Moć

Da se razumemo odmah: uživati se može i u moralno krajnje sumnjivim aktivnostima; slučaj je češći nego što nam se čini, jer inače poroci ne bi bili tako popularni. Dakle, čitaoče dragi, ne užasavaj se!

Kod fašizma je – naravno – reč o moći, ali u njenom najvulgarnijem obliku, dostupnom svima, a najviše prostacima. Moć je uživanje bez premca, kao što nam je poznato; ali, kao i u drugim zgodnim stvarima kakve su seks, hrana, piće, lenčarenje itd., uživati u moći može se na manje ili više prefinjene načine. Ovde ćemo se baviti manje prefinjenim načinima.

Sama suština fašizma je gruba sila, kao najočigledniji pojavni oblik moći. Zato je fašista oslobođen zamornih razmišljanja u procesu donošenja odluka. Njegov svet je pastoralno (čobanski) jednostavan: ko nije s nama, taj je protiv nas i dobija batine dok se ne pokori.

Takav pogled na svet, razume se, proizvodi i svoju estetsku i drugu supkulturu i nameće ih – kako drugačije? – silom. Ponesen svojim idealima, fašista lako usvoji i iskreno poveruje u osnovnu pretpostavku fašizma: da je bolji od drugih jer je jači od drugih, jer zna šta hoće, jer ima jednostavno rešenje za sve. Pošto je bolji od drugih, okreće se samoobožavanju, počinje da se dizajnira na određen način; jednom reči stvara svoj egocentrični svet. Pošto je fašizam čoporativan (korporativan), uniformisanje je bitno. I uskoro se formuliše seksi dizajn fašizma: crno i srebrno, jahaće čizme, pripijene uniforme, modni detalji od sjajne crne kože. To što taj dizajn odnekud podseća na homoseksualne S/M klubove nije slučajno: o dominaciji je reč. Seks se javlja kao neizbežno važan element uživanja: za razliku od homoseksualaca oba pola kojima je sadomazohizam pozorište i ritual, nešto što vole i sami biraju, fašistički seks je pre svega autoerotičan. Fašista se pali sam na sebe; ogledalo mu je dovoljno. Zato Nenad Čanak tvrdi da su fašisti i nacionalisti osuđeni na samozadovoljavanje – jer im na kraju krajeva niko nije dovoljno dostojan partner. Na taj seksualno-mistični ugao fašizma upozoravao je pre tridesetak godina slovenački pesnik Tomaž Šalamun.

Ali, vratimo se moći u njenom najvulgarnijem obliku, nasilju.

Uživanje je u tome što nasilje prolazi nekažnjeno, jer se fašizam nameće kao novi društveni ugovor u kome se zna ko je gospodar i zašto (zato što je jači). Najniži oblik tog uživanja, dostupan svima, jeste izgaziti nekoga (bilo koga), zdrobiti čizmom glavicu bebe u kolevci, ubijati nenaoružane civile do mile volje, ali ih prethodno opljačkati jer valja uvek spajati prijatno sa korisnim. Malo viši stepen uživanja je na planu onoga što Haški tribunal zove "komandno-kontrolna odgovornost": zar nije divno kada čovek može na televiziji da vređa voditelja, sagovornike i inteligenciju publike do mile volje, a kad se neko pobuni, da izda naređenje da ga prebiju odmah tu, u studiju? Zar nije divno mahati pištoljem na javnom mestu, javno pretiti vešanjem u glavnom gradskom parku, proterivanjem čitavih naroda što preko raznih planinskih venaca, što u stočnim vagonima? Zar nije divno provoditi dane sastavljajući liste za slovo "Z", internaciju, likvidaciju i konfiskaciju celokupne imovine? Zar nije još lepše uredbama zatvarati tuđe novine i pleniti im imovinu?

Šta je drugo nego vrhunska zabava kad čovek može da pošalje policiju da sazove zbor stanara ispred kuće, a svi izađu; pa im policija prvo pregleda lične karte i onda krene u pretres stanova bez naloga i razloga, nego čisto 'nako, eto, jer im se može.

Pretposlednji put to se dešavalo za Lavrentija Pavloviča Berije; poslednji put (valjda je zaista poslednji!) na Banovom brdu pre nedelju dana.

Izgleda da vrhunsko uživanje u fašizmu raste sa komandnim položajem: zar nije divno jednim potezom olovke u boji preseljavati narode na karti 1:500 000, jednim potpisom terati u smrt ili progonstvo stotine hiljada, jednim migom ili grimasom dati ubiti nekog dosadnog novinskog izdavača? Zar nije divno sejati strah oko sebe samom svojom pojavom u Versaćeovom odelu na dva reda, u crnom BMW-u sa tamnim staklima, u društvu kratko ošišanih debelovratih kamerada sa motorolama u ruci?

Neograničena moć, došao je do zaključka još čiča-Hegel, znači "potpuno odsustvo Drugog". Kad se Drugi istrebe, ostaje fašista sam – u bljesku blaženstva, u neuporedivom društvu svoje sopstvene dragocene ličnosti, zadovoljan sam sobom do klimaksa. Nije to malo uživanje.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine