Zaobiđena večera

Maksime su ponekad – mada retko – tačne. U ovom slučaju radi se o potvrđivanju ispravnosti one o tome da je uživanje utoliko veće ukoliko je došlo posle određenog (ne prevelikog, molim) napora da se do njega dođe. Dinamika teksta koji sledi nalaže da se poštuje taj princip, te da se tek pri kraju progovori o samom objektu zadovoljstva, ali ipak, za one koji možda očekuju neku drugu temu, odmah vredi reći da se radi o – blagoutrobiju.

Dakle, prvo onaj teški deo. Mrak i pljusak spustili su se zajedno, negde pre Bijelog Polja, a gužva na putu, usred turističke smene, kao da se pojačala. Štrcaljke za pranje šoferšajbne nisu radile. Dogovor je bio da spavamo u Prijepolju, da sutra pogledamo Mileševu. Ostalo je, dakle, osamdesetak kilometara. Onim krivinama, po kiši, posle 4-5 sati vožnje na 40 stepeni, praznog stomaka, bilo je zaista naporno voziti.

Najzad hotel u Prijepolju, ali u hotelu – svadba. Nakinđurene Sandžaklije uživale su u muzici, od koje se nije mogla čuti recepcionerka. Vizuelni efekat bio je utoliko strašniji. Izgledala je kao hipertrofirana majka – modni stilista pevaljke koja je probijala uši zapevanjem iz restorana. Večera tamo nije dolazila u obzir, a ukus gospođe za hotelskim deskom bio je nesumnjivo sumnjiv, pa smo odbacili klasični način saznavanja najbolje kafane u okolini. Krenuli smo na sreću, koja se osmehnula na izlasku iz hotela – taksista, druga najbolja preporučivalačka struka ako hotelsko osoblje omane, kretao je u grad.

"Pratite me, idem na železničku stanicu, tamo je najbolja klopa."

Dobro je zvučalo – na stanicu u Prijepolju, što da ne – neka domaća kuhinja ili nešto, vredi probati. Uostalom, čovek zna. Posle svega nekoliko minuta, stigli smo. Stanica je izgledala kao što bi se i očekivalo – prljavo, mračno, sparno i smrdljivo. Ipak, entuzijazam me nije napuštao. Potražili smo kafanu – bila je na spratu, još goreg izgleda nego stanična čekaonica. Ozbiljno sam posumnjao, a Tamara me je već otvoreno odgovarala od svake večere, imajući u vidu i moju kilažu. Od večere na stanici odustao sam kad sam pogledao u tanjir za jednim od tri muvama ispljuvana stola (fleke od hrane poštujem, ali ovo je bila prljavština koja prenosi zarazne bolesti) – nekakav gulaš od loja mrljavilo je dvoje odrpanih staraca. Krenuli smo nazad, ja skoro potpuno bez nade da ću pojesti išta osim preostalog smokija u kolima.

Kad, na jednoj okuci – privatna kafanica. Uspeo sam da navedem ženu da uđemo. Unutra – čisto, prijatno, erkondišn.

"Šta imate?"

"Sve sa roštilja."

"A neki vaš specijalitet?"

"Da vidim da li je ostalo jagnjetine kuvane u kajmaku."

Jagnjetine kuvane u kajmaku! Ne jagnjetine u kajmaku, ili kuvane jagnjetine, makar i u mleku, pa sa kajmakom, nego – kuvane u kajmaku! Tih desetak sekundi, dok se kelner nije vratio iz kuhinje s odgovorom, ostale su lični etalon neizvesnosti i strepnje.

"Ima. Hoćete li i šopsku, sa domaćim, zlatarskim sirom?"

Jok i nećemo! Po dve salate sa rendanim starim, mešanim sirom, pojeli smo, uz domaću krušku, pre nego što je stigla jagnjetina. I tada, posle svega – konačno večera. Ko god zna kakva je jagnjetina, kakav kajmak, a kakav je mešani sir u tim krajevima, zna kako nam je bilo. Šta da kažem, sem da je Tamara pojela porciju i po – koliko sam ja, ostaće bračna tajna.

E, ovo nije tekst o toj jagnjetini i toj večeri.

Zimus smo prošli pored iste kafane, u vreme ručka. Nismo stali i nije mi bilo žao. Tridesetak kilometara ranije, u Pljevljima, jeli smo teleće ćevapčiće – tekst je o tome da su bili toliko dobri da me je bilo baš briga što sam preskočio jagnjetinu. Uostalom, možda i zato što smo dva dana pre toga na Žabljaku večerali kuvanu, dimljenu jagnjetinu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine