Moratorijum za predsednika

Laiku bi se moglo učiniti kako predsednik Republike Srbije, Boris Tadić, uopšte nije obavešten da je u našoj zemlji još uvek na snazi moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana. Naime, tokom prijateljske posete Bugarskoj, Tadić se sa bugarskim premijerom Bojkom Borisovim, u pauzi glavnih zanimacija oba ova lidera – lova na kokainske kartele i još jedne ture crtanja putanje Južnog toka – bez ikakvog zatezanja dogovorio da se Srbija uključi u izgradnju tamošnje nuklearne elektrane Belene.

Moratorijum, odnosno Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana koji je u junu 1989. godine usvojila Skupština SFRJ, par godina nakon katastrofe u Černobilju, ističe tek za četiri godine. Nakon što je pre nekoliko godina minsitar Božidar Đelić pomenuo to pitanje, javna debata je buknula na svim stranama, a o tome su se javno izjasnili svi redom, od univerzitetskih profesora i stručnjaka za energetiku do onih koji su o fisiji slušali samo na History-ju, a o takozvaoj nuklearnoj renesansi se potom govorilo po svakojakim tribinama i forumima, napisano je na desetine članaka i hiljade internet postova. Mišljenja su, jasno, bila jako suprotstavljena.

I onda je predsednik Tadić otišao u Bugarsku i bez ikakve prethodne odluke državnih organa, dogovorio da se tek tako uključimo u jedan projekat izgradnje nuklearne elektrane. Kao da moratorijuma nema. Pravno gledano, u tome verovatno ništa nije prekršeno jer se Belene podiže na srednjem delu toka Dunava kroz Bugarsku, dakle izvan teritorije Srbije. No, suštinsko je pitanje – da li nešto što je zabranjeno u našoj zemlji zaista sasvim slobodno smemo da radimo izvan nje? Da li je kriv i onaj građanin koji nepromišljeno krši naše zakone i izvan naših granica?

Naravno da predsednik nije isto što i bilo koji građanin – on sasvim lako može, glasačkom mašinerijom koja mu je na raspolaganju u parlamentu, izmeniti pomenuti zakon i pre njegovog isteka. Ali to, ako ne cepidlačimo oko nadležnosti i premostimo problem kako to ponekad čini Boris Tadić, odmah otvara ono staro, sasvim nerešeno pitanje – da li Srbiji treba nukelarna elektrana?

Procenjuje se da Srbiji nedostaje oko 1000 MW instalisane snage i nekakve nove elektrane se moraju graditi, a sa projektima oko termoelektrana TENT B2 i Kolubara B baš i ne ide sve po planu. S obzirom da nam je energetika inače sasvim zasnovana na uglju, što nikako nije dugoročno rešenje i predstavlja preveliki problem u epohi brobe protiv globalnog zagrevanja, razmatranje mogućnosti da se za nedostajećim megavatima okrenemo energiji atoma uopšte nije besmisleno. Nuklearne elektarne su ekološki čistije od svih ostalih izvora energije i jedini problem sa njima je da budu dovoljno bezbedne.

Međutim, da li Srbiji treba elektrana kakva je Belene? Šta bi u stvari značilo to da će se Srbija, ako zaboravi na aktuelni moratorijum, uključiti u ovaj konkretan projekat? Nije teško zamisliti kako će mnogi eksperti u tome videti upravo odbacivanje ideje o bezbednosnoj kulturi i racionalnim odlukama, koje su karakterisale većinu dosadašnjih postupaka samog predsednika Tadića. Naime, Bugarska ovu nesrećnu nuklearku podiže, verovali ili ne, već – četrdeset godina. Počeli su sa njom još u doba kad smo mi odlučili da gradimo železničku stanicu Prokop. Da li nam pored svih naših nedovršenih poslova, o čemu je upravo Boris Tadić više puta sasvim racionalno govorio, treba još jedan, tuđi? I to jedan vrlo radioaktivan?

Reč je bila o izgradnji četiri VVER-1000/V rekatora od po 320 MW na lokaciji Belene, koja je, nakon što je osamdesetih završeno oko 40 odsto posla, zaustavljena početkom devedesetih godina. Potom je, uz puno problema, gradnja nekako nastavljena 2002. godine. U međuvremenu, Bugari su imali mnogo nevolja sa svojih ostalih šest reaktora u Kozloduju – zbog pređašnjih incidenata i sveukupno prevelikog rizika, Evropska unija ih je, kao uslov priključenja, prisilila da na ovoj lokaciji ugase četiri nuklearna reaktora. Mada se uslov nije odnosio na Belene, događaji iz Kozloduja negativno su uticali na tempo ovih radova.

Posao je od oktobra 2006. krenuo novim smerom kad je dobijena saglasnost da se u Belene postave nešto drugačiji reaktori koji predstavljaju treću generaciju VVER-1000/V-446B reaktora. Planirano je da to budu dve jedinice ukupne snage oko 2000 MW, koje bi bile podignute otrpilike do 2015. Gradnja je počela, ali to nije bio kraj nevolja jer se u međuvremenu ispostavilo da ima previše problema u pribavljanju novca za ovaj projekat i da se on ne može finansijski završiti, tako da su u junu 2010. godine bugarski mediji objavili kako će Bugarska zamrznuti projekat na neodređeno vreme. Ulazak Srbije u taj posao je verovatno shvaćen kao novi vetar u leđa poduhvatu koji inače i u samoj Bugarskoj ima previše neprijatelja, uglavnom zbog raznih potencijalnih opasnosti.

Međutim, najveći problem sa ovom radioaktivnom idejom nije čak ni u novcu, već u tehnološkom rešenju – kao i svi bugarski rekatori, reč je o bazično sovjetskoj tehnologiji. Nema sumnje da Tadić ne zamišlja da u celom projektu mi samo spremamo sendviče za graditelje reaktora, već da u izvesnom smislu, u tom poslu i ovladamo novom, Srbiji nepoznatom tehnologijom. Da li to znači da bi, nakon finansijski neizvesne avanture sa bugarskom elektranom, Srbija morala posle da se opredeli za ruske reaktore?

U neposrednom susedstvu ima raznih iskustava – Mađarska u elektrani Paks poseduje četiri VVER440/V-213 reaktora ukupne snage oko 1800 MW, Rumuni u elektrani Černavoda koriste dva kanadska CANDU rekatora ukupno od 1400 MW, a u Krškom u Sloveniji, u nekadašnjoj zajedničkoj državi, podignut je Vestinhausov reaktor od skoro 1000 MW – to je PWR reaktor sa vodom pod pritiskom koji je daleko pouzdaniji od većine sovjetskih rešenja. Uostalom, po Srbiji još ima inženjera koji su na razne načine bili uključeni u veliki jugoslovenski projekat podizanja NE Krško i koji bi mogli nešto reći o tome.

A šta mi uopšte znamo o ovom tipu VVER reaktora?

Skoro ništa, osim što su iz iste familije – o, da – onih koji su korišćeni u Černobilju.

Videćemo šta će još biti sa elektranom Belene, a kad se o svemu razmisli, možda je najbolje da se Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana u Srbiji produži i nakon što bude istekao. On je svojevremeno, uz svesnu ekonomsku štetu, i donet samo zato da bi se od atomskih avantura odvratili nedovoljno odgovorni pojedinci.