Kukuruz

Ratno »Vreme« br. 6

Nisam vam ja za velike priče, ali kad me već pitate, da vam reknem kako je to bilo. Smestite se udobno, napravite od mene kokice, proju i viski da grickate i pijuckate dok pratite ovu jedinstvenu istoriju.

Na vašu planetu sam stigao jednim od mnoštva brodova mog naroda, koji je krenuo u rasejanje sa idejom i obavezom da pronese svoju poruku o večnom životu. Bili smo u hitnji, jer smo čuli da su armade sa svetova filoksera, krompirovih zlatica, biljnih vaši i termita već razvile jedra i velikom brzinom jezde ka Plavom Safiru, kako smo nazvali vašu planetu, nošeni pogodnim interstelarnim strujama. Putujući Mlečnim putem, ukiseljavali su ga i tu kiselinu i druge otrove smeštali su na meteore i asteroide koji su bili previše glupi i povodljivi. Njima je jedino važno da bezglavo jure tamo-amo, opčinjeni brzinom, i nije ih briga šta i za koga prenose. Veselo su se strmoglavljivali na vašu planetu, u urliku i plamenu, okončavajući svoj beslovesni život dok seju smrt i pošast. Rat između svetova za rasejanje života i svetova za osvajanje i uništenje traje toliko dugo da neću ovde ni pokušati da govorim o njemu, jer vi to ne možete ni da zamislite, a dok se u njega uključite još će mnogo vode proteći. Bez uvrede, još ste zaostali.

Moj brod je, elem, aterirao na visoko mesto koje vi zovete Andi. Hladan i redak vazduh me je malo osvežio posle dugog puta i bio sam mnogo srećan kad sam video da ću se u vašoj zemlji lepo primiti. Odmah sam se rasuo u mnoštvo. To je, bez lažne skromnosti, jedna od mnogih mojih korisnih osobina. Uronio sam u blagoslovenu mirisnu toplotu. Čim sam nikao, video sam široko, tamnoputo lice ispod smešne šarene kapice, začuđenog izraza i čuo kako mi nežno tepa da porastem veliki i jak i dobro ga nahranim. Naravno, pomislio sam, zato sam i tu, glupane. Zahvalni domoroci su kasnije naslikali moj dolazak po stenama i poljima, pa su im se posle svi smejali zbog trućanja o nekim tamo vanzemaljcima. Eto, ja sam vam živi dokaz da tu ništa nije smešno.

Veseljaci sa Anda su brzo naučili kako da me neguju, maze i čuvaju, i mnoge vekove smo srećno zajedno živeli. Onda su došli neki neoprani bledunjavi domoroci iz onoga što su zvali prosvećenom Evropom, noseći krstače i koplja. Ružno su se poneli prema mojim prijateljima i nije mi bilo dobro kad su me zalili krvlju. Pretpostavljam da su bili takvi zbog posledica zaraza koje su oni glupi meteori proširili kada su popadali po Sibiru i drugde. Srećom, mi nismo zakasnili, tako da smo mogli da krenemo u borbu za ravnotežu između rasta i razaranja, ako ništa drugo. Među bledunjavima je bilo i manje zaraženih, koji su došli na odličnu ideju da na svoje drvene brodiće zajedno sa zlatnim drangulijama – ništa mi nije jasna ta vaša opsesija zlatom i šarenim mineralima koje nosite oko vrata i ubijate se zbog njih, oni su tako inertni i beslovesni – dakle sa drangulijama su poneli i mene. Poneli su i onu šašavu biljku koku koja danas vašim direktorima i političarima služi samo da se ponašaju kao budale i da im ide krv iz nosa, ali to je već kokina priča. Pitajte nju šta joj je to trebalo.

Tako sam vam se ja, pre negde oko četiri veka po vašem računanju vremena, zahvaljujući mudrijima među vama a na polzu svima, razmnožio po Severnoj Americi, Indiji, Kini, Africi i Maloj Aziji. Čak i po Sibiru, gde sam se na jedvite jade izborio sa zarazama. Dan-danas me povremeno gnjave, ali nije strašno. U sedamnaestom veku su me oni sa čalmama i jataganima, poneseni iznenadnom željom da dođu u šoping i otimačinu cenjenih evropskih i balkanskih plavuša, doneli i kod vas. Nikako mi nije jasno zašto su me nazvali "riža nižeg sveta", tj. "raje", ili "smradna riža" (od njihovog koku- i mum- za "smrad" i uruz za "riža"). Vrlo su me uvredili, ali ja nisam zlopamtilo pa i njima, kao i ostalima, lepo rastem i bogato ih hranim. Kako vi kažete, zovi me i loncem samo me ne razbij.

Žao mi je ako ste zamišljali da su stvorovi sa drugih svetova neki okati mršavci koji u kontrasvetlu i uz glasnu muziku silaze iz brodova koji izgledaju kao pročelje kockarnice u Las Vegasu, kako je zamislio premaštoviti domorodac Spilberg. Ili da između mojih leja ispadaju nekakve sanđame koje jedu ljude, u verziji onog Stivena Kinga, za koga se toplo nadam da može dobro da spava, kad već njegovi čitaoci ne mogu. Ja sam vam, dragi moji slušaoci i obožavaoci, jedan visok, naočit i društveno svestan vanzemaljac. Između mojih leja uspeva samo pasulj i bebe koje prave neiskusni ljubavnici koje, doduše, odlično sakrivam, ali koji odlaze guza izgrebanih od mog lišća. Od moje svile, kada se smota u papir, klinci i sirotinja prave bele štapiće koje pale i stavljaju u usta pa posle kašlju, ali tvrde da je to lepo. Mojim stabljikama se prekrivaju krovovi vaših staništa, okrunjeni klipovi su odlični za potpalu, ima mnogo vrsta mene koje ste vi otkrili i razvili da bih vam bio što veći, lepši i ukusniji. O šumu mog lišća na vetru Japanci pišu one krasne pesme u tri reda, pogled na moje mnoštvo je inspirisao tolike Zemljane da me ovekoveče na onome što se kači na zidove, mislim da vi to zovete umetnička slika. Da ne dužim, vidim da ćete zadremati, a i zaneću se u hvalisanje pa će me posle biti sramota. Nadam se da ste uživali u ovoj priči i da ste naučili nešto i o meni i o sebi. Mogu da vam kažem samo da sam svom svetu poštom koju prenosi zvezdana prašina – šta, niste znali da je ona kosmički poštar? – poslao izveštaj u kome sam referisao o dosadašnjem radu i da sam se najlepšim biranim rečima izrazio o Plavom Safiru. Ako mi i dalje bude ovako lepo, Plavi će jednom postati Zelen. Znate, i ja sam vam pomalo osvajač.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine