrdnja Julie Burchill. Poziranje na lokalnoj TV, naime, nema nikakve veze sa seksom. Reč je o nepatvorenoj pornografiji.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine