Kofer

Žega. Prazna železnička stanica. Ni nalik onom mestu od pre deset godina. Ni odredišta ni ciljevi nisu isti kao nekad. Vukao sam ga. Ruka mi se isteglila do ispod kolena. Zastao sam, spustio ga na pločnik perona i zapitao se ko koga vuče. Ne vuče li to možda kofer mene?

Kako kofer postaje biće? Izlog je poslednje mesto gde je kofer nov, neizgreban i neizguljen, jednom rečju prazan. Odatle on kreće u sakupljanje iskustva – u starenje, prateći svog vlasnika ka kraju puta. Izlazak iz radnje je njegov pravi susret sa stvarnošću – porođaj. Iako je po preovlađujućem, konvencionalnom uverenju pas čovekov "najverniji pratilac", kofer je neizbežni pratilac (ne znam da li uvek i verniji) mnogo većeg broja ljudi. Poređenje sa psom može se učiniti čudnim jer u mori snoviđenja kožni kofer može da se ukaže kao svinja četvrtastog oblika, sa drškom. U poređenju sa idealom Dorijana Greja: Samsonite plastikanerom, on je "živi predmet": ima karakter, povrediv je i stari. Kad se izliže i pohaba, kofer odaje iskustvo distanci, soba i događaja. Po svemu tome on je replika svog vlasnika. Svaka ogrebotina, polomljena bravica, pokidan remen ili kopča, nalepnica predstavljaju dokument (ponekad i dokaz) o vlasnikovim navikama i pređenom putu. Sa starim koferom zato nije lako izaći na kraj. On obavezuje i lomi melanholijom starosti. Kao i svaki iskusni saputnik on drži otvorenom dilemu vučemo li mi to njega ili on nas? Čini se da ništa nije logičnije nego promeniti stari pohabani kofer. Ali, iracionalni motivi vlasnika se tome protive. Zaista, kako odbaciti deo sebe? Podignem ga i nastavim revnosno da teglim, pomiren s mogućnošću da zapravo on vuče mene.

Kofer je inspiracija i tema. Umetnici od njega stvaraju mit metafore. Za većinu je kofer opšti simbol putovanja ali su nadgradnje ove banalne asocijacije mnogobrojne: za Miću Popovića kartonski kofer je drug na putu iz ovdašnje bede, za Dolmatova je kofer slučajni čuvar tajni koji neočekivano isceri: "U Cara Trojana kozje uši!"; za Dz Sigala je to prirodni produžetak ruke, a za T. Vilijamsa i Tomasa Vulfa on je najmanji sadržalac američkog sna: vlastite kuće. Sa ovim poslednjim imam stalnu dilemu. Dvoumim se da li je kofer mali kredenac ili najmanja kuća. Njegov sadržaj i unutrašnja organizacija nedvosmisleno upućuju na zaključak da je to spremište, koje u bilo kom enterijeru postaje komad nameštaja. Veliki, nedostupno skupi koferi za prekookeanska putovanja opčinjavaju finoćom izrade i sadržajem; fioke, vešalice, tajni pretinci, kaiševi. U njima se čak nađu i koferčići za svaki dan. Takav kolos "odomaćuje" svaki strani prostor. Pored stvari koje se u njemu transportuju kofer vuče i nešto što je van kontrole njegovog vlasnika: slike, mirise i asocijacije na polaznu tačku puta. Na taj način on premošćava prostore i povezuje vreme. Kao i većina spremišta, uostalom. Međutim, elementima svoje građe kofer neodoljivo podseća na kuću: zatvara prostor, ima zidove i krov koji je istovremeno i prozor i vrata, drvenu konstrukciju, reze, može se iznajmiti, zaključati i napustiti, a dâ se i popraviti. Zapravo, kofer je surogat kuće. Njega koristimo kada kod kuće nismo ali on, bez obzira na svoju veličinu, u svako boravište unosi dimenziju poznatog. Kuću nepotpuno zamenjuje ali je održava u svesti grejući nadu da ćemo joj se vratiti.

Kad već postane nesiguran, sasvim slab zaštitnik poverenog mu blaga, iznošeni kofer se retko baca. Najčešće se pohranjuje negde u tamu gde čeka da bude ponovo otkriven. Kofer je čuvar i skladište. Na tavanu on ne čuva stvari za put već uspomene. Tavan je provizorni porodični muzej i u svojoj tami, kao i svaki pravi muzej, čuva zamrznuto vreme. U tom prostoru kofer postaje eksponat, ali i muzejska prostorija sama. Sažeta informacija o tome što više nismo.

Kako se kofer pakuje? Za većinu uglavnom teško. Prtljag se bira prema odredištu, sezoni i dužini puta. Zvuči logično i racionalno, ali u praksi obično ne biva tako. Jednu vrstu stvari biramo pri odlasku na more, drugu za zimovanje, treću ako idemo na selo a za put u velike gradove spisak je relativno mali. I pored tog saznanja, spakovani kofer je prostorni puzzle naših navika, karaktera, dimenzija, jednom rečju: naš ukupni portret. On otkriva i trenutne namere vlasnika – da li ide na odmor, poslovni sastanak, napušta kuću, ili pak kofer koristi kao torbu za svaki dan. Samo pakovanje inverzija je slaganja mađarske kocke. Umesto kombinovanja delova kubature tela kocke problem je praznina enterijera koju treba popuniti tako da se program smesti a da ni kofer ni sadržaj ne promene oblik. Opšte je poznato da to nije nimalo lak zadatak.

Bez obzira na koje se od pomenutih odredišta spremamo, postavlja se jedan isti ograničavajući faktor – veličina kofera. Dobro, mogu se poneti dva, ali to nije najudobniji način putovanja. Jedna slobodna ruka je često presudni faktor u rešavanju putnih situacija i zato važnija od džempera različitih boja ili fetiša koji "mogu da zatrebaju". Svako bi da u njega strpa više nego što on može da proguta. Problem viška se rešava na različite načine. Jastuk privezan kanapom ili girtlom je ekstremni slučaj. Ovo rešenje nedvosmisleno odaje poreklo putnika. Dobro, reći će pristalica ove varijante, pa zar se zaista može u vozu spavati bez jastuka. Možda je on i u pravu, ali me taj argument neodoljivo vuče prizoru pileta umotanog u novinski papir i tegle sa turšijom – idealu većine putnika na relaciji Lapovo-Požarevac. Ti su, kao što je poznato, zemlju, a i sve nas, doveli tu gde smo. Koga sa koferom, koga bez ičega.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine