Ničija zemlja

Nije lako emigrirati. Mada su na raspolaganju sve potrebne informacije, kontakti, transport, čak ni novac nije nepremostiv problem – ostaje pitanje: kuda?

Na ovoj planeti ima mesta za svakoga i može se naći, u zavisnosti od želja i potreba, bilo koja mera za život. Nema tih posebnosti nečijeg karaktera i temperamenta koje se ne uklapaju u neku tačku na Kugli. A da bi postojao izuzetak od ovog pravila, Bog je dao Srbe. Oni negde ne mogu, a negde neće. Lakše je kamili da prođe kroz iglene uši nego Srbinu da dobije vizu za Ameriku, Englesku ili Skandinaviju. S druge strane, u mnogim zemljama se Srbin oseća kao prase u Teheranu. Bujni i neselektivni srpski rasizam i sujeverje neke označavaju kao previše crne, neki se previše nisko klanjaju, neki jedu čudnu hranu i, uopšte, ponašaju se krajnje neprimereno strogim merilima prečistog i bezgrešnog nebeskog naroda.

Ipak, srpska inteligencija, to jest sve ono što se ozbiljnije opismenilo, tradicionalno rado ide u emigraciju. Razlog su česta razmimoilaženja u stavovima sa tekućom vlašću. Ova ne voli da joj tu neki razmišljaju, piskaraju i podbunjuju stado, a pamet ne voli da joj naređuju svinjarski trgovci, bravari i nesvršeni polaznici večernjih partijskih škola, pa odlazi na druga mesta da vidi kako je tamo. To je tradicionalno, a u poslednje vreme i masovno.

Na jugozapadnom beogradskom brdu koje se kiti lažnim imenom (jer je njegovo poreklo od reči "dedovina") u znak radosti otvara se po flaša šampanjca za svakog pismenog koji je otišao da ne smeta. Odsutni se tamo negde uglavnom nisu usrećili. Možda bi se i vratili, ali im se ne dopadaju vesti iz domovine. Mnogi koji su još u domovini hteli bi da odu, ali ne znaju kuda. Poželjno bi bilo naći zemlju za koju je moguće dobiti najpre vizu a zatim i zeleni karton, makar i venčanjem sa domorocem; zatim u kojoj je moguće raditi svoj posao, gde se na Srbina ne gleda kao na Osmog putnika zaraženog besnilom, gde postoje civilizacijske pogodnosti u vidu struje, vode, normalnog saobraćaja, ne previše egzotične hrane i gde u najavi nije neki rat, humanitarna katastrofa ili širenje ozonske rupe. Tako su ovih dana dvojica Beograđana nadugačko razmatrala suptilne razlike između Polinezije i Mikronezije kao mogućih destinacija. Situacija je teška, ali izlaz postaje očigledan.

U drugoj polovini XVI veka, Škoti i Englezi su se dogovorili da ustupe po deo svoje teritorije na svojoj tadašnjoj granici da bi se stvorio pojas u kome će živeti neka plemena koja su bila toliko divljačna i nasilna da su i Škoti i Englezi prema njima izgledali kao lepo vaspitano i disciplinovano obdanište. Ta plemena su se, onako izolovana, brzo međusobno potamanila, ali je ostala ta prazna teritorija, koja je dobila ime "ničija zemlja". Ostali su preuzeli ovaj recept i uveli ga kao tampon-zonu na međusobnim granicama. U Pravnoj enciklopediji, "ničija zemlja" se objašnjava kao: 1) područje koje niko ne poseduje; 2) područje poremećenog, nedefinisanog ili nejasnog karaktera. Dakle, idealno mesto za potencijalnog srpskog emigranta u dilemi. Budući da trenutno postoji dve stotine dvadeset sedam država, i "ničije zemlje" ima više nego dovoljno. Za nju ne treba viza, zeleni karton, moguće je raditi bilo šta, civilizacijske pogodnosti prestaju da budu bitne, hrana se sadi, bere ili lovi, a Srbina niko ne gleda kao Osmog putnika iz prostog razloga što nema ko da ga gleda. Kažu da je široki pojas "ničije zemlje" između Severne i Južne Koreje u kome, naravno, nema ljudi da preko nišana raspravljaju prednosti svojih društvenih i državnih uređenja, postao pravi raj na zemlji, gde caruju prirodni mir, ravnoteža i prosperitet.

A za rasnog Nevernog Tomu, koji sumnja da bi nekakav međunarodni lex specialis (Srbi su zarazni) mogao da ukine "ničiju zemlju" i da je rasparča, ima radikalnih rešenja. Ako je sklon samoposmatranju, posle naukovanja kod sposobnog duhovnog učitelja bilo koje vere može da savlada tehniku permanentne meditacije. Ona dovodi do blaženog odvajanja od sveta bez da se pakuju koferi i uči novi jezik; Srbin je do mile volje u društvu sa samim sobom, koje je i najlepše, a moguće je dostići i prosvetljenje – to je, valjda, ono kad se shvati čemu sve ovo i kako bi moglo da bude da je sreće. Za drugo radikalno rešenje dovoljno je ukrcati se kao slepi putnik na izviđačku letelicu za, na primer, Sirijus B. Uslovi života su slični ovdašnjim – ne m're se dihat' – a predaleko je da bi doprle vesti iz domovine.

Da bi uživanje u ponuđenim rešenjima bilo potpuno, nedostaje Srbinu samo jedan detalj: na Sirijusu nema kome da dokazuje svoju prečistost i blistavu pamet, a nema ni komšije da ga tuži sudu – zbog nečije zemlje.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine