Umetnik

Na vrhuncu slave, umetnik je počeo da traži model za stvaranje svog životnog dela. Ova ideja zaokupljala je njegovu pažnju još dok je bio početnik u osvajanju umeća likovnog stvaranja. Tada je bio prinuđen da crta modele koji su imali očigledne telesne nedostatke, ili su zbog duševne bolesti imali izraz lica koji se nije mogao prikriti intervencijom slikara. Mladi i zdravi modeli nisu imali strpljenja da satima poziraju, a njegova prijateljica se stidela razgolićavanja, tako da je njene lepe oblike pamtio samo preko dodira. Ponekad, kada bi se zanela knjigom, uspevao bi da uhvati njen položaj, ali kada bi pokušao da dokuči izraz njenog zamišljenog lica, ona bi se premestila ili bi napravila grimasu negodovanja. Nije joj bilo ugodno kad uoči da on pilji u nju i, čim bi to primetila, zahtevala bi da joj objasni razloge za toliku zaokupljenost.

Obučavao se, dakle, na modelima koji su mu bili nametnuti. Kad je savladao zanat, imao je prilike da bira između devojaka i žena koje su mu nudile usluge poziranja. Tako su nastali radovi zbog kojih nije imao razloga da se stidi. Naprotiv, galeristi su se otimali za njegove slike, jer su kupci tražili realizam, koji je bio nesumnjivi izraz njegovog dara. Zaokupljen zahtevima potražnje, godinama je radio portrete po porudžbini ili aktove za porodične galerije. Tako je stekao krug uticajnih obožavalaca i uslove za bavljenje slikarskim poslom bezbrižno se odnoseći prema svakodnevnim obavezama. Uživao je u društvu umetnika, a slobodno vreme posvećivao je porodici.

Organizovao je veliki broj samostalnih izložbi, uvek zahtevajući od domaćina galerija da lično uradi prelom i postavku. Ređajući naizmenično portrete i aktove, uspevao je da kombinuje svoja dela tako da je posetilac mogao da, po njegovoj sugestiji, uoči savršenost lica i tela susednih slika. Mislio je da je na taj način postigao ravnotežu iz prvobitnog zanosa – da od dve slike u paru sačini veliki broj svojih životna dela.

Međutim, pošto je ulazio u starost, po prirodi stvari došlo je do umetničkog zasićenja. Prestao je da radi za naručioce, a u svoj, nekada rado posećivani atelje puštao je sve manji broj prijatelja. Počeo je da polemiše sa svojim inače blagonaklonim kritičarima. Zahtevao je da demantuju već objavljene kritike, preteći da će zbog uvreda rešenje tražiti preko suda. Kolege su prestale da ga posećuju, jer je prema njima postajao grub, okrutan, a poneki su doživeli i fizički napad. Njegova već odrasla deca, iz rastavljenog braka sa "idealnim modelom", počela su da ga izbegavaju. Omiljeni unuk, najčešći gost u sve neurednijem ateljeu, doživeo je da ga deda, u nastupu neobjašnjivog besa, ofarba uljanim bojama. Razljućenog sina je uveravao da će biti greh ako malog operu razređivačem.

Njegovi najbliži su, krišom, doveli psihijatra. Stručnjak je pažljivo posmatrao njegove pokrete, mimiku i priču. Predstavio se kao poznavalac umetnikovog dela, pa je postavljao pitanja u vezi značenja pojedinih započetih slika, koje su bile postavljene na mnogobrojnim štafelajima. Atmosfera je postajala topla, društvo se opustilo uz dobro vino koje se u tom ambijentu uvek pilo. Umetnik je pomislio da je pravi trenutak za promociju životnog dela koje je u potpunoj tajnosti dovršavao. Pozvao je kolege i prijatelje koji su prihvatili iznenadni poziv, jer su osetili stari, druželjubivi ton u njegovom glasu. Okupilo se dosta ljudi, stiglo je i posluženje, pa je umetnik pustio svoje omiljene šansone. Kada je Edit Piaf počela da peva: "... za tvoj nos koji slini bravo, bravo!!!", umetnik je odlučio da pokaže svoje životno delo. Tu pesmu je slušao prilikom poslednje izložbe iz pariskog perioda.

Popeo se na galeriju, nežno prinoseći sakriveni štafelaj na mesto sa kog su prisutni mogli da vide platno u njegovoj punoj veličini. Oslonjen desnom rukom na ogradu, umetnik je levu pružio ka slici i uzbuđenim glasom objavio: "Ovo je moje životno delo!" Svi su digli glave i ćutke posmatrali platno. Umetnik je pogledom konstatovao da su svi ushićeni. Kada je bacio pogled na psihijatra, ovaj se osetio prozvanim i razgovetno prošaptao: "Ljudi, pa to je obična meta." Svi su mogli da uoče bele koncentrične krugove na crnoj površini, ali nisu hteli da komentarišu.

Razočarani umetnik je bacio štafelaj na psihijatra, pa potom strčao do ulaznih vrata i zaključao ih. Iz kartonske kutije izvukao je flašu sa razređivačem iz koje je prosuo sadržinu na pod. Sa police, pored kanabeta, dohvatio je sveću koju je bacio na razređivač.

Dok su vatrogasci izvlačili ugljenisana tela, stigao je komandir koji je upitao "brku" sa šmrkom: "Šta bi' ljudi?"

"Ma, pusti šefe, neka sekta zapalila samu sebe!"


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine