Gusenica

Gusenica nam je prvi put pala za vrat kada smo se našli ispod nekog duda ili topole u već zaboravljenom ambijentu ranog detinjstva. Iznenađeni i zgađeni, hitrim pokretom ruke zbacili bismo je na zemlju i neki bi je, instinktivno i zbog straha, zgazili, a neki, čučnuvši, zagledali.

Ta leptirova larva slična je crvu, svetlih boja, sa dlačicama i tri para nogu. Kreće se sporo i štetočina je jer jede lišće i useve. Kad izraste, napravi čauru u kojoj se, kao nešto poput fetusa, peobražava u lutku. Posle se ispili leptir koji leti izlomljenom putanjom.

Onaj ko je prvi put uporedio redove ljudi sa gusenicama verovatno je imao u vidu ovu leptirovu larvu, mada gusenica ima sasvim ograničeni broj članaka, dok je ljude koji formiraju redove iz različitih razloga često nemoguće prebrojati.

Guseničasti redovi bili su jedno od obeležja zemalja koje su prihvatile poluvekovnu plansku industrijalizaciju i ideju stvaranja ljudi sa istovetnim potrebama, uz ignorisanje ostatka potrošačkog sveta. Da bi ostvarili tu ideju, morali su da prihvate čekanje kao zanat koji su savladali žene, deca, starci i invalidi. Uniformisana lica su tabanala izvan uređenih redova. Čekanje se većini isplatilo, doduše tek posle nekoliko decenija, jer su se devedesetih razmileli preko srušenog zida.

Manji deo se skupio u našu jedinstvenu državnu larvu i, kao poslednji Mohikanci, čeka uređen ka cilju koji njih nekoliko tako ubedljivo razume. Ovde su se, dakle, razvili i sasvim specifični vidovi čekanja. Čekalo se u redu za deponovanje deviza kod raznih narodnih očeva i majki, u nameri da se oplodi kapital, iako su kamatu izumeli oni koji su imali kontraideju o uređivanju sveta. Kada su usrećitelji nestali, čekalo se u redu za predaju tužbe kojom se traži povraćaj "poklonjenih" deviza, zajma za privredni preporod Srbije, stare devizne štednje, oročenih sredstava... Sve ovo zbog mentalnog odsustva pri učenju smisla reči: uzaludno(st). Neki su čekali da budu dobrovoljno regrutovani i obučavani za odbranu sna jednog čoveka. Njihovi su kod kuće čekali na objavljivanje spiskova poginulih, nestalih ili ranjenih. Deo unesrećenih čeka na izradu proteze, zamene za izgubljeni deo sebe. Redovi za hleb, penzije, ulje, utakmice, šećer, zarađeni novac, brašno, zubara, uplatu ukinute struje i telefona, ulaznica za kontrakulturne koncerte, predaju formulara, dobijanje vize i nisu neka uzbudljiva čekanja.

Pojedinci su se organizovali u grupe, pa su zajedno čekali u redu za ulazak u organe narodnog jedinstva. Oni koji su ušli, preko organa oko koga zuje podguzne muve, tvrde da su ovi poslednji samo Pomoćno odeljenje njihove škole.

Kao posledica jednog ranijeg čekanja, u gradu su se pojavile neke ženama i deci do tada nepoznate gusenice. Stigle su uz buku i zanoćile na strateškim mestima važnih trgova. Ujutro smo, sledeći tragove po asfaltu, prilazili i razgledali grdosije. One su u podnožju imale metalne trake, sastavljene od pločica u obliku lanca, koje služe umesto točkova i omogućuju kretanje po vrlo teškom terenu. Ćutanjem smo negodovali zbog tumačenja da je naš grad loš teren. Gusenice su posle razmeštali i objašnjavali da su one za nas korisne. Kada bi ih neko nasilno ubedio u suprotno, napravili bi dva reda i mira: jedan za ulazak sunarodnika, a drugi za naplatu kazne zbog izlaska iz naše zamlje.

Nedavno, prilikom jednog takvog raspoređivanja i korišćenja gusenica, ubedili su ih u program drugačijeg korišćenja gusenica u manjem prostoru. Potpisali su nešto u vezi sa zonom korišćenja, korespondirajući na stranom jeziku, a naš su skratili. Tim sporazumom oni što su pričali na engleskom nisu pomenuli naše oči i uši, čije je korišćenje zabranjeno domaćim zakonom. Misle da su od nas načinili idealne jednoobrazne Frankenštajne sa istovetnim manama.

Pojedinci se koriste pisanjem, zbog čega iščekuju izricanje novčane kazne koju ne mogu da plate, pa će posle opet slobodno pisati u zatvoru. Uostalom, tako je tridesetih godina ovog veka počela vežba koja kod nas još traje. Oni koji su izmileli u leptire leteće izlomljenom putanjom, a mi koji smo gusenicu zagledali s dečjom ljubopitljivošću žalićemo što je nismo zgazili, makar dok je bila u čauri.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine