Hleb

Herodot je opisao Egipćane kao "naopak" narod. Blato za opeke mesili su rukama a testo za hleb nogama. Zašto su tako činili i nije neka tajna. Faraonu je kao glavnom investitoru javne izgradnje bilo potrebno mnogo radnika. Radnici su, da bi radili, morali i da jedu. Hleb je, kao proizvod za jednodnevnu potrošnju, malo pekara pravilo za mnogo radnika koji su radili na kanalima i javnim građevinama, pa suptilno mešenje prstima nije bilo ni moguće ni potrebno, dok je za opeku koja je, kako se pokazalo, proizvod za večnost, fino mešenje bilo neophodno. Više je tajna kako su i zašto napravili piramide i zašto su, iako su za kvasno vrenje znali, pravili beskvasni hleb. Pivo (zidarsko) bilo je njihovo omiljeno piće, a piva, kao što sve pivopije znaju, bez kvasca nema.

Ovladavanje tehnologijom proizvodnje kvasnog hleba je fundament svake civilizacije, pa i ove današnje, ovakve kakva je. Posle vatre i točka, kiselo testo je prekretnica u razvoju čovečanstva. "Otkriće" vatre i točka posledica je analize prirodnih pojava i oblika, a kiselo testo je posledica naučnog eksperimentisanja. Kiselo testo se dobija zahvaljujući kvascu, mikrogljivi koja izaziva razlaganje šećera na alkohol i ugljen-dioksid. Ugljen-dioksid je taj koji smesi brašna i vode sličnoj malteru (blatu kod Egipćana) daje mekotu i punoću i udiše dah nebeski koji, ako smo ga svesni, svakim zalogajem unosimo u sebe. Kvasna gljiva može se naći na plodovima sa puno šećera. To su oni plodovi koji, prezreli, imaju blaženi alkoholni ukus.

Hleb o kakvom je ovde reč je manufakturni proizvod, ima tanku, tvrdu i hrskavu koru. Pri dodiru sa nepcima stvara lagan, prijatan bol koji, u kombinaciji sa božanskim ukusom, pojačava hedonistički užitak. Što čovek ima više godina i manje zuba, to hleb jede sve halapljivije. To je zbog sve kraćeg vremena preostalog za uživanje u hlebu, a nekad prijatan bol, zbog nedostatka zuba, postaje jako neprijatan. Otud i stalna penzionerska priča o hlebu i mleku.

"... Hleb naš nasušni dažd nam dnes...". Hleb je jedina materija koja se pominje u najznačajnijoj hrišćanskoj molitvi.

"Hleb je moje telo a vino je krv moja", rekao je Isus apostolima na Tajnoj večeri.

"Hleb se jede a meso se voli", odgovara dete na pitanje koja je razlika između hleba i mesa.

"Zar celu kiflu bez leb' da izedeš!?" viče Ciga tukući Ciganče na vašaru.

"Zašto ne jedu kolače?", brzopleto je izjavila Marija Antoaneta kada je saznala da pobunjeni narod "nema 'leba da jede". To svedoči o dubokoj podeli francuskog društva toga doba na prebogate vladare i gladan narod, ali i o tome da se i na dvoru događalo da ponestane hleba za, recimo, večericu. Posle je, kako znamo, bila građanska revolucija, pa je giljotina radila prekovremeno, pa je... Sve ovo je bilo u mračnom XVIII veku. Sada je (još uvek) dvadeseti.

Od jednog pšeničnog zrna do hleba potrebne su četiri žetve. Toliko je, naime, potrebno da od jednog zrna dobijemo količinu neophodnu za dalju reprodukciju i zrno koje možemo zobnuti "dnes". Naravno, samo u slučaju da su uslovi idealni, da nas zaobiđu bombardovanje, oluje, poplave, skakavci i ko zna kakve sve ale, vrane i karakondžule. Ako imamo i to, onda od celog posla nema ništa. Ono "dažd" je nada da će nas ta nevolja ovog puta zaobići.

Od brašna, kvasca i vode za zgotoviti hleb mora proteći najmanje dva i po sata. Za to vreme se brašno, kvasac i voda umese, testo naraste, premesi se i peče. U našem patrijarhalnom društvu taj posao je tradicionalno ženski. U seoskim domaćinstvima žena u proseku mesi hleb za sedmoro ljudi.

Stvaranjem gradova pojavljuje se ponovo, mnogo vekova zaboravljeni, pekarski zanat. Pekar je zanatlija koji proizvodi hleb za one koji pšenicu ne seju već hleb za novce kupuju. Jedan pekar peče hleb za stotinu i više ljudi. Vlastelin (gazda na grad) ima monopol na žito u gradskom atar, a kmetovi obavezu da setvene i žetvene radove obavljaju besplatno u zamenu za slobodno raspolaganje svojim urodom. Zabluda je da su kmetovi obavezno bili siromašni. Ne, oni samo nisu bili slobodni. Naglim porastom urbanog stanovništva hleb je postao instrument vladanja. Kao uostalom i struja, nafta, duvan, alkohol... I danas gazde na opštinu/grad/državu o žetveno-setvenim prigodama obaveštavaju plebs kako protiču radovi i kolko hleba se može očekivati.

U vreme radničko-seljačkog "jedinstva" hleb je osnovni čuvar socijalnog mira. Pekarsku industriju dotirala je država beneficiranom cenom brašna zarad narastajuće radničke klase. Kilogram hleba je bio jeftiniji od kilograma žita. Zbog te disproporcije, sve vreme je bio prisutan latentni sukob interesa drugova industrijskih proizođača i drugova poljoprivrednih proizvođača. Sa ukrštenim srpom i čekićem na fasadi, takav kontrolisani debalans je produžavao vlast iz godine u godinu. Sve ovo što danas trpimo je i počelo, da se podsetimo, onog dana kada patrole opštinskih i republičkih milicija nisu dozvolile slobodnu prodaju žita sa "svog" atara komšijama.

U naletu velike inflacije 1993. hleb je i bukvalno bio "nasušni". Nije bilo dovoljno ni hleba ni mleka. Do hleba se dolazilo čekanjem u redu od ranih jutarnjih sati ili se pekao u kućnoj radinosti od brašna kupljenog na crnoj berzi. Mnoge žene su na brzinu sticale rutinu u pečenju hleba, razmenjivali su se recepti i tajne, čekalo se u redovima. Vlastelin se održavao na vlasti trošenjem ogromne energije plebsa u redovima, sprečavajući da se ta energija iskoristi za promenu stanja. Da mu veselje bude potpunije, u kao saosećanju sa gladnim narodom, preko nekih takoreći političkih stranaka organizovao je akciju "bacanje hleba u narod". Tom prigodom narod, dika i ponos vlastelinova, nasred Terazija se valjao po asfaltu otimajući se za isti. Fuj!

Što se nas i našeg današnjeg hleba tiče, bombardovanje, oluje i poplave su iza nas, skakavci nadolaze u obliku otkupa, a što se ala, vrana i karakondžula tiče, njihov učinak zabeležiće istorija.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine