Vatromet

Ratno »Vreme« br. 4

Moje prvo iskustvo s vatrometom vezano je za proslave Dana mladosti, 25. maj. Nisam držao do toga. Bilo je deo tradicija koje se u mojoj porodici baš nisu negovale. Kasnije je tradicionalni vatromet zaboravljen, kao i povod Dana mladosti. Veselje se preselilo na lokalni nivo: terasa i familija. U okviru njega se i pucalo. U međuvremenu su se radni ljudi i građani dobro naoružali. Posebno oni na Novom Beogradu. I ginulo se, na prozoru, na terasi, pa i na ulici.

U Veneciji i Beču vatromet je negativ dnevnog bleska. Na vatrometu u Kanu, gledano s pristojne distance sa druge strane zaliva, gde se i okuplja najviše publike, vidi se zvezdana aura. Prizor je fascinantan. Na virtuelnom nebu se pale zvezde, blešte iskre i razlivaju se slapovi ognja, a ta se slika umnožava na ogledalu zaliva. Na uredno odštampanom programu navedena su imena vatrenih figura: Kanska ruža, Vatreni vodoskok, Romeo i Julija... i, naravno, ime umetnika-piromana.

U Amsterdamu sam otkrio sasvim drukčiju vrstu igre vatrom, tradicionalni Novogodišnji vatromet. Devedeset druge sam u stanu svog prijatelja, utučen, slušao zvuke i gledao odblesak ispaljenih raketa. Asocijacija na Sarajevo bila je prejaka. Kada se ne vidi nebo, između vatrometa i rata nema razlike. Ali, vreme prolazi. Vatromet je svake godine, a čovek zaboravna životinja, ili samo veštak u zaturanju loših uspomena.

Glavna atrakcija je na Nieuw markt. Na sredini trga je stara vaga u građevini oblika malog zamka – kapije, kule, kupasti krovovi, mali prozori. Na trgu stotinak hiljada ljudi. Oduševljenje opšte. Reke učesnika, piromana i veselnika slivaju se prema centralnoj artiljerijskoj bateriji. Svako nosi svoju džebanu. Ko u rukama, ko na biciklu, preko ramena, u kesama i na kolicima, već prema snazi barutnog punjenja i vatrenoj moći. Sa pristojne daljine od stotinak metara prizor je očaravajući. Pred ponoć, ispod kupole od raznobojnih buketa zvezda, zamak deluje kao istrgnuti karton iz Diznijevih stripova. Nedostaju dobra vila i pepeljuga. Princ je verovatno zauzet ispaljivanjem, a kočija ne može da prođe od gužve. Poneko snima. Na monitoru malog "sonija" nema razlike između CNN prenosa iz Bagdada i slike na amsterdamskom nebu. Ova čak deluje gušće i agresivnije. Pucnjava zaglušuje.

Ova je manifestacija nastala spontano i do danas se ustoličila kao neizbežna tradicija grada. Odvija se svuda – pred kućom, na ulici, na travnjacima, ispod automobila. Delovi grada se međusobno takmiče. Ko će više? Ko će lepše i šarenije? Mnogi godinama odlaze na isto mesto, odakle sa prijateljima ritualno lansiraju rakete, bacaju petarde i vrte prskalice. Njihova deca vrište od sreće i nasleđuju tradiciju. Da, u vatrometu učestvuju deca, kao i penzioneri, bez razlike – siromasi i imućni. Vatromet ne organizuje grad. Grad daje teren i istovremeno – po opštepoznatom holandskom principu dualizma: postoji put, ali ima i zaobilazna putanja – sprovodi kampanju protiv ilegalno pravljenih sredstava za fire-works. Antikampanja je oštra i široko razvijena. U nju su uključeni radio, TV, novine, oglasni panoi, vaspitači i pripadnici alternativnih grupa. U vizuelnoj kampanji prednjače ruke bez prstiju, laktovi bez ruke i drugi patrljci. Ne izostaju ni crne praćke, ni ruke iz vica o stolaru koji otvorenom šakom naručuje tri vinjaka. Ipak, najradikalnija je uperena protiv ilegalno uvezenih raketa iz Belgije. Prvo mesto na listi bizarnog jeste plakat na kome je fišek pun prstiju. Na fišeku piše: "Pažnja! Belgijski krompirići". Kulture se razlikuju, ali kada je u pitanju korišćenje istorijskog iskustva sa komšijama, onda su razlike nešto manje. Pas op! Belgische fritjes!

Razlozi za ovako nemilosrdnu kampanju nisu zanemarljivi, niti je ona preterana. Prvog dana nove godine bolnice su pune ljudi spaljene kose, sa opekotinama, bez prstiju ili oka. Svako pucanje podrazumeva žrtve. Čak i kada je ono mirnodopsko. Stradaju najčešće slučajni prolaznici. Italijani najviše – srazmerno zastupljenosti turista u fešti.

Vatromet je kineska izmišljotina, stara hiljadama godina. I lokalno, u Amsterdamu, ideja održavanja vatrometa potiče od stanovnika kineske četvrti koji za Kinesku novu godinu pale zmajev rep od raketa i petardi, dugačak nekoliko desetina metara – za sreću porodice, uspešnu poslovnu godinu i visoke prihode od mušterija. Mnogi su sav višak porodičnog budžeta pretvorili u blesak, ispalivši ga u nebo. Odozgo nije javljeno šta je pogođeno. Ma, nek´ puca! Vatra je čovekov davno osvojeni evolucioni prag. Kada je o njoj reč, nema velike razlike između istoka i zapada. Fascinacija ognjem i pucanjem jednaka je za sve. Razlikuju se njihovi oblici i primena. Ipak, bolje je ovako se ispucati. Uz pevanje, ostaje manje vremena, para i volje za druge vrste pucanja.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine