Traktor

"Kada se rat završi, njive ćemo orati karakterom", govorio je Nikoletina Bursać svojoj skeptičnoj majci opisujući joj bolje, socijalističko sutra.

Zaista, traktor je bio simbol svekolikog napretka, kako na zapadu tako i na istoku. Uz neke razlike, naravno. Dok je na zapadu farmer računao koliko će mu traktor povećati profit i da li će time moći da otplati rate kredita, na istoku je trudbenik imao tvrdo obećanje da će ga dobiti kol'ko u sledećoj petoljetki. Na zapadu je traktor bio sredstvo za povećanje produktivnosti, na istoku nada da će se manje raditi.

"Poljoprivredna mašina za vuču", kako je opisan u enciklopedijama, ušao je na velika vrata u dvadeseti vek. U početku je bio puka zamena za zapregu. Vukao je plug i drljaču po njivama, žito i seno sa njive, jak kao štajerski konj, uporan kao mula i izdržljiv kao magarac. S raznoraznim priključcima mogao je i da seje, žanje, sadi, bere, kopa, utovaruje, izvlači i cepa drva, seče ciglu, vrše. Postao je "univerzalna samohoda pogonska mašina". Jeo je (pio zapravo) samo kad je radio, nije se zamarao i nije imao narav (doduše, samo teorijski). Nije znao za prepreke. Gde god je mogao da prođe točak, prošao je i traktor. Na kraju veka, u jednoj nesrećnoj zemlji ta osobina će se pokazati kao vrlo značajna.

Rođen "preko bare" kao velikoserijski proizvod, dao je dodatnog poleta mašinskoj i naftnoj industriji. Najveći proizvođači su bile američke kompanije Džon Dir, Internešnel Harvester, Ferguson, neizbežni Ford i mnoge, mnoge druge. Vremenom, nije bilo nijedne zemlje u industrijskom zamahu koja nije imala gigantskog proizvođača traktora i priključnih uređaja. Kasnije, mnogo kasnije, kada su rasprodali licence, Ameri su kao dugoročnu strategiju zacrtali prenos proizvodnje poljoprivrednih mašina u srednje razvijene zemlje i zemlje u razvoju. Oni bi se ubuduće bavili (bez uvrede) Malim Mekanim.

Posle rata (onog, Drugog svetskog, da ne bi bilo zabune), stigao je traktor i u Jugoslaviju. U početku, imali su ih samo poljoprivredni kombinati i zemljoradničke zadruge. Glavni argument za prisilno pristupanje zadrugama bio je baš traktor. Ne može čudo tehnike orati malu njivicu, nego da se njive spoje u jednu veliku, zajedničku, pa će sve odjedared. Reakcija, kao i svaka reakcija, kočnica svega naprednog, zadrto nije prihvatala ponuđeno blagostanje i nikako nije htela u zadružni raj već je uporno težačila kao i do tada.

Traktorista je postao značajan lik. Novočovek, stegonoša preobražaja, mlad, lep, školovan, do posla tašna-mašna, od posla takođe. Na poslu sedi, a ide. Radno vreme osam sati. Prekovremeno obaška plaćeno. Da nije bilo pogrdno, moglo bi se reći: gospodin čovek. Svake godine se bira najbolji. Na opštinskom, republičkom i saveznom takmičenju. Ko za najdublju brazdu, ko za najveštiju vožnju oko čunjeva, ko za najbržu zamenu prečistača goriva. A pusta reakcija neće pa neće. Voli da bude zaostala u inat.

Raspadom zemljoradničkih zadruga i pokretanjem Zelenog plana šezdesetih godina u Jugoslaviju su došli, u obliku licenci, veliki svetski proizvođači. Džon Dir u Slavonski brod, Ferguson na Novi Beograd, italijanski Landini u Rakovicu... Još kao dete sam se pitao koj' će nam moj dve fabrike traktora u glavnom gradu. Krediti su pljuštali na sve strane. Deset hiljada traktora godišnje. Dvadeset, trideset... Traktor u svako domaćinstvo. Još bolje dva: jedan za svaki dan a drugi za nedelju i slavlja. Krajem sedamdesetih, Jugoslavija je bila "najtraktorskija" zemlja na svetu. Prosečno dva i po hektara obradive zemlje po traktoru. Fabrike priključnih uređaja nicale su kao pečurke posle kiše. Kosačice, vezačice, beračice, sejačice, prskalice, prikolice i svakakve druge "ice" punile su tremove. Traktore je, najzad, prihvatila i reakcija.

Osamdesetih, kada su krediti nepovratno presušili, raspravljalo se nadugačko i naširoko o neekonomičnosti poljoprivredne proizvodnje u nas. Zbog, zaboga, mnogo traktora. Kao, ima ih mnogo, zemlje je malo, ogroman kapital je zamrznut, a sve ulazi u cenu proizvoda. Broj traktora je bio u stalnoj disproporciji sa količinom rezervnih delova. Jer, i traktori se kvare, zar ne?

Devedesete, sa sankcijama i naftnim embargom, pretile su da traktor skrajnu na otpad. Proizvodnja je naglo padala. Sa sto na osamdeset, pa na pedeset, dvadeset, deset, pet hiljada. Naprasno je otkriveno da goveda mogu isto što i traktor, čak i bolje. Gorivo im raste svuda unaokolo i ne moraju se proizvoditi već se množe sama. Ekološki su mnogo podobnija jer ne zagađuju okolinu nego đubre zemlju najkvalitetnijim, stajskim đubrivom, što je značajno kad se zna da se veštačko đubrivo pravi od nafte. Usput se može pomusti, a kad zanemoća, izesti. Nikako ne bi jasno gde bi se prikačili priključni uređaji, ali u zemlji sa toliko nezaposlenih mehanizovani rad i nije potreban. Zdrava hrana je naša šansa. Malo, ali skupo.

Kako je na velika vrata ušao u dvadeseti vek, tako sada, na sumornom kraju, u dugačkim kolonama, sa prikolicama i podignutim kosačicama, po putevima i bespućima izlazi iz njega. Vozi ga, umesto novočoveka, golobradi dečak, izbezumljena žena i vojnik bez oružja, na prikolicama sedi uplakana čeljad zatrpana na brzinu skupljenim pokućstvom, u za njih nepoznatom pravcu. Pljačkaši traktorima odvlače sve što je ostalo iza izbeglih. "Karakterom" u dvadesetprvi vek!

Spomenik Njegošu u Prištini oboren je traktorom. "Na vlačak", što bi rekli Šumadinci.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine