Papirići

Dođe mi da nikad više ni od koga ne uzmem – papirić. Jer vidim da ih već imam sasvim dovoljno. Kako kaže Julija – ikebane na sve strane: brojevi telefona, e-mail adrese, ime nekog odličnog leka za desni i grlo koji se može nabaviti u Nemačkoj, adresa servisa u kome se možda može popraviti foto aparat M. Mandića, spiskovi za nabavku bakaluka ili novogodišnjih poklona, liste neodložnih poslova (ponekad sa podnaslovima kao što su kupiti, popraviti, zvati, presaditi...) Nađe se i ceduljica sa tri najbolja filma po Vesni L. (zabeležno uz kafu i priču), ili naslov knjige koju je Oto preporučio Verici a ova meni. Ili, o da, recept nečega-što-se-negde-jelo i jako se dopalo, pa onda ime autora Kena Vilbera kao podsetnik da se on mora pronaći i pročitati...

Ponekad su i poleđine ovih papirića zanimljiva literatura, ali samo ako nekoga predugo čekamo ili ako se pokvario voz, u kojim slučajevima očajnički posežemo za svim pisanim tragovima. Na tim poleđinama ume da bude račun vodoinstalaterske radionice, koverat nečijeg pisma, reciklirani print vesti B92 skinutih sa interneta (prepolovljeni A4 format), ili pak neaktuelna poruka s kuhinjskog stola "Musaka je u rerni, mama je na poslu". Papirići u tašni, u džepu, na polici u kuhinji, u fioci u kuhinji, ispod pudera u kupatilu, ispod metalne kutije za sitniš u predsoblju, pored telefona, na pisaćim stolovima ukućana, pozabadani u one IKEA tablice kojima smo se toliko radovali (nadajući se da će one rešiti problem papirića), zadenuti između frižidera i magnetića u obliku srca, kruške, limuna. Baš tamo je uvek onaj sa rasporedom za aerobik u klubu u koji treba da idemo, kao i Ljiljin recept za krofne koji nema šanse da se realizuje. Neki papirići ispisani su krupnim slovima, crvenim debljim flomasterom, na primer "Zovi S., hitno."

Kupovali smo specijalne podmetače, pritiskače, držače i štipaljke za te artijice. Ne bi li se u papiriće uneo neki red. Najkorisnijom se pokazala jedna bela štipaljka, zalepljena na unutrašnju stranu ulaznih vrata. Za nju se zadene poruka upućena onome za koga se pretpostavlja da će prvi sledeći doći kući pa ako je ni tu ne ugleda, onda stvaaarno...

Posebna kategorija su oni savremeni, kupovni papirići zvani post-it. Ne znam da li je istina ali prisećam se da sam čitala kako ih je izumeo neki sveštenik, Amerikanac (izvinjavam se), koji je mnogo putovao avionom, usput čitao Bibliju i označavao ceduljčićima mesta na koja bi se oslanjao na predikacijama. Ali ceduljčići su zapadali i ispadali te se on dosetio da oni treba da budu jednostrano lepljivi svojim manjim delom. Zaradio je veliki novac na ovom patentu. Često su žuti i zalepljeni na unutrašnjost novčanika, korice rokovnika (čiju podgojenost artijicama ne treba ni spominjati!), vrata, pločice u kupatilu (konjugacije francuskih glagola, passe compose), kuhinjski element u kome stoji kafa a nestalo je još juče...

Postoji jedna zanimljiva situacija kada Muž telefonira Ženi i kaže: "Vidi, molim te, na mom pisaćem stolu tamo levo ispod one piramidice ili skroz kod police ispod onih isečaka iz novina je jedan papirić na kockice sa dva broja telefona i faksom..." U toj situaciji Žena drži slušalicu jednom rukom a drugom, znojeći se od treme (stvar je uvek od životne važnosti), pretražuje teren. U ozbiljnijim slučajevima ("Pa kako ne nalaziš, mora da je tamo!") spušta slušalicu i traži sa obe ruke. Zašto ga, uostalom, nije poneo?! Oni njegovi papirići. Marfijevi zakoni (neobjavljeni) za papiriće potvrđuju se u sto posto slučajeva: ako ga tražite, ne nalazite ga. Ili ga nalazite sutra kad tražite neki drugi. Ako ste ga bacili, sasvim je sigurno da će vam zatrebati i biće nevažno što ste ga godinama za svaki slučaj odlagali. Ako su vas ikada uhvatili da ste bacili (ili ste čak priznali), u svakoj novoj desperatnoj situaciji čućete: "To mora da si mi ti bacila."

A citati? I oni su na papirićima i u mnogim skloništima. Namenjeni su: ličnom rastu i razvoju, upisivanju u pisma određenim ljudima na koje neodoljivo asociraju, eventualnom citiranju u nekom tekstu... Nerado ih odlažemo u dubinu kutije ili fioke, čini nam se da treba da su na površini, pri ruci, da zrače svojim sadržajem. "Zvezde neki svoj svet podupiru" piše na jednom. Mislilo se da će se izvor zapamtiti.

Pitam se da li je neki umetnik već napravio instalaciju od papirića. Metar sa metar ili cela soba ceduljica, ceo život na ovim ceduljicama, onaj realizovani i onaj koji se samo zacrtavao.

Kada zgužvate i bacite papirić na kome piše "zvati zubara", osetite zadovoljstvo ravno onome nakon položenog vozačkog ispita. Ponekad strašno poželim da nestanu svi papirići iz mog vlasništva (mada bi bilo bolje da nestanu baš svi). Zato što su na njima uvek neke obaveze, i to odložene i neispunjene: ako ništa drugo, treba ih prepisati u rokovnik. Ali znam da ne bih mogla da ih bacim, trebalo bi tajanstveno da nestanu. Kako bih mogla da bacim trouglasti komadić na kome piše: "Vera, hteo bih nešto lepo da ti kažem ali ne znam šta." To je bila izjava saučešća zakačena na vrata frižidera. Njena poetičnost me ne napušta. Problem je u tome što te 'artijice imaju neverovatnu životnost. U njima je naša autobiografija. Zato se od njih teško odvajamo. Uputstva za preživljavanje. Otopi maline. Ponesi rukavice. Ne zaboravi...

Najkorisniji papirić u našoj kući bila je poleđina jednog poziva na izložbu na kome hemijskom piše: "Skloni sve na svoje mesto uvek", a postavlja se između tanjira za doručak, šolje čaja, margarina i džema. Pošto je nekoliko puta upalilo (za razliku od usmenih preklinjanja), poruka se skratila na šifru: Karlavaris.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine