Post

"Korist od posta ne ograničavaj samo na uzdržavanje od jela, zato što je istinski post udaljavanje od zlih dela", preporučuje sveti Vasilije Veliki.

Post ima dva aspekta: duhovni i telesni. Telesni se svodi na uzdržavanje od hrane životinjskog porekla – mrsa – mada podrazumeva i uzdržavanje od grešnih misli, želja i dela (seksa pre svega) i svega hedonističkog kao: duvana, alkohola, ama svega što za smeran život nije neophodno a što svi u stvari volimo. Posno je opozit od masno. Masno znači mesno. Meso podstiče putenost, agresivnost, navodi na greh. Telesni post je metod očišćenja tela i podloga je za duhovni. Duhovni aspekt nije post u pravom smislu te reči. Ne sastoji se od uzdržavanja već, naprotiv, od umnožavanja molitvi (meditacija), dobročinstava, ljubavi prema bližnjem svom i svih ostalih evanđelskih vrlina. Molitva je metod kojim se proniče u puteve Gospodnje, shvata smisao i nalazi uteha i spas. Blagost i ljubav su fundament svake molitve i bez njih je molitva licemerna, predstavlja samo izigravanje religioznosti čerez neke koristi, gluposti ili neznanja. Praktikuje se u skoro svim religijama i izvrsna je mentalna higijena. Strogi post je ili obaveza ili kazna. Obaveza u smislu svešteničkog ili monaškog primera kako se bogougodno ponaša ili kao ispunjenje nekog zaveta odnosno očišćenja nekog greha. Što se kazne (ili samokazne) tiče poznato je da je za veću fleku potreban jači deterdžent.

Postovi su redovni i vanredni. Pravoslavno hrišćanstvo poznaje dve vrste redovnog posta: jednodnevne i višednevne. Svaka sreda i petak su – osim trapavih sedmica – jednodnevni postovi i u suštini su samo telesni. Imaju vaspitno-obrazovni karakter kao iskonska kultura ishrane koja se nameće kroz religiju. Jednostavno rečeno: nije, brate, zdravo jesti samo meso. Višednevni postovi su pred četiri od petnaest najvećih hrišćanskih praznika. Potiču iz praskozorja hrišćanstva i označavaju prirodne prelome u godišnjem ciklusu. Dva su posvećena Isusu Hristu (Roždenije i Vaskrs), jedan utemeljitelju hrišćanske crkve i jedan majci Božjoj. U narodu se zovu Božićni, Veliki ili Vaskršnji, Petrovski i Velikogospojinski. Ovi postovi se mogu slobodno nazvati i višenedeljnim. Dužina posta je spram važnosti praznika i najduži je Veliki (logično, zar ne?), a najkraći Velikogospojinski. Tri su fiksirana po solarnom a jedan po lunarnom kalendaru. U njima su (ili bi trebalo da budu) izražena oba aspekta. Telesni aspekt odbija Nečastivog a duhovni približava Stvoritelju. Traju od dve do sedam nedelja i završavaju se pričešćem i kraćim ili dužim "mesojeđem". Pričest je sjedinjavanje sa Bogom kroz telo i krv Isusovu, a mesojeđe seže do paganskog rituala žrtvovanja životinje, svojevrsna je nagrada za izdržani post i označava prelazak sa duhovnog na ovozemaljsko. Očišćeno telo i duša sada se mogu malkoc i uprljati. Kada se sve sabere, polovina godine prođe u postu. Kako je sve podeljeno na dva dela, na svetlo i tamu ili dobro i zlo, tako i čovek u sebi nosi dva "podstanara" – Boga i Đavola. Oni su u stalnoj borbi za prevlast, a post je Božja polovina.

Post nije namet već radost, ali nije važniji od zdravlja, razvoja ili života: posta mogu biti razrešene trudnice, deca, bolesni i iznemogli. Nije preveliki greh zanemariti telesni aspekt ako tako okolnosti nalažu. Recimo retke i dugotrajne (dva puta godišnje po šest meseci) nestašice zejtina ili zgodno radno mesto noćnog čuvara u mesnoj industriji koji mesecima ne viđa platu. Ali, naravno, bez prekomernosti. Ako nije tragedija (a nije) kad se mrsi malo, ne znači da može i mnogo. Svaka neumerenost predstavlja greh. Takođe, smrtni je greh zanemariti duhovni aspekt. Ne postoje okolnosti koje taj greh mogu opravdati.

Vanredni post se proglašava kad nastupe velike nevolje i celoj zajednici zapreti opasnost kao što su ratovi, bolesti, poplave, zemljotresi, glad, nesloboda i sve drugo što naš život čini očajnim i besperspektivnim. Post može biti odbrana od Nečastivog ali i pokora za počinjeni individualni ili kolektivni (?) greh. Telesno odricanje i molitva/meditacija usmerena ka istom cilju – kolektivnom Spaseniju po tehnologiji je slično, svidelo se to nekome ili ne, transcendentalnoj meditaciji, samo u pravoslavno-hrišćanskom obliku. Nema dokaza da ne "radi". U ovoj nesretnoj zemlji i ovom nesretnom vremenu bilo je (i, sva je prilika, biće) sijaset povoda za proglašenje vanrednog posta. I to strogog, najstrožeg. Gubitak korena, istorije, teritorije, časti, hiljade pobijenih i milioni raseljenih više je nego dovoljan razlog za takav korak. Takav čin imao bi, pored duhovne, i političku konotaciju i zasigurno bi uticao na tok stvari. Našu tragediju uvećava činjenica da, izgleda, ne postoji stvarna želja ili možda hrabrost da se tako što učini, a moguće je i da postoji bojazan da to nema ko da sprovede. Inače, bilo bi interesantno videti kako bi policija "rasturala" Bdenija (kolektivnu celodnevnu molitvu u hramovima) koja su deo i usmerenje vanrednog posta.

I, na kraju, post nije gladovanje. Vešta domaćica napraviće svako jelo za koje je meso, kao, obavezan sastojak – a da neupućeni to i ne primete. Posna ishrana je srž vegetarijanstva i čovek se tako može hraniti celoga života. Zdravije je i lepše, govori iskustvo. U čemu smo sve do sada bili i kako je očigledno šta se iza brda valja, čeka nas mnogo ozbiljnija glad od ove trenutne. Kad bi je u vanredni post preveli, možda bi bilo i nekog haira.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine