Pušenje

Pušiti ili ne pušiti – lažna je dilema. Postoje oni koji puše i oni koji ne mogu da shvate zašto ovi prvi svog poroka ne žele da se odreknu. Među njima ne postoji antagonizam, ali je konflikt očigledan. Sva drukčija deklarisanja su pokušaj ulaza u politiku na mala i danas širom otvorena vrata

Svaka strast ubija po malo. Po mišljenju lekara pušenje ubija sasvim. Međutim, ne treba se začuditi ako vam taj savet da doktor požutelih prstiju. Pušenje je prava strast. Pred njom smo svi jednaki – lekari kao i obični smrtnici. Među lekarskim nastranostima pušenje ipak ne zauzima prvo mesto. "Lekari bez granica" – svakako je bizarniji i po život opasniji izbor od pušenja. Etički mazohizam "Lekara bez granica" zavređuje mesto u istoriji ispuštenih sudbina. Njihovi pacijenti, pak, mahom puše. Mnogima od njih je pušenje poslednja preostala strast, mada ne uvek i lako priuštiva. U jednom od njihovih broširanih propagandnih materijala, na duplerici, pripadnik plemena Tutsi, sa zavojima na mestu gde su doskora bile šake, puši iz ruke svog sapatnika. Duboka koncentracija obojice učesnika pušačkog čina jasno govori o važnosti momenta i za žrtvu i za njegovog mesiju.

Među bizarnim primerima koji dokazuju značaj pušenja u životu s kraja dvadesetog veka ovaj ipak nije najupečatljiviji. Na konkursu za World Press Photo 1997, na primer, prvonagrađeni triptih u svoja prva dva dela prikazuje dva starca koji pripaljuju ležeći na snegu. Na trećoj fotografiji, snimljenoj "od pozadi", vidi se dvorište poprskano krvlju, od bola izbezumljena žena, noga do kolena zaglavljena između oluka i zida i, najzad, ona dva starca kojima ta noga pripada. Jedini objektivan pogled jeste pogled sa distance. Ipak, i u delu sveta gde je pušenje sve više tabu, pojedini poslovni ljudi stvaraju zabunu izjavama da je rak jedan od najznačajnijih uzroka povećanja dohotka u industriji. Može se, na primer, pročitati intervju sa predsednikom privredne komore o dobrobitima koje rak čini kako za hemijsku, tako i za farmaceutsku industriju. Usamljena ali (mada jednostrana) dobrodošla podrška pušačima. Pored nje je teško naći teži argument u već izgubljenoj borbi sa nepušačima: Ja pušim – ja radim za opšte dobro! A ti?

Pušenje se nikad nije smatralo za ozbiljan porok, ali uvek za porok. U dvadesetom veku ono je prvo postalo jedan od simbola oslobođenja ličnosti i jednakosti među polovima, a potom znak neodgovornog, nesamosvesnog i politički nekorektnog ponašanja. Ovu cikličnu transformaciju film verovatno otkriva na najbolji način. Nebrojeno je filmova napravljeno od cigareta i za posledicu imalo nove poklonike strasti pušenja. Pušenje je u njima imalo važnu ulogu, a mnoge zvezde su ostale zapamćene po držanju cigarete. Među evropskim, Belmondo je pušio "do poslednjeg daha". U istoriji Holivuda nezaboravni pušač bio je Stiv Mek Kvin, a i Hemfri Bogart je stavljao dva prsta preko usta. Među damama je ostao upamćen "Plavi anđeo" – hoklica, visoko podignuto koleno, podvezica i muštikla – Marlena Ditrih. Stvari su se ipak promenile. Prvo politika, a zatim i sve drugo (život je politika, zar ne?) počeli su da zagovaraju korektnost. Ne pušiti jeste politički korektno. Tako su se i standardi Holivuda promenili. Zvezde više ne puše. Puše još samo negativci. Može se očekivati da će magična moć manipulacije slikom uskoro proizvesti nove verzije starih filmova u kojima će zvezde umesto cigarete držati bananu, bombon ili pištaljku.

Manipulacija slikom nudi beskonačne mogućnosti. To su znali i svi diktatori ovog veka. Hruščov (bez cigarete) se pojavljivao i nestajao sa grupnih potreta partijskih drugova iz Politbiroa. Staljin je pušio lulu. I većina savremenih diktatora puši. Njihova omiljena lizalica nije cigareta već cigara. Njih se korektnost u tom pitanju, kao i u drugim stvarima, ne tiče. Glavni snabdevač im je Kastro – kolega sa najdužim stažom. Ipak, kao što im je ideal vođe Staljin, njihov pušački uzor je Čerčil. Ne znam kako stvari stoje sa Staljinom, ali nije cigara to što je Čerčila činilo Velikim vođom. On je bio lord, a uz to i Englez. Neko posle ovoga može da stekne utisak da su pušači rasturili i našu zemlju. Da, može se pretpostaviti da je raspad Jugoslavije počeo psiho-vežbom zasnovanom na sloganu "Sa cigaretom nikada nisi sam". Prihvatanjem takve ideologije, i posle odgovarajućeg perioda vežbanja sasvim je lako osloboditi se socijalnog okruženja. Sa cigaretom nikada nisi sam! Naravno, ovo važi samo za pušače.

Srećom po poklonike "nečistih oblika života", postoji vanholivudska produkcija, te se nepatvoreni život pušača može još uvek videti u filmovima poput "Smoke". Teži oblici ovisništva, međutim, prisutni su posvuda. Čak i u holivudskim standardima. Zapadna obala je sa porocima izgleda sasvim raskrstila. Ne može se pušiti ni na ulici. Braon kesa tu ne pomaže. Sa nama bližom stranom stvari još nisu otišle tako daleko. U Njujorku se može pušiti na ulici, ponegde i u restoranu. Ali i nad ovim gradom se nadvija senka čistunstva. Moguće proširenje korektne zone se oseća u vazduhu. Bauk korektnog jednoumlja se zasad koristi jedino kao reklamni paradoks. "U najmanju ruku, još uvek možete pušiti u svom vlastitom automobilu", poručuje reklamna kampanja Winstona. Aluzije na ugroženost vrste i uniformno ponašanje više su nego opominjuće. To je cinična opomena obespravljenoj vrsti. Pušači su van zakona. Njihova prava su daleko manja od polno samoopredeljenih manjina, a status se može najpre porediti sa prostitutkama – ponekad može, zvanično nigde dobrodošlo, a poklonici rastu iz ulice. Ipak, pušenje je znak otpora.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine