Stolica

Kakvu stolicu imate? Da li ste sebi ikada postavili pitanje na čemu sedite i čemu ste poverili svoju veličinu. Nerviraju vas rasklimane stolice u kafani, žalite se protiv neudobnih radnih stolica na poslu ali, ipak, sebi retko postavljate pitanja o obliku stolica koje imate u vlastitom domu.

Nema arhitekte koji drži do sebe, a posebno onih koji u istoriji razvoja moderne arhitekture imaju neko mesto, da se nije isprobao na stolici. Ona je komad nameštaja kao i svaki drugi ali, sudeći po ovoj činjenici, ona je ujedno i najmanji arhitektonski objekt. Po njenom obliku se prepoznaje stilska orijentacija i način mišljenja. Oblicima drvenih i tapeciranih stolica Wagner, Loos i Mackintosh najavljuju dolazak Moderne, a njenoj najsvetlijoj fazi Rietveld daruje Crveno-plavu fotelju i Zig-zag stolicu, Mies van der Rohe fotelju Barcelona od niklovanih cevi i crne kože, materijala od kojih je Le Corbusier napravio Chaise-longe i Grand confort. Eileen Gray radi fotelje u metalu, a Aalto stvara popularne Paimio modele od laminiranog drveta. U isto vreme nastaju surrealistička sedala Dalija i konstruktivistička El Lissitzkog, a Gerard Summers foteljom izvedenom savijanjem komada laminirane ploče anticipira savremenu "arhitekturu topografije". Doba internacionalnog stila u umetnosti obeležavaju ergonomski prostudirane i do savršenstva detaljisane fotelje od metala, drveta i tekstila braće Eams, Jakobsena i jednostavne fotelje Noguchija, dok su šezdesete reprezentovane oblikovnim paradigmama Pantona, Zanusoa, Studija 65 i Branzija, načinjenim od plastike, kože i tekstila: pneumatske (Blow), u obliku usana (Merilyn), bezbol rukavice (Joe), džaka (Sacco), jonskog kapitela (Capittelo) ili buketa dojki. Najzad, postmoderno vreme najbolje je predstavljeno visokom estetikom fotelja De Lucchija, Sotsassa, Philippe Starcka i Danny Lane.

Svaka od navedenih stolica-objekata predstavlja jedan način mišljenja, ideal i stil, ali odražava i kulturu vremena u kome je nastala. I u ovom slučaju se ne može u svakoj od njih baš najudobnije sedeti, ali se može napisati esej koji bi bio paralelna studija o sedalu i o društvu. Da, stolica je klasno i socijalno ogledalo. Po tipu – da li je u pitanju hoklica, fotelja, klupa ili sofa; po obradi i formi – izgleda li asketski ili je tapecirana; po principu "oblikuj sam" – grubo tesana klupa ili presto; po korišćenom materijalu – drvena, kamena, kožna, metalna, staklena, plastična; prepoznaje se karakterističan period tehnološke, socijalne i kulturne istorije. U tom pogledu, Muzej stolica proizvođača nameštaja Vitra, u nemačkom gradiću Weil am Rhein, jeste i svojevrsni almanah arhitekata. Naravno, muzej je izraz pasije vlasnika Vitre, ali i dobro smišljen marketing. Najveći broj eksponata su originali, ali je dobar deo kopija firme Tonet, prve industrije nameštaja, poznate po popularnim stolicama od kuvanog drveta (sigurno ste neku nasledili od bake), a koja danas poseduje prava za proizvodnju gotovo svih poznatih modela stolica.

Izbor modela stolice (ili stolica) za vlastite stanove liči na izbor društva, a u najmanju ruku odražava referentni krug arhitekte. Njihova pasija sakupljanja stolica nije nova pojava. Jedni "sakupljaju" uzorke koje šalju proizvođači. Drugi se opredeljuju za izbor na skupom i razvijenom tržištu antikvitetima. Na njemu su poslednjih godina u modi modeli nastali između dvadesetih i šezdesetih.

Privrženi tragači ipak preovlađuju. Moj izbor je, na primer, Breuerov Wassily (Kandinsky) iz 1927. godine. Sprečeni pokušaj da u trenutku optimističke rastrojenosti sebi priuštim tu skupu fotelju nije me omeo da za njom i dalje tragam. Nakon mnogih neuspelih pokušaja da slomim ukućane tvrda srca, i transakcija bez pokrića, slučaj je preuzeo sve u svoje ruke. Posle deset godina – tačnije: devet godina, osam meseci i dva dana – od neuspelog pokušaja kupovine stigao je aber da se jedan Wassily prodaje na pijaci. Na odredištu sam zatekao smešnu tvorevinu. Rukohvati su bili ispod sedišta, nasloni na stranama, a deo okvira postavljen u visinu stopala čoveka kratkih nogu. Dobro, svako ima svoju meru i time uslovljen ideal sedišta. Ipak, nije bilo sumnje da metalni i kožni delovi pripadaju fotelji iz snova. Omanji trgovac je svojski tvrdio da zna da ta stolica vredi više od 50 DM, ali da nije siguran da ju je dobro sklopio pošto ima viška delova. Wassily, naime, ima jednostavnu, rasklopivu konstrukciju od cevi, čiji delovi teško mogu da se sastave ako se ne zna kako sklopljena stolica izgleda. Pogodivši se za četrdeset, pažljivo sam pokupio komade i karikaturu vlastitog ideala, zadovoljan što se izuzetna dela sama brane od pacera i neistomišljenika i stižu pod suđenu im pozadinu. Ovih dana, zavaljen u svom prostornom idealu, čvršće verujem da je istrajna čežnja, iako ne može da reši ljubavne ni većinu finansijskih problema, dobar put ka njenom objektu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine