Bolnica

Ako je verovati novinama, upravnik ugledne beogradske bolnice, lekar i p(j)esnik zastupljen u znamenitoj antologiji "Korovnjak" najavio je pažnje vredan medicinsko-literarni poduhvat: ustanova kojom rukovodi izdaće knjigu utisaka!

Doktor je i pre ove čudesne ideje bio poznat tzv. široj javnosti. Pesnik iz koga "progovara sam narod srpski", (kako je primetio vlasnik autorskog prava na sintagmu događanje naroda, svojevremeno je, s pravom ponosan na svijetlu prošlost (sve blistaviju što je sadašnjost crnja), medicinske sestre obukao u srpsku srednjovekovnu nošnju! Da su bila bolja vremena, u bolničkoj trpezariji verovatno bi se jelo zlatnim nožem i viljuškom kao za starog svetskog poretka, dok sebična Evropa i još gora Amerika (usta joj se za vrat okrenula, što rekao vitez od la Mačve) halapljivo gutaju hamburgere.

Vest o pomenutoj knjizi u meni izaziva mnogostruka i raznolika osećanja, što je sasvim prirodno kad je reč o genijalnoj ideji. Dakle: zgranuta sam, zaplašena, nestrpljiva, radoznala, muka mi je, unapred se radujem i podilazi me jeza. Ako je i od poete, neobično je! Znam šta bi moglo da piše u knjizi utisaka na izložbi (ništa naročito, čitala sam neke), ali kako svečano opevati veličanstvene impresije iz bolničkog života?

Zamišljam: "U cilju čišćenja creva dva dana bio na čaju i gorkoj soli, popio na prazan stomak tri bokala vode... Kako je bilo? Super! A dok su mi upumpavali vazduh, mislio sam da ću se, tako naduvan, dići k'o balon; ako prethodno ne puknem. Ipak, najjači je utisak iščekivanje nalaza, sa tim se uzbuđenjem ništa ne može meriti..."

Poznavala sam jednog starog lekara, koji je, nesrećnik, za onoga rata bio u konc-logoru. Kad je pred kraj života, u Srbiji devedesetih, dospeo u bolnicu, insistirao je da ga porodica vodi kući (mada je, može se pretpostaviti, kao kolega-lekar imao izvesnih povlastica). "Ovde je gore nego u Mauthauzenu", tvrdio je gordi starac.

Ne znam tačno šta je on imao u vidu. Možda buđenje u cik zore, uz tandrkanje kolica, lupu vrata i odjeke klompi po podu; možda ječanje nesrećnika koji živi neće izaći; možda pocepanu posteljinu iz koje se nije lako iskobeljati; ili čuvene nužnike, koji sasvim opravdavaju ovaj svoj naziv, jer vas tamo samo nužda može naterati.

Mnoge će srce zaboleti kad vide šta i koliko sestre rade za svoju bednu platu (lekari, ti čarobnjaci, takođe), neko bi mogao da opiše čuđenje što su ipak ljubazne (kad jesu) ili što nisu još neljubaznije, što bi, ako ćemo pravo, bilo sasvim ljudski; nekog će zanesenjaka inspirisati oronuli zidovi ("staro, staro ime dajte..."), trula stolarija, izvaljene pločice, pokvarene slavine; neko će možda hvaliti hranu (ni to nije nemoguće ako se ima u vidu šta jede kod kuće)... I tako dalje, i tako dalje.

Sve mi se čini – malo će biti jedna knjiga! Šta ako pravo na upisivanje utisaka bude dato i posetiocima? Ili onima koji navrate na pregled? Ja bih, recimo, opisala doživljaj ispred rendgenskog kabineta. Izlazi sestra i pita:

"Ko je na redu? Gde je onaj bubreg?"

"Ja sam bubreg", pomirljivo i skrušeno javlja se starac sa klupe u čekaonici.

Čovek je, dakle, za (neke od) njih o r g a n. Srećan ovaj što boluje od bubrega, zamišljam šta bi pitao ginekolog...

Doduše, možda nisu sve bolnice iste. Čitala sam nedavno napis upravo o ovoj koja će izdati Knjigu. Nigde nije pisalo da je tekst naručen ((plaćen), mada je mnogo na takav ličio, tek, od prvog do poslednjeg reda sve bilo je zapravo jedan divan utisak (ako novine ne lažu, razume se). Prema tom napisu, u ovoj je bolnici toliko lepo da oni što su izašli sugurno jedva čekaju da se vrate! Osoblje je, doduše, u belim mantilima – valjda se srpska nošnja, mada bi pasovala, pokazala nepraktičnom, ali je tu i crkvica, i sveštenik, i ikona patrona, i kao vrhunac brige za bolesnika – nafora iz Jerusalima!

Da li nafore ima svakog dana, u tekstu ne piše, ali me ne bi iznenadilo da se uredno doprema. Ukratko, tu je sve što treba da se bolestan čovek pričesti, da ne ode grešan na onaj svet. Ne znam šta vi kažete, ali ja sam zadivljena; mislim da ovo nema ni klinika Švarcvald! To stvarno treba u p(j)esmu da se stavi, da se op(j)eva. Srećom, ima ko.

U vezi s knjigom utisaka nameće se, međutim, nekoliko praktičnih pitanja. Kada bi pacijenti upisivali svoje impresije? Da li bi to bilo obavezno? Hoće li dobiti otpusnu listu ako ih prethodno ne iznesu (na utiske mislim, ne na pacijente)? Možda bi trebalo da zapažanja unesu i kad uđu i kad izađu, da se vidi razlika i blagotvorno dejstvo špitalja; a možda bi mogli da ih beleže svakodnevno, pa da posle izvuku suštinu, srž.

No, bože moj, ovo su male nedoumice koje se tiču tehnike, ne treba se njima baviti – um koji se setio Knjige i nafore, lako će naći rešenje za ove banalne sitnice. Pitam se samo da li je razmišljao i o onima koji su svoje utiske poneli u "sabirni centar" ne stigavši da ih zapišu! Možda im, pre nego što (zauvek) odu, treba prineti knjigu, makar u zadnji čas, da poslednju trunku snage utroše na dobrobit zdravstvene ustanove koja im je toliko dala!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine