Reporter

Prve strane novine koje sam kupio bio je čuveni francuski filmski časopis Cahiers du cinema (Filmske sveske). Ako se dobro sećam, na naslovnoj stranici tog broja bila je scena iz Hičkokovog filma Ptice.

Neko će reći – tak normaljno! Ima li ičeg prirodnijeg od toga da neko ko započinje karijeru tzv. filmskog kritičara kupuje jedan od vodećih svetskih filmskih časopisa? Ali – ja ne govorim francuski. Jedino što sam u Kajeu mogao da "čitam" bile su slike. Takvo iskustvo moralo me je podučiti da se ubuduće uzdržavam od kupovine novina koje se štampaju na meni nepoznatim jezicima. Ali, to kad u'vati, ne pušta! Sa žaljenjem sam odustao od kupovanja pariskog Monda tek kada sam se, višednevnom proverom, nepobitno uverio da u tom listu nema fotografija.

Na sreću, bilo ih je u nekim drugim listovima, kao što je bilo novina na jezicima koje govorim ili ih bar natucam. Tako se, vremenom, godinica po godinica, stekla situacija da mi se život poistoveti sa kupovanjem novina, koje sam čak i redovno čitao. Ili sam sa znatiželjom razgledao fotografije. Prvo svi filmski časopisi na engleskom, onda oni koji se bave rok-muzikom ili slikarstvom pop-arta, kasnije i fudbalski magazini, Tajm i Njusvik obavezno, nedeljno izdanje Njujork tajmsa isto tako, većina britanskih dnevnika, edicije o kulinarstvu i uređenju kuće, stripovi, čak i Burda, plus apsolutno sve novine koje su izlazile na teritoriji bivše Jugoslavije. Ove domaće, beogradske, se valjda podrazumevaju. Kao što se podrazumeva Plejboj.

Onda se dogodi nekakva društvena kriza, ili reforma (to je kod nas uglavnom isto), pa to ukinu. Mislim – prodaju stranih novina. Odlazio sam u inostranstvo samo da bih kupovao novine. Carinici polude kad me vide, cepaju uniformu, prelaze u profesore. I policija počela da se interesuje, te ti ja, hrabar kakav već jesam, odustanem od podrivačke delatnosti, tešeći se da u Jugoslaviji (bivšoj) ima dovoljno štampe kako bi se nekako preživelo.

Životario sam u tom smislu sve dok ne počeše ovi ratovi. Ljubljanskog Dela sam se odrekao bez veće patnje (ajde, dobro, nećemo sada o Vroćem kaju!), sarajevskog Oslobođenja nešto teže (imao sam tezgu). Novine iz Hrvatske stizale su ispod žita. Mogla je i glava da se izgubi. Obično ih je donosio M. Pupovac, fin dečko. I obično bi, kad Pupovac stigne, nastajala tuča ko će prvi da mazne Globus ili Nacional. Meni po pravilu zapadne Danica, list za domoljubnu književnost. Nije bilo razumnog objašnjenja zašto li smo se krljali, budući da je ono o čemu hrvatske novine pišu bilo sve više, od broja do broja, za nas nerazumljivo. Nešto zbog jezika, koji je prolazio kroz "pretvorbu", nešto otud što smo – jer su novine ipak stizale neredovno – gubili vezu sa (tamošnjom) stvarnošću. Ko li je taj Miroslav Kutle, da ga j...?!

Bilo, posle, jedno kratko vreme kada su se novine iz Zagreba (grad u inostranstvu), kao artefakti sive ekonomije, prodavale ispod Ruskog cara. Kupim, ali ne čitam – osim Hollywooda. U tome je poenta: moje pravo da slobodno kupim neke novine ne podrazumeva nikakvu obavezu (kupca, to jest mene). Uostalom, već sam, tih dana, prešao na crnogorske novine. Nisam u stara vremena, onda kada sam Knez Mihajlovom šetao sa nedeljnim Njujork tajmsom ispod miške (zbog eventualne samoodbrane), mogao ni sanjati da ću jednom kupovati Vijesti. Posle sam spao na Pobijedu. Zna se šta prvi ranoranioci kažu prodavcu novina na nikšićkoj autobuskoj stanici: daj mi, velju, Pobijedu dok ne stignu novine, mislim Politika! Ali, jedno oko u glavi tamo, drugo onamo, i crnogorske novine dobiše Prijepolje kao zadnju poštu. Monitor ovde hapsili do četiri miliona kao da se štampa na cigar-papiru. Čist nadrealizam.

Lutajući gradom u očajanju, sličnom stanju uživaoca heroina koji je ostao bez metadona, spazih preko puta palate Albanija neku tužnu ženu, očito izbeglicu, koja prodaje meni sasvim nepoznat list. Zvao se Glas srpski. Pitam odakle je roba, odakle stiže glas, a srpski; ona kaže da je iz Republike Srpske. Je'l neko kupuje? Jok! Dosetim se i odem u Banjaluku, kao što sam nekada išao u Pariz da kupim novine. Ima novina, raznijeh, a ima i pive, slovenačke. Sednem u baštu hotela Bosna i uživam. U svim banjalučkim novinama tog dana vest da su uhvaćeni opasni šverceri cigareta, ali se, od lista do lista, uvek radi o nekim drugim švercerima, sve u zavisnosti od konkretne uređivačke politike.

Nisam bio jedini koji je došao na ideju da opštu insuficijenciju organizma novinskog narkomana lečim listovima iz RS. Oni ubrzo postaše veoma popularni u Beogradu, zauzevši mesto (status) koje je nekada pripadalo francuskoj, engleskoj, nemačkoj, italijanskoj, pa bogme, i hrvatskoj ili – kuku i lele! – crnogorskoj štampi. Po gradu se, od uva do uva, pronosio aber da u Nedeljnim nezavisnim "ima svašta". Jednog dana, međutim, nema Nedeljnih nezavisnih. Dođem sutra, opet isto. Tako saznam da se Prijepolje preselilo na Drinu. Jedino je ostao Reporter, banjalučki njuz-magazin, koga ovdašnji ulični prodavci izvikuju kao jedine novine "bez cenzure" (koje se mogu dobaviti u Beogradu), a ovamo im "izdavač" SFOR. Onda inspektori oteraju prodavce. Ko izdrži batine, vrati se: Reporter, Reeeporteeer, jedine novine bez cenzure! Eto kako završava slatkoća življenja čitača novina. Gde mi je bila pamet onog dana kada sam celu nedeljnu ušteđevinu dao za Cahiers du cinema!

Ali, u poverenju, znam jedan kiosk gde se može dobiti Pobjeda od juče!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine