Voz

Taman kada mi se učinilo da ćemo moj neznani saputnik dva kupea dalje od mog i ja biti jedini putnici u kušet-vagonu na relaciji Beograd-Venecija, na peronu se odnekud pojaviše dva policajca između kojih je, sa lisicama na rukama, bio jedan mladić. Ćaskali su prijateljski, on nije delovao nimalo uplašeno, biće da već ima iskustva u ovakvim situacijama. U prvi mah pomislih da ga deportuju u Hrvatsku, ali sam tu tezu brzo odbacio i zaključio da trojka putuje najdalje do Sremske Mitrovice. Još nismo ni krenuli kad je u hodniku ispred mog kupea neki tip, koji nikako nije ličio na radnika železnice, počeo da odšrafljuje jedan otvor na plafonu vagona, ali kada se ispod poklopca pojavila gomila kablova i žica, vratio je sve u prethodno stanje. Radoznalo provirih glavu i videh da operaciju ponavlja u dnu vagona. U poslu ga je prekinuo domaćin kušet-kola, što je neznanca nateralo u beg."Drž'te Rumuna", viknu domaćin, jedan od ona dva policajca krenu za njim... "Putovanje" dotičnog Rumuna tako je završeno pre nego što je počelo, ostao je u Beogradu da se objasni sa našom milicijom i da, eventualno, sačeka neki drugi voz koji će ga bar povesti ka "obećanom zapadu", mada će tamo teško stići, posebno ako insistira na vozu.

"Stalno pokušavaju da zbrišu, nema gde nisu probali da se sakriju, kešaju se po onim harmonikama između vagona, ali nemaju šansi", stručno nam objašnjava domaćin dok sprema prvu popodnevnu kafu.

Već oko 17.20 stižemo u Šid. Nema ni dva i po sata da smo krenuli iz Beograda. Brze pruge su stvarno čudo. Stojimo pola sata, mada su carinske i pasoške formalnosti u gotovo praznom vozu brzo gotove.

Posle deset minuta ponovo stanica, ovog puta u drugoj državi.

Tovarnik je prvo mesto na hrvatskoj strani. Pažljivo sam gledao uredno obrađena sremska polja od Šida ka zapadu i nigde nisam video "među", ko zna kako traktori ne zalutaju u drugu državu... Kada sam u julu 1991. poslednjim vozom koji je toga dana otišao u Zagreb i vratio se iz njega prošao ovuda, u Tovarniku su mi "zenge" tražile "osobnu kartu". Sada je na redu bila "putovnica". Žig na vizu bez ijedne reči. Carinik je bio nešto znatiželjniji, rutinski je zavirio u kofer i poželeo "sretan put". Čujem policajce koji raspoređuju posao, "Ja ću po krovu, ti pogledaj odozdo..." Setih se Rumuna iz Beograda, ne bi daleko stigao. U Tovarniku se menja lokomotiva i kompletno osoblje voza, osim mog domaćina u kušetu. Sledeća stanica – Vinkovci. Ljudi ulaze, prolaze kroz vagon ne zadržavajući se jer karte za kušet iz Beograda sigurno nisu ni tražili niti bi ih mogli dobiti... Nekoliko policajaca ulazi u kupe domaćina mog vagona.

Kasnije mi kaže da je to uobičajeno, znaju da će dobiti kafu i neko piće, a i put je u društvu kraći. Čujem diskusiju:

"E jeste nas sredili u subotu... Ne znam da li mi je lakše ili teže što je onaj Mihajlović pola naš... Ne znam samo šta ćemo i mi i vi kad ovi koji su napolju prestanu da igraju. Gde su mladi? Iz koje lige da izađu, gde da stasaju.? Ono je bila prava liga..."

Slavonski Brod, Novska, konačno Zagreb posle nešto više od sedam sati. Sledi seoba na sporedni kolosek, pa čekanje od jedno dva sata, i onda nastavak. U Savskom Marofu izlazak iz Hrvatske, potom ulazak u Sloveniju pa klaj-klaj preko Ljubljane ka Sežani. Na izlazu iz Slovenije slovenačkog policajca brine da li je Španija u Šengenu, odnosno da li ću sa španskim papirima moći da uđem u Italiju... Ubrzo stižemo u Trst. Kao nekad, samo što ništa nije kao nekad. Umesto jedne, sada sam prošao šest granica, sa dve vize i dozvolom boravka u "Šengenliji". Dok pijemo jutarnju kafu a voz klacka ka Veneciji, domaćin vagona objašnjava: "Ma ne putuje skoro niko, ljudi nemaju pare za tolike vize, a i kad ih imaju teško ih je dobiti. Putuje poneko sa stranim pasošem, ali naša železnica ima interes da drži liniju..."

Objašnjava mi nešto o načinu plaćanja u međunarodnom saobraćaju, ne razumem najbolje sistem ali ispada da JŽ zarađuje od Italijana time što nekoliko naših vagona svakog jutra stiže do Venecije i uveče kreće nazad.

Pa dobro, pitaćete, u čemu je tu uživanje? Iskreno rečeno, ni u čemu osim, možda, u činjenici da takav voz, posle svega, ipak postoji i da je, teoretski, moguće popodne sesti u voz u Beogradu i probuditi se ujutru u Veneciji. Ako ste optimist, shvatite priču kao avans za bolja vremena u kojima čitava stvar neće biti utopija, u kojima će "Ponte Roso", "Standa", "Upim" i ostale tršćanske znamenitosti opet biti dostupne i kada će putovanje ovim vozom možda stvarno biti uživanje ili, u najmanju ruku, zbog uživanja.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine