Slike

Među današnjim slikama domaćeg pejzaža na televiziji i u novinama preovlađuju niska vulkanska brda koja se dime, bleštavo obasjani gradovi i porušeni mostovi. Do početka bombardovanja nije se brojalo koliko ih ima. Sada je spisak gotovo kompletan. Danas mostovi u Srbiji postoje jedino u statistici porušenog, u uspomenama i na slikama. Izvorni oblici su im ostali zabeleženi u sada ponovo zastarelim atlasima, na predratnim razglednicama, u ličnim arhivama i porodičnim albumima, mada u dva potonja ređe. Mostove je bilo zabranjeno slikati. Pored njih, umesto table sa imenom, češće je stajao trouglasti znak na kome je prekrižena mala, staromodna, crna kamera.

U svakom slučaju, poznavaoci Srbije s kraja veka žive dve paralelne predstave pejzaža – stvarni, izrovan i popaljen, i virtuelni, onaj koji živi u njihovoj memoriji. Ko nije stigao da zapamti sada mora da kopa po tuđim arhivama, foto albumima i knjigama u potrazi za slikama pejzaža koji više ne postoje.

Ali, gledanje fotografija je pogled tuđim očima. Slike nisu samo otisak tuđe retine, već i odraz fotografovog doživljaja stvarnosti. Stvarni pejzaž i njegovo viđenje superponiraju se u sliku koju je teško u potpunosti i precizno protumačiti. U svakom slučaju, fotografija je donekle surealna predstava poznatog. Prepoznaju se toponimi, ali pošto su gledani iz druge tačke, obično odozgo ili odozdo, oni deluju distorzirano i ne poklapaju se sa upamćenim. U pokušaju odgonetanja mesta rasklapaju se vlastite mentalne mape, a lična putanja se oživljava u slici tuđeg sećanja. Kada? Zašto? Sa kim? Tako fotografija postaje ključ za bravu posmatračeve memorije.

To je trenutak kada počinju da se mešaju različite geografije. Neumitno postaju jasnije uočljive razlike između fizičke, kognitivne i mentalne geografije. Iluzija prestaje. Poređenje stvarnosti i opšte geografije, na jednoj strani, sa vlastitim kognitivnim mapama, na drugoj, nameće se kao neminovno pomagalo za tumačenje predstave. Gledanje slika se pretvara u čas uporedne geografije.

Čitanje fotografskog zapisa u budućnosti je nepredvidivo. Fotografija je kao i ogledalo – kristalna ravan. Metafora sećanja, kako piše José Saramago. U njima gledamo prošlost i tražimo način kako da pojačamo punoću njenog značenja. Zato, kao i u ogledalu, u slikama pre svega tražimo ono čega više nema. Fotografije su zato i vrata melanholije. U autobiografskom romanu "The Invention of Solitude", Paul Auster otkriva mnoge oblike upotrebe fotografije u njenom dosezanju. Prema rasprostranjenom mišljenju melanholija je Naša sudbina. U poređenju sa Nama, Paul Auster je amater.

Međutim, davno napravljen snimak definitivno potvrđuje protok vremena, nepopravljive zablude i neobjašnjivo slepilo prošlosti. Pri gledanju slika iz vlastite zemlje tek poneka od njih ne nalazi uporište u memoriji, u ličnom mentalnom atlasu. On se kompletirao spontano i lagano, onako kako deca otkrivaju raspored soba u roditeljskom domu. Dominirala je vera da ima vremena. Da se "ostalo" može videti kasnije, drugi put. Sada vremena više nema. To vreme je najzad potrošeno.

Na slikama su uglavnom mesta gotovo bez ljudi. Na onim starijim, iz šezdesetih, prikaže se tek poneki prst u nosu, u prolazu. Znak dobronamerne zbunjenosti. Drugi namernici su na njima retka pojava. Kada ih ima traće vreme. Izuzev poslovično besposlenih popova, koji deluju kao senka na manastirskom zidu, ljudi čekaju autobus koji kasni ili koji danas neće doći; ispunjavaju zadatak "spontanog" protesta protiv nečeg protiv čega država nije želela da se oglasi; akcijaši prave prijateljstva "na život" koja će se pretvoriti u krvno neprijateljstvo; žene rađaju decu koja će postati ili ratni invalidi, ili izbeglice, ili žrtve silovanja; momci sede na kafanskoj terasi, bez reči, iščekujući da prođe dosada i popreko se merkajući sa mrzovoljnim konobarom, mrzovoljnim što baš on mora da posluži piće koje će drugima ublažiti osećaj zaludnosti i što ga neko prekida u gubljenju vremena; splavari prave zaveslaje rekom koja će postati krvava i čvrsta granica, koja se od skora prelazila samo poprečno a sada ni tako, a nizvodno će umesto balvana ploviti leševi, preko mostova koji sada vire iz vode kao olupine brodova prelaze autobusi koji će postati olupine "uzgredne štete"; režiseri prave filmove koji će završiti u cenzorskom "bunkeru"; pisci pišu knjige koje će postati papirni rezanci; prolaznici ulicom čitaju novine koje objavljuju probrane, frizirane ili zakasnele vesti; na pašnjacima čobanice čuvaju ovce čije će se mleko i vuna potrošiti sa svim ostalim; seljaci kopaju njive koje nisu njihove i koje će uskoro postati ili teritorija neke druge države, ili oranice nekih drugih seljaka; arhitekti crtaju planove koji nikada neće biti realizovani ili naivno veruju da projektuju fabriku koja je u stvari budući cilj bombardera; radnici predano grade nešto što će biti porušeno ili spaljeno; milicioneri stoje zbunjeno podbočeni, ne znajući šta da rade kada nema ni semafora, ni pešačkih prelaza, ni krađa, a rano je za tuče i niko ne peva zabranjene pesme i ne psuje državu. Slike iz zemlje herojski straćenog vremena.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine