Cannes

Ratno »Vreme« br. 12

Vreme uživanja br. 1 iz broja

Zapanjila me je vest da je završen filmski festival u Kanu. Čujem da su pobedili neki Belgijanci. Šta je sa Kustom, da nije bolestan? A Pedro (Almodovar) dobio, kao, nagradu za režiju. U nekom fensi kafiću, oko podne, dok zavija "šizela", gledam to na jednom od monitora kao da gledam nešto što pripada "virtuelnoj stvarnosti" sveta koji zapravo ne postoji. Nisam imao takav osećaj još od onog dana kada je Nil Armstrong zakoračio na satelit, izašavši iz trejlera u studiju Volta Diznija.

Hoću da kažem kako nisam mogao ni sanjati da je filmski festival u Kanu uopšte održan. Mislio sam da to više nije in. Naravno, sve zavisi od ugla posmatranja. Moja "optika" je nužno iskrivljena: ako čovek živi pod bombama, brinući se za decu, onda je prirodno da sumnja kako postoji neko mesto gde se ljudi utegnuti u smokinge i upola udavljeni leptir-mašnama guraju sa golišavim devojčurcima da uđu na projekciju nekog filma koji im jedino garantuje smrt od dosade.

Tako ispada da skromni pisac ovih redova nikada nije bio u Kanu. Ali jeste. Više puta. Nije baš preterivao sa onim guranjem. Ali, dobro on zna kako se najlepši mirisi industrije parfema mešaju sa "diskretnim" znojem kroz prozirne haljine, ispod kojih su, otvorene pogledima, male sisice. Ko će tamo misliti na rat? Otuda se on sada, iz svoje pozicije bombardovanog, pita je li moguća i obrnuta životna opcija: ako si bio u Kanu, da li rat više ne postoji, da li si iz njega – za tih deset dana – "izašao"?

Ne. Ono malo što sam (za potrebe ovog teksta) pročitao u novinama govori mi da su nas se tamo svi rado sećali. Ajde Laza, ajde Sergije! Najpre Šon Koneri, što mi je velika uteha. Onda onaj Kinez koji je rekao zbogom svojoj konkubini (i "Zlatnoj palmi"). A Nikita Mihalkov je, kažu izveštaji, imao suzne oči (on je, inače, režirao "Oči čornije" za K. Pontija) dok je, odgovarajući na pitanje jedne bezobrazne italijanske novinarke, govorio o tragediji pravoslavne Srbije. To je ohrabrilo neke naše "kanske deputate" da, kao u ruskoj Dumi, upute poziv filmskom svetu za spas otadžbine, znajući da to neće imati nikakvog odjeka. Jedino ih zeznuo Džim Džarmuš, koji pita: "Je li, a gde je Kusta?!"

Posle sam video Nikitu (na fotografiji) sa Fej Danavej. Jako se "napalio". Možda ne zbog Fej, već zato što mu je film (Sibirski berberin) dobro prošao. Naravno, umetnost uvek pobeđuje. Propalo je rusko carstvo, ali film Mihalkova ostaje, baš kao što će od nas ostati jedino par hiljada metara celuloida. Možda je to pravedno. Oduvek sam tvrdio da život samo imitira umetnost. Svi američki ratovi su, uostalom, snimljeni pre toga u Holivudu. Ali su bili bolji od ovog rata.

No, život, taj veliki imitator, ima bar tu prednost – ili pogodnost – da, imitirajući je, dovede u pitanje svaku umetnost: jer, čemu umetnost u oskudna vremena? Ili makar- ako ništa drugo – da negira ono što zovemo kulturom. Ono što mi zovemo kulturom jeste jedna konvencija, s kojom bi valjalo raščistiti. Svi koji su bili u Kanu borili su se za istinu – jer, oni su ljudi kulture. Šta je istina Kanu, a šta kultura Kroazeti?! Onda su svi nešto povečerali. U Karltonu ili kod Feliksa, sasvim svejedno. Preko stolova je, iznad tanjira pašte sa bosiljkom, kružio neki papir, neka peticija, apel, šta li?! Zaustavite bombardovanje! Svako se potpisao (za Šona Konerija sumnjam; mora da je već bio pijan): oh, Belgrade, it's terrible! Samo je Džim Džarmuš pitao: "Je l' to nešto za Kustu?!

Znam to mesto. Tamo je igrao Dule Savić. Kao i što znam sve one koji se tamo muvaju: ili im je frka, ili dolaze da umru. Žao mi je onih sisica, ali – ne možeš od života dobiti sve što želiš. Bombe su dovoljne. Obično sam, u stara vremena, išao od Mažestika do Martineza, Kroazetom, a onda nazad ulicom Antib do buvlje pijace gde se, u nizu kafanica, služi odlična paelja (uzgred, najbolja je u brasserie de la ner pod imenom Le Clam; 59, rue Felix-Faure, 06400 Cannes). Utorkom obavezno kod Mame Beson na zečetinu. Svake treće godine u Mulen Mužen (pet zvezdica; sve džabe, jedino udisanje vazduha košta 1000 franaka na sat). Ovde Bruno Sulak ("državni neprijatelj broj jedan"), onde Ljuba! Ej, život!

I samo zamišljam, zapanjen činjenicom da je održan festival, šta bih tamo ovog maja radio da sam, sebičan kakav već jesam, hteo da propustim bombe. Pre svega – ništa ne bih potpisivao. Jer bi me (malo) bilo sramota: žena i dete pod sirenom, a ja se borim za istinu! Ali bih – što sam i ranije činio – u širokom luku zaobilazio festivalsku palatu: već godinama nema šta da se vidi. Ako čovek izađe iz rata, malo toga je dovoljno, a mnogo toga je dozvoljeno. Litar vina, ništa više. Sve iznad toga je pretenciozno, čak opsceno. Prosto rečeno, to je preterivanje ili je, da se ne lažemo, licemerno. Koj ću ja moj u Kanu, a ovde zabava?!

A kada se vi vraćate iz Kana?

Osim toga, ko su ti Belgijanci da maznu "Palmu" dok Kusta leži bolestan?!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine